Александар М. Арсенијевић
ОГЊЕНИ БОЖУРИ
Песнички рукопис Огњени божури Александра М. Арсенијевића, првонаграђен на „Осмим Дринским књижевним сусретима“, издвојио се својим концептом, свјежином, те необичним и оригиналним поетским опсервацијама на патриотске и духовне теме.
Збирка „Огњени божури“, час у слободном, час у везаном стиху, а час у духу народне десетерачке епске поезије, представља мозаик српског страдања, који почиње причешћем у цркви Самодрежи, а завршава посљедњим српским несрећама, иза којих остаје нада да још увијек све није изгубљено (Док се не изгубимо – није све изгубљено! Док нам га грабе мрзитељски – још увек наше је).
Живописним језиком, мање познатим, а у неким случајевима и оригиналним кованицама, језиком у складу са временом, личношћу или догађајем о коме се пјева (Сејеш не зрнад но искре што зачињу чудо, што расту у војску, која се множи из ништења), аутор нам дочарава оно вријеме и оне дилеме које су остале закључане дубоко у небеском плаветнилу.
У центру пјевања стоји Косово, за које горе огњени божури, које је персонификација и свих наших других Косова која пламте истим сјајем. Аутор својим „Огњеним божурима“ плови кроз вријеме, остављајући траг и запис о јединственом српском усуду никада довољно опјеваном, освјетљавајући пут будућим генерацијама.
На крају, у складу са оним чувеним, није све пропало, кад пропало све је, Рајка Петрова Нога, у посљедњој пјесми, „Милешевском благодарењу“, аутор се у виду молитве обраћа Светом Сави (Плава слобода се прелива сунцем из зеница твојих у наше), у чије недремано око се уливају све наше наде, надајући се небеском благом дару.
Жири Осмих Дринских књижевних сусрета
