Људски разговори
У својој првој збирци прича Повод је врло површна ствар Љиљана Фијат вешто успева да наведе јунакиње и јунаке да нам испричају ‒ како су; да проговоре о усамљености, нарушеним породичним односима, алкохолизму, мобингу који трпе, беспарици, менталном здрављу, терету порекла, тачније о свему ономе о чему треба ћутати. Тешко је замислити да би неко на тако обично питање одговорио ‒ Бесна сам, понижена, огорчена ‒ попут јунакиње из приче ,,Тамнозелена” или ‒ Сломљена сам, без икакве буре ‒ како недвосмислено своје стање објашњава Даринка (,,Кућа на крају села”), те би се могао стећи утисак да је свака од прича унутрашњи монолог, изолован од осталих и неизговорен јер како извући исповест из човека а не обратити му се. Управо је пажљиво осмишљен начин да се приче саме надовезују једна на другу, увезују и настављају, оно што ову збирку чини изузетно спретно заокруженом.
Прва прича ,,Мучи ме кашаљ” недвосмислено, детаљима, попут излета и женског белог кишобрана, буди асоцијације код јунакиње следеће приче ,,У бојама руја” те се сасвим природно придружује наративу, толико да је можете чути, између редова, како говори ‒ Чекај да чујеш како сам се ја провела на излету; шта је тек стало испод мог плаво-белог кишобрана. Међутим, довољно ће бити да помене децу и подстакне наредног јунака да нам исприча своје искуство из угла напуштеног родитеља. Обична радња попут паковања поклона, отпаковаће ненаслућено, занемарено украсно баршунасто јастуче, добациће од виле до сеоске куће а плетенице расплести много више од женске косе и наставиће се управо онако како је речено у причи ,,Не може све бити потаман” ‒ По принципу слободног пада, његова или њена енергија слива се у мене. Једном покренута, пажљиво, изабраним ситницама, подстакнута, искушења ће се низати, али ниједног тренутка неће навести ауторку да се послужи еуфемизмом како живот није лак већ пре да прибегне црном хумору и иронији, приближивши нам тако тему ‒ Повод да испричамо сопствену муку је врло површна ствар.
Фијатова је потпуно уверљива било да проговара гласом старца, самохране мајке или детета. Способна је ухватити узроке, двоумљења, тренутке намерних препуштања пошто се ликовима учини да би сваки други избор био тежи као у причи ,,Питање ‒ жена” када јунакиња од уласка у његову кућу тражи трагове друге жене, али касније, у врелим ноћима ипак изабере да види како се он те друге жене више и не сећа. Ауторка толико пажљиво води сваку причу да нам је разлог због ког су се лирски субјекти затекли у оваквим причама јасан, исто колико и њима, иако га неретко тек помену, као нешто успутно, нешто чиме и сами често избегавамо да се позабавимо. Доследно се држећи правила да ће јој читаоци поверовати само уколико им се потпуно отвори, Фијатова уверљиво износи још једну од варијација на тему ‒ Повод који нас доводи у безизлазну ситуацију је врло површна ствар.
Јунакиње и јунаке можемо замислити како се сусрећу погледима, али никада питањима. Лако је посумњати да се неки од њих мимоилазе на улици, седе на суседним клупама, бораве у истим просторијама и управо су такве повремене сличности између места радњи и карактеристика лирских субјеката ауторки послужиле да истакне колико никоме није стало до туђе муке поред сопстевене.
,Пре него што ћу променити правац кретања на клупи сам видела жену. Очајну, тамну, искежену, саумрлу. Без крова над главом, помислила сам. Можда бих је могла увести у стан. Али сам била исувише уплашена, нисам имала снаге да бришем ичије сузе јер својих сам имала милионе. (,,Мама, зар ти није жао…?”)
Све приче су написане у првом лицу чиме ауторка бескомпромисно поставља читаоца наспрам ликова, успева да им задржи пажњу али и да је скрене, у правом тренутку, на неминовно питање отуђености ‒ Повод да се не слушамо је врло површна ствар.
Фијатова је своје ликове градила у урбаној средини колико и у сеоској; бирала старе колико и младе; жене колико и мушкарце; водивши рачуна о различитостима међу њима; проткавши питање порекла и митова који су им утиснути још нерођеним, што је све довело до јасаног, готово документаристичког, приказа једног друштва у једном времену. Упркос свим тим различитим гласовима којима проговара, текст је обележен зрелим приповедачким тоном; језички, стилски и формом толико усаглашен да је сасвим јасно ‒ Повод за писање ове збирке је врло промишљена ствар.
Читаоца ове приче могу утешити, подсетити да није једини коме се тако нешто дешава па и охрабрити да сагледа сопствене проблеме на другачији начин. Ипак, оно у шта сам сигурна је да, након што прочитате ову збирку, нећете успети да не приметите службеницу у банци, радницу у мењачници или жену на клупи.
И то је људски.
И то су разговори.
Лана Папић
Кратка форма са дугим одјеком
Збирка прича Повод је врло површна ствар Љиљане Фијат представља ретку врсту рукописа: ону која се чита као низ самосталних сегмената, а доживљава као једна, дубока и прожимајућа целина. Иако се на први поглед чини да приче обухватају врло различите теме: од токсичне љубавне везе, преко позне љубави, љубоморе, деменције, губитка, па до породичних расплитања, нешто у њиховом приповедном току делује јединствено, као да се све прелива из једне приче у другу. Та усклађеност није случајност. Напротив, она показује са колико осета и контроле ауторка гради свој свет.
Фијатова има ту ретку списатељску способност да различите интонације и атмосфере држи под једним кровом, без напора и без шавова. Њене приче теку као песме у поетској збирци: свака је засебна, а ипак упућена на ону следећу; свака се оглашава у одјеку претходне. Управо тај континуитет ствара ефекат да читалац не чита само приповести, већ се креће кроз један емоционални пејзаж у којем су осећања готово опипљива.
Посебно се издвајају приче у којима ауторка вешто улази у дијалог са великанима светске књижевности. У омажима Италу Калвину (Ако једне зимске ноћи неки путник) или Нилу Гејмену (Књига о гробљу), Фијатова не само да препознаје њихов стил, већ га на известан начин преузима, разлаже и изнова саставља. Та подражавања нису пука ауторска играрија, она откривају велику списатељску вештину, али и храброст да се уђе у туђе поетике без губитка сопственог гласа. То што ауторка може да изведе такву промену регистра, а да притом остане убедљива и препознатљива, сведочи о зрелости и дубини њеног књижевног талента и израза.
Емоције у збирци нису пренаглашене, нити су сувишно драматизоване; оне се јављају као тихи притисци под кожом, као напетости које читалац препознаје и пре него што их прочита. О деменцији пише са мером, готово је скривајући у простор између редова; о токсичним односима са оштрином која не упада у осуду. Свако осећање је проживљено, дисциплиновано, укроћено и искрено, па макар била реч и о губитку.
Повод је врло површна ствар је збирка која се чита брзо, а носи дуго. Лишавајући збирку и сопствено приповедање сензационалистичког приступа, ауторка предност даје детаљима, нијансама, ситним покретима душе, тела и свести, изазивајући у читаоцима снажне потресе, а да евидентно није сведочио претераној драми нити загазио у муљ патетике. То је књига која показује да прозна форма може бити и јасна и поетична, и нежна и оштро интелигентна – све истовремено.
Ово је зборник који ће подједнако обрадовати читаоце који траже емоцију и оне који траже стил. А заправо, највише ће усрећити оне који траже књиге у којима се препознају, јер их подсећају како је то бити човек.
Александар Танурџић
књижевник
