У припреми награђена збирка прича “ВЈЕРОМ У ВЈЕЧНОСТ“, аутор Жаклина Багаш

Стазама успомена

 

Што више песка исцури

из сата нашег живота,

 јасније можемо видети кроз њега.

– Макијавели

Сећања су нешто највредније што човек поседује, јер сећања прерасту у успомене, а успомене су највеће нематеријално богатство које човек носи у себи до свог последњег даха. О таквом богатству сведочи и збирка прича ,,Вјером у вјечностˮ ауторке Жаклине Багаш, које је некада терет, али будући да је духовно; и оно најтеже на крају буде део нашег пута, оног ,,Пута ка Рајуˮ о којем она говори у истоименој причи, која је као светионик изабрана за прву причу збирке. Централна фигура и главни јунак читаве збирке је деда Видак, просторна и временска перспектива се укрштају и крећу у распону од неколико деценија, па све до вечности, како и сама територија Космета својим постојањем симболизује. Косовски завет и јесте ,,пут ка рају“ и избор царства небеског. У ,,ходницима сјећањаˮ проналази ,,кривине и правинеˮ друштвених односа мултиетничке средине, указујући на све неправде које је доживљавала још као мала, када је морала на албанском језику тражити хлеб, да би могла да га купи. Детињство и бол због напуштања свог родног места, све несреће које су задесиле њен нарoд, ауторка супротставља у облику контраста оним лепим и радосним данима у окриљу породичног дома, у загрљају баке и деке. Деда Видак ,,висок, маркантан, лијеп човјек…ˮ и баба Вука били су прозор у свет детета, за којим заплаче и сада дете у телу жене.

Приче и поуке које су је водиле кроз живот изродиле су се из дедине мудрости који је био светла тачка њеног детињства. Деда Видак, као Ћопићев деда Раде, боји детињство својим бојама, па ће код деда Видака јабука бити горка, као што је код деда Радета сљез био црвен. Разноврсност укуса, мириса и боја обогаћују њену поетику и стварају нам живу слику прошлости, опипљиву, надохват срца. Страдања српског народа на Космету болела су деда Видака, колико и ауторку, звану одмиља Ђиђи, којој је често говорио: ,,Све ће ово проћиˮ. И одиста и јесте прошло, али ране и даље боле, не зацељују. Достојевски је рекао ,,Све ће проћи, само ће истина остатиˮ, истина као најтврђи стуб вере у правду која је достижна, макар и на небу. ,,Вјером у вјечностˮ данас ауторка хода у литији и размишља о хиљадугодишњим стенама које красе падине Црне Горе. Гледа неког деку и његову унуку крај себе и размишља о деда Видаку, у мислима му радосно причајући како се дешава васкрс српског народа, где на стотине, хиљаде душа светле као фењери и обасјавају таму која се деценијама надвијала над нашим небом. Светосавље, наш пут с којег не смемо скренути, пут којим ауторка храбро корача, сећајући се свих прича које јој је деда причао, посебно оних поучних о Светом Сави и његовим путовањима, када је народ учио вери и помагао им у невољи. Једну причу деда није завршио и оставио је њој да сама одгонетне поуку, што она годинама касније схвата, док размишља о дедином гробу који зарастао у метохијској долини и чека је да дође. За то време деда разговара с анђелима, а  они уживају у његовим причама, записујући у неки тефтер све врлине овог горостаса. Ауторка је и сама носилац радње и емоционалних преврата, посебно када после много година долази у Метохију, долази у Ђаковицу, све време сећајући се дединих речи и размишљајући о његовом срцу које никога није умело да мрзи. Он је опростио, али она није ни Кољи, ни вуцима у јагњећим кожама што порушише наше светиње и залише божурове крвљу. И Лазареве кише и сјајан ореол око цареве главе који деда виде јасно, будно, како је он говорио – свевиђење. Знакови су свуда око нас да се вратимо вери и очистимо душу од грехова, неко их прати и препозна, неко дубоко загази у неповрат, заборави све у шта се некада клео.

Када сам упоредила деда Видака и деда Радета из Ћопићевог детињства, имала сам у виду и ону башту из приче ,,Истине и лажиˮ, десетине боја и нијанси, које је дедино око препознавало само као лепоту, небеску лепоту на земљи. Деда јој отвара нови свет, свет љубави, некад и оне несрећне, јер све су то истине и лажи које живимо као нашу стварност. Говорећи јој ,,о љубавиˮ наслућивао је потресе њеног срца и износио их на површину, а онда би тишином дозвољавао да схвати шта јој је чинити. 

,,Ријечима, моја Ђиђи… Ништа не издаје човјека као памћење. И ништа га не превари као ријеч. Живот нису само сјећања прошлости, већ дани које смо запамтили, негдје дубоко, родословом записали.ˮ Тако је говорио њен деда и тако га је она слушала и онда када је морала да оде, остављајући неке од својих најмилијих да крвљу исписују нову историју и нове завете. Неки животи су имали своја сунца и своје хладовине, као и онај ,,Лилин хладˮ, која је своје коначиште пронашла у манастиру, дарујући лепоту над лепотама Господу, ону духовну, једину праву и непатворену. А људи… Људи су заборавили муке од јуче, те се свађају око два метра земље, заборављајући да ће их сви напослетку добити као залог за бесмртност. Доћи ће ,,кроз сан до истинеˮ, како се најчешће и долази код оних који умеју ослушкивати своје срце и своје снове. Љубав је увек коначница, оно што се једино памти и једино вреди, љубав младалачка, страствена, као она у причи ,,Кутијаˮ, небеска, као она из приче ,,Мјесец и звијездаˮ и она најузвишенија, божанска, агапе, која прожима све приче и читаву књигу: љубав хришћанска, породична, љубав према својој домовини и Господу. Сва збирка је љубав, јер једино љубав остаје за нама, као воштаница која никад не сагорева. Милован Витезовић је рекао ,,И блато је део родне грудеˮ и те речи су рам за слику неким од прича, отаџбина се воли, јер је она колевка која нас је одгојила.

На књижевно-уметничком плану ове приче су надомак лирске прозе, поетски делови се налазе како и у самим описима природе и емоцијама, тако и у наративу, како саме ауторке, тако и самог дијалога и филозофских реминисценција деда Видака. Ове горко-слатке емоције припадају свим генерацијама, без обзира на тематику рата и тешких животних ситуација, деца зрело промишљају свет, па како можемо закључити, ауторка је још као девојчица знала и разумела оно што се дешавало око ње и у њој самој и сада из угла одрасле жене прича причу о људима, људима који су живели и који и даље живе у срцима оних који су их волели. Некад имамо утисак како јој деда Видак и даље шапће на ухо, а она жури да запише све речено, да остане за поколења, за будуће нараштаје, да не забораве ко је овим тлом ходио и чиме нас је све задужио. Прича никада не престаје, како је Иво Андрић у својој беседи поводом доделе Нобелове награде говорио о причи и причању, као човековој исконској потреби, тако и ауторка каже на крају једне приче:

“Божур ће мирисати, и причати нове, увијек изнова неке нове приче.ˮ 

Кроз запис, причу и сећања опстајемо, истина је увек негде ту, између редова, ту где смо сви били довољно упорни да је потражимо; у метохијским правинама и кривинама, у деда Видаковом свевиђењу, у вери и трајању, у нади и небу, у нама. 

Невена Милосављевић,

05. 2022. у Звечану