РЕЦЕНЗИЈА
Након што је се у поетском трокњижју представио, Хаџи Небојша Крнојелац пред читалачку публику излази као прозаист, одважно и смјело, остајући вјеран тематским вријденостима и личним преференцијама. Сам назив дјела „Последњи потомак“ је истовремено и реалистичан и болан. Али, код аутора нема „кукања над судбином, јадиковања, запомоагања, иако је присутна сјета, чежња и носталгија у сликовитим причама, које у галерији приповједања, представља занимљиво, садржајно и језгровито, одржавајући еманативну пуноћу. Уводна прича је општа, типска и генерична, иманентна, готово за све српске породице, али са појачаном фактографијом, топонимима, индивидуално одређена, омеђена нарочитим особеностима, у којој читалац открива, сву суровост ропства и тирјанства, у којем се поатмњују и оне мале и ријетке животне радости, ударајући на част, образ и достојанство.
Размотавајући живот етапно, хронолошки, приказује судбину једне породице, као и сву драму и динамику, обогаћену најразличитијим садржајима. Свако вријеме, доносило је неку муку и невољу, страдање и патњу, али развијало способност и изоштравало интелект људи, да се сналазе, довијавају како би опстали, подносећи велику жтртву и крајњи напор да би преживјели. Честити домаћини пјешаче десетинама километра да зараде кору хљеба како би нахранили гладна уста, која их код куће чекају, домаћице трпе, раде и подносе, одгајајући и васпитвајући дјецу да постану честити људи, бабе и ђедови преносе и тумаче праотачку вјеру. Но, Крнојелац свијесно кроз митове и легенде, приче и предања, распаљује знатижењу кроз трасценденције и занимљивости, не желећи да буде пуки фактограф, иако филигрански прецизно наводи све податке, често их документује, или мнафестује убједљиву и потпуну дескрипцију. Тако се могу открити борбе са аждајама, огромним змијама, прељубе док је мјесец пун, човјека који упрегнут са јунцем оре њиву…Гледајући дјетињим очима, евоцира успомене, оживљава сјећања, буди сва чула. Иако ће га младост одвести у пороке и гријех, којих се не сакрива, већ их исповједа, потпуно огољује, никада се не одриче Господа, мада се почесто својим понашањем удаљује од Бога, и своје поступке подводи под окултизам. На моменте постаје карамазовски тип, отрован коцком, алкохолом, блудом и другим пороцима. Момачка снага и младалачка неустрашивост воде га у страст, изазивају пожуду, што „Последњем потомку“ даје еротску компоненту, но, без вулгаризма и примитивности. Игранке, сијела, кафане, пијанке, тереванке, знани и незнани, обитавају у његовим звуцима прошлости. Он се присјећа првих симпатија, прве љубави, првог пољупца, осјећајући како му куца последњи дамар и вибрира последњи нерв. Поново окупља другаре, пријатеље, саборце из рата, драге и њему пријатне, износећи анегдоте, догодовштине, легенде и шале, често изазивајући смијех, али без поруге и ироније, уз појачану обазривост да некога не повриједи. Чак и они које Хаџија не би заинтересовао, личним искуствима, читајући описе планина, врела, шума и језера, упознаће се природом и обогатити своје знање. Но, највећа вриједност његовог живота је давалац живота, Творац и Сведржитељ. Враћајући се Господу, ходи боготражитељским путем, слави Божје угоднике, целива мошти и иконе, обилази светиње, цркве и манастире. Пред Крстом се подмлађује, срце у олтар претвара, у коме су ореоли и нимбуси светитеља. За сваки дан, захваљује небесима, трудећи се да га прегалаштвом, смилом и сврхом испуни, не на прост онтолошки начин, нити у философском откоровњеу, већ обасјавајући се свјетлошћу вјере.Вјечити путник себе прирпема за вјечни пут, без страха, сав испуњен радошћу.
Миленко Дачевић, 21. 10. 2025. љ .Г.
