PESMA PRONAĐE PESNIKA ARSLAN BAJIR, književnik

razgovor i prevod: Valentina Novković

Decenijama ste prisutni u književnosti kao pesnik, pisac, esejista, osnivač i urednik časopisa za savremenu umetnost „Gunцel Sanat“, i zatim kao uspešan izdavač. Povod za razgovor je objavljivanje Vaše prve knjige pesama na srpskom jeziku, pod naslovom „Na jeziku pesme“ čiji sam prevodilac i recenzent. Da li se sećate se kada ste napisali prvu pesmu i šta Vas je inspirisalo?
Dugo sam u literaturi i objavljujem časopis „Guncel Sanat“ već petnaest godina. Takođe sam vodim Baygenc izdavaštvo već trinaest godina. Osnivač sam i vlasnik i jednog i drugog. U Turskoj sam objavio trideset osam knjiga. To su poezija, priče, eseji i knjige za decu. U Srbiji je 2023 objavljena moja prva knjiga poezije, kao što znate jer ste njen prevodilac i recenzent, na moju veliku radost. Moje knjige su objavljene i u drugim zemljama. Svoju prvu pesmu napisao sam kada sam imao trinaest godina, a objavljena je u školskim novinama. Pohađao sam srednju školu tamo gde živim. Mislim da sam pisao sa uzbuđenjem rane mladosti. Prošlo je puno vremena od tada. Uvek sam išao istim putem do škole. Pokušao sam da prepoznam miris stabala narandže, mandarine i limuna, cveće i grad u kome još uvek živim, Alanju. Mislim da me okolina, priroda i gradski život inspirišu.

Koji pesnici, pisci su imali najveći uticaj na Vas?
Među turskim pesnicima, Nazim Hikmet je imao najviše uticaja na mene, potom dolaze Orahn Veli, Kemal Sireja, Turgut, Ujar, Fazil Hisnu Daglarka, Behet, kemal Čaglar i mnogi drugi. Misli svakog pesnika i književnika su vredne na svoj način, zbog toga ne želim da klasifikujem pesnike. Moram, takođe, da pomenem još neke pisce kao što su Mahmut Makal, Jašar Kemal, Orhan Kemal, ehmet Ajdin, Aziz Nesin, imao sam priliku da se sa nekim od njih lično upoznam. Ako bih pomenuo autore iz drugih zemalja onda su to: Čungiz Ajtmatov, Viktor Igo, Fostojevski, Tolstoj, Maksim Gorki, Puškin, Turgenjev, Perl Bak, Alber Kami, Ana Ahmatova, Sergej Jesenjin, Federiko Garsija Lorka…

U kojoj meri su turski klasici oblikovali Vaš stil pisanja?
Svaka zemlja ima klasike, a pisci uvek utiču na mlađe generacije. Isto se desilo i meni. Istraživao sam turske klasike i živote njihovih autora, razloge i motivaciju njihovih dela. Tada sam, pažljivo pročitao njihova dela i sebi stvorio put. Verovao sam da je to treba da bude moj originalni put. Biti pod uticajem i inspiracijom drugih su različite stvari. Ja sam, umesto da budem sličan starijim i sadašnjim kolegama, pokušavao sebi da skiciram novi put, to još uvek pokušavam.
Zašto pesnik piše, kome se obraća, da li je pisanje poezije jedan od načina da se pronađu odgovori ili da umnože pitanja?
U Turskoj postoji izreka „Pesnici i pisci prvo pišu za sebe, zatim za društvo”. Ne znam da li imate sličnu izreku. Аutor uvek cilja na publiku, a u nekim njegovim delima sigurno je da ima i ponečeg autobiografskog. Jer, emocije pripadaju autoru. Mislim da je primarni razlog njegovog/njenog pisanja doprinos društvu. Dok to radi, on/ona postavlja pitanja i pokušava da dopre do šire publike i skrene pažnju na predrasude društva, jer autor želi da istakne nepravde i pogrešne predstave o društvu i da govori istinu. Istovremeno, želi da stvara dugotrajna dela i da prosvetli sledeće generacije. To možemo videti u klasicima svetske književnosti. Mislim, jedan od aspekata isca je da svojim delima usmerava budućnost.

