У припреми збирка пјесама У НАЛИЧЈУ ДУШЕ , аутор Ведрана Калајџић

Између живота и вјечности

Млада пјесникиња Ведрана Калајџић у својој другој збирци поезије препознатљива је по широком опусу тема које су базиране на личном искуству и осјећању живота, духовности и вјере. Иако су пјесме личне, дакле, субјективне на први поглед, њихови мотиви су разноврсни и уплићу у стихове све сфере људског искуства па, самим тим, добијају и тон објективног, тон општих питања и односа који се тичу сваког човјека.
Потрага за својим путем, радости и туге љубавних, пријатељских, крвних веза са другима, однос са Божанским и духовним, дају Ведраниним пјесмама карактер свеобухватног и универзалног.
Збирка – У наличју душе подјељена је на два циклуса пјесама. Први циклус има назив наслова збирке и у њему се сусрећемо са поменутим свеопштим темама. Други, под називом – Трагом молитве, посвећен је вјерским и религијским мотивима.
Међутим, први циклус почиње дубоко емотивном вјерском пјесмом – Наличје душе, тако да је ауторка, са намјером или без ње, првим стиховима отворила круг на почетку збирке да би га затворила другим циклусом који је цијели духовно-вјерске природе. На тај начин је исписала необичан поетски вијенац.
Први циклус врви од емоција; љубавних, самоспознајих, патриотских, свих које један човјек може да осјети и у том колориту осјећања откривамо једну искрену и богату умјетничку душу.
Ведранин став и мјерило вољења је – кад се воли да се изгара, без икакве резерве и калкулације, било да се ради о љубави према особи супротног пола, према пријатељу, сроднику, поријеклу или према народу.
,,Кад волим…
…у једном маху убијам смрт, љубав је у мени утемељена…“ из пјесме – Кад волим; ,,Ти си сваки дио мојих преткомора, моја си најљепша ријечи творба…“ – пјесма – Ти си.
Ових неколико наведених стихова откривају сугестивно опјевану снагу љубавних осјећања пјесникиње
као, зацијело; и снагу њене личности.
Чак и на мјестима гдје се Ведранина поезија уздиже изнад чулног до мисаоног, назиру се трагови еруптивних осјећања:
,,…дијелим бриге на децимале, што су се брзо рађале и цвале…“ – из занимљиве и шаљиве пјесме – Кривуља, гдје су као метафоре и игре ријечи употријебљени појмови из математике и физике.
Тежњом ка искреном, људском, божанском, обилује цијела збирка, а први циклус садржи и оштре критике свега везаног за нељудскост – за лажи, похлепу, материјалне вриједности које су тренд садашњице. Локал-патриотске и патриотске пјесме такође откривају искрена и спонтана осјећања, без иједног покушаја подилажења. Надахнути стихови посвећени Дрини мотивационо и позитивно утичу на све који много воле ову ријеку. Дрина је везана за пјесникињин садашњи завичај, а пјесма Моје трешње за њен изворни завичај и самим је потреснија, дубља.
Траг молитве, други циклус, је низ пјесама које ,,причају“ саме за себе. Све је – молитва – као мост између своје земне личности и Бога. Читалац може да ужива у прозаичним интерпретацијама библијских прича, затим и у хвалоспјевима Христу, апостолима и свецима, као и у митовима нашег народа. У истом циклусу ,,поткрале“ су се и двије патриотске пјесме – Видовдан, затим и Косовка дјевојка која је допадљиво написана по узору на истоимену народну пјесму, са више оптимизма и дивљења личности дјевојке. Те пјесме оправдано припадају религијском дијелу збирке, jeр су такође везане и за легенду и за историјско схватање богоугодног чина.
Један од најшармантнијих момената у овој збирци су ауторкине мудре изреке и сентенце које се налазе између пјесама попут малих животних путоказа за свакога. У њима се огледа иста тежња ка истини, правди и љубави као и у пјесмама –
,,Некада осим лажи истине постану болни отрови
осмијехом побиједи све нек спадну најтежи окови,
осмијех је кључ који срце отвори.“
Ауторкине сентенце могу да се посматрају као засебно дјело и она их сигурно у својим необјављеним списима има још доста.
Упутно је истаћи двије пјесме које највише откривају срж ове поезије, а вјероватно и…саме пјесникиње. Ријеч је о већ помињаним пјесмама – Наличје душе и Моје трешње. У првој се толико огледа спремност на потпуно давање себе и човјечанству и Богу да утисак након читања бива скоро потресан, а читалац збуњен и замишљен над сопственом људскошћу.
,,…ја никада нећу жалити ни зрна, на дно да паднем ако ће други дотаћи висину…“
Двије трешње је заиста потресна пјесма о души откинутој од својих корјена, од земље далеких предака на које подсећају још само два трешњина стабла иза високог страног зида. Много је таквих душа, због чега пјесма добија на дубини и универзалности.
Још треба поручити пјесникињи да истраје у својим животном и умјетничким настојањима и пожељети јој срећан пут на тој дугој, неизвјесној пловидби.

Љиљана Ристановић, проф.