Knjigu pesama „Na jeziku pesme“ sačinjavaju ljubavne, društvene i refleksivne pesme. Gde nalazite inspiraciju?
Zahvaljujem Vam što ste preveli moje pesme i predstavili ih čitaocima. Teme u tim delima su deo društvenog života jer je čovek društveno biće. Ono što odvaja čoveka od ostalih živih bića jeste da misli i govori. Kao živo biće koje govori ono takođe misli, a misao otvara put za pisanje. Sve oko mene utiče na moje pisanje priroda, društvo, ljubav, ljudi… Sve što napišem sadrži u sebi ove teme. Inspiracija Vas ponekad pronađe kada hodate, razmišljate ili posmatrate prirodu. Ne možete napisati pesmu onda kada to namerite, to i sami, kao pesnik znate, pesma pronađe vas. Poezija kao i drugi književni rodovi nalaze inspiraciju u svakom aspektu našeg života.
Kakav je jezik pesme?
Jezik pesme je takav da bi se o njemu danima moglo diskutovati. Mnogi pesnici i mislioci su pokušali da definišu pojam pesme, ali ja nisam među njima. Jezik pesme je nevidljiva ruka koja dopire do tebe. Svaki stih treba da bude glasan i jasan. Stoga bi trebalo da bude pokazatelj zadovoljstva svakog čitaoca. Jezk pesme treba da isnpiriše čitaoca. On treba da bude u stanju da pronađe sebe u pesmi. Zato što je pesma univerzalna, to je jezik pesme. Čitalac svake nacije treba da dobije isto saznanje i ukus iz pesme kao što što mu se dešava kada čita pesme iz svoje zemlje.

Ima li mesta za poeziju u savremenom svetu?
I u savremenom svetu i u budućnosti biće poezije, kao što je bilo i u prošlosti. Jer, ako pogledamo prošlost, poezija i pozorište su najstarije dve grane istorije i umetnosti. Bajke, legende su prvi primeri poezije. Ako je od prvih vekova ona prisutna, mora biti deo i savremenog sveta i budućnosti. poezija je prisutna od početka prvih vekova, biće deosavremeni svet i budućnost. Čak pokušavamo da emocionalizujem robote. Možete li razmišljate kao ljudsko biće bez emocija? Ne. Onda, to ne možete ni bez poezije.

Kao književnik, esejista, autor brojnih istraživačkih knjiga bavite se važnim temama, onim koje dotiču suštinu, koje teme su Vam posebno interesantne?
Kao književnik dajem važnost istraživanju, prosvetljivanju i informisanju ljudi, ostavljajući dela koja će trajati. Trudim se da dam prostora mnogim znalajnijim temama u Turskoj. Što se tiče vašeg prethodnog pitanja, da li ima mesta za poeziju u savremenom svetu? Da bi se to mesto napravilo, poezija mora da ima publiku, radio sam istraživanja na ovu temu. Za početak sam istražio koliko je udeo čitalaca kod nas a kakav u svetu. Drugo, jezik je uslov postojanja zemalja i nacija, ako pisac ne može da piše na maternjem jeziku, onda ni književnost u toj zemlji ne može da cveta. O tome sam napisao mnoge eseje, nezavisnost zemlje je od najveće važnosti. Koju god zemlju da izmete u razmatranje, njen osnivač je privilegovan. Osnivač Turske je Mustafa Kemal Ataturk, imam i radove o njemu. Pišem takođe i radove koji se tiču socijalne politike i mladih. Veoma je važno i koji se autori prevode na turski jezik. Pre nekoliko godina sam bio i na međunarodnom balkanskom simpozijumu gde sam pokušao da otkrijem značajne balkanske pesnike i pisce i neke od njih sam i objavio u našem časopisu.

„Umetnost je linija oko tvojih misli“, smatrao je Gustav Klimt. Na koji nači Vi doživljavate umetnost, gde je njeno mesto u životu čoveka?
Zavisi na koji način posmatrate umetnost, ona obuhvata slikanje, arhitekturu, poeziju, teatar, skulptura, fotografija i mnogo toga drugog. Verovatno ste u pitanju mislili na književnost i ja ću Vam odgovoriti onako kako sam na slična pitanja odgovarao u prošlosti. Zamislite da ste za vikend razmišljali o odlasku na piknik, Pejzaž je divan, pridoda je božanstvena, mogli biste biti inspirasani da pišete pesme, da slikate takođe, ako ste u mogućnosti. Da fotografišete obavezno. Pogotovo ako je to mesto pored reke koja pravi prijatnu buku dok teče tada biste da proširite svoju perspektivu i pišete priče. A ako je to istorijsko mesto, možete da uđete i razgledate istorijsku prirodu tog mesta. A na kraju dana biste mogli da napišete i samo dnevnik puta. Dotakli smo se samo nekoliko grana umetnosti. Dakle, za čoveka je sve umetnost. Osoba koje je sklona umetnosti izvek pozitivno razmišlja. Umetnost je važna kao i bilo šta drugo potrebno za život. Ako bismo pokušali da sumiramo odgovor, završio bih ga citatom Mustafe Kemala; „Narod bez umetnosti je kao život bez krvotoka“. Stoga, umetnost je za čoveka sve.
U časopisu „Guncel Sanat“ ( Savremena umetnost), čiji ste osnivač i urednik, promovišete dela pesnika iz celog sveta, šta je ono što ih ujedinjuje? O čemu najčešće pišu, koje su im teme bliske?
Kada sam osnovao „Guncel Sanat“ moja namera je bila je da časopis deluje ne samo na lokalnom već i svetskom novu. Mislim da sam donekle uspeo u tome, ali postoji još mnogo toga da se uradi. Umetnost je univerzalna i iz tog razloga naš časopis pokušava da nađe svoje mesto pod univerzalnim uslovima. Danas, naš časopis izdvaja prostor za mnoge pesnike i pisce iz različitih zemalja koji objavljuju na svom jeziku ili budu prevedeni na turski. Objavljujemo radove autora iz pedesetak zemalja. Naravno, ne objavljujemo uvek iz istih u svakom broju, već iz različitih zemalja. Najviše dobijamo pesme, a onda priče, eseje, istraživanja, putopise.

Da li ste imali prilike da čitate srpske književnike i pesnike?
Čitao sa neka od prevedenih dela srpskih pisaca i pesnika. Mnogo toga možete naučiti kada čitate eseje Mirjane Marinković, veoma volim pesmu Vojislava Ilića u kojoj se pominje Turčin, takođe pesme Mire Alečkovi koje se nalaze u antologiji jugoslovenskih pesnika. Ivo Andrić je, takođe, voema poznat književnik. Sa zadovoljstvo čitam Milana Panića i Ninu Simić. Kada bi se povećao broj prevoda srpskih književnika i pesnika na turski, čitaoci u Turskoj bi mnogo više čitali. Možda bismo mogli da razmislimo o saradnji u tom pravcu. Kad godi čitam srpske autore na umu mi je Jugoslavija i lepo sećanje na nju.

U čemu je smiso života i stvaranja?
Smisao života nije samo u jelu, piću, spavanju i putovanjima. Na prvom mestu je u samopoštovanju, a poto i u poštovanju našeg orkuženja, porodice, čovečanstva. Kao književnici bi treblo da svojim delima pomognemo društvu stvarajući celinu od našeg života i stvaranja. Oni su neodvojivi jedno od drugog.
Šta može da rehabilituje svet kome nedostaje saosećanje? Društvu, samom po sebi, nedostaje empatija. Ne pokušavamo da razumemo kako je hodati u tuđim cipelama. Ipak, Vaše pitanje sadrži i deo odgovora. Kada bismo imali motive i emocije nekih književnika, pesnika i naučnika, čovečanstvo bi bilo huanije i neki problemi bi već bili rešeni. Na primer, ne bi bilo ratova, smanjila bi se glad u svetu, ne bismo bili svedoci masovnih emigracija. Svako bi birao da živi u miru u svojoj zemlji. Jer, pisci jesu humaniti, ne veruju u stvari koje je donose korist čovečanstvu. Ako bismo tako činili, saosećanje bi bilo zagarantovano. Nadam se da sam na sva Vaša pitanja odgovorio na prosvetljujući način.

O AUTORU
Arslan Bajir (1958, Alanja, Antalija) osnovnu i
srednju školu je pohađao u Alanji, a studije na Univerzitetu
u gradu Denizliju, a zvanje diplomiranog profesora turskog
jezika i književnosti stekao je na Univerzitetu u Anadoliji, 1999. Objavio je trideset i pet knjiga, pesničkih, proznih, istraživačkih i knjiga za decu. Laureat je dvadeset i
pet međunarodnih nagrada, kao i osam u Turskoj. Njegovi stihovi, priče, članci su objavljeni u časopisima i novinama u
42 zemlje.
Pesničke knjige: Tohum, Dağlar Kalktı Şaha, Filiz,
Sonbahar Düşü Vurgunlar. Yağmurlar Dolusu Islanmak, Bahar
Müjdecisi (na uzbečkom), Ömür Geçer – Vakit Geçer, In Uzbek (zajednička knjiga sa Aman Matcan), Mavinin Çığlığı.
Knjige za decu: Şirin Yüzler, Çocuk Artı (+) Çiçek,
Masallar, Ninemden Masallar. Bizim Masallar ve Efsaneler, Bizim
Kitap, Bizden Masallar, Alara Yolu. Toros yörük Masalları
Knjige priča: Etobur Öyküler, İki Nokta ve Dört Gün,
Bademler Çiçek Açtı, Sabah Yeli.
Naučne knjige: Muhtaç Olduğumuz Kudret Atatürk,
Neden Az Okuyor(muş)uz.
Eseji: Düşünceden Kaleme.
Veliki broj njegovih pesama je objavljen na ukrajinskom, kirgiskom, moldavskom, ruskom, nemačkom, kazahstanskom, uzbekistanskom, litvanskom, baškirskom, makedonskom, bosanskom, nugarskom, tatarskom, turkmenskom, korejskom i mnogim drugim jezicima sveta.
Nagrade:
– 1997, nagrada za knjigu „Filiz“ na konkursu koji
organizuje časopis „Mısralık“.
– 2000, specijalna nagrada za tematsko poetsko takmičenje u organizaciji „Anasam“ (grad Kajseri).
– 2001-2003. specijalna nagrada žirija za poeziju
„Simav Anadolu“.
– 2003, prvu nagradu za priču i pesmu na konkursu
„Alanya ALKOD“.
– specijalna nagrada za intervju u časopisu „Aydın
Söke Sarı Zeybek“.
– 2004, treća nagrada na poetskom festivalu u Izmir.
– 2004, prva nagrada na konkursu za poetsku knjigu
„Çocuk Artı Çiçek“.
– 2005, specijalna nagrada žirija za poetskom takmičenju.
– 2006, specijalna nagrada na konkursu za poeziju koju
je organizovao časopis „Sevgi Yolu“ i zasluge u savremenoj
turskoj poeziji („Bursa Yerel Gündem 21“).
– 2007, druga nagrada za esej i istraživački rad (Sabit
İnce Literature Awards).
Arslan Bajir
– 2013, treću nagradu na takmičenju za najbolju priču
u Kitabeku (kiparsko, evroazijsko i tursko književno udruženje).
– 2015, specijalna nagrada žirija za konkursu za dečiju književnost Mevlut Kaplan.
– 2015, prvu nagradu na takmičenju „Mustay Karim Altun
Kurat“ koje se održalo u saradnji sa ruskim novinarima i
Udruženjem pisaca Baškirije.
– 2020, dve nagrade „Zlatno pero“ (Rusija) i srebrna.
– 2021, nagradu „Zlatno pero“.
– nagradu Emir Temur Republike Uzbekistan (2022),
prvu nagradu „Zlatno pero“ u republici Kirgistan na takmičenju „Mostovi prijateljstva“ (2022).
Vlasnik je časopisa „Savremena književnost“ (Guncel
Sanat), kao i izdavačke kuće „Baygenç Kitap“

О Dejan Spasojević

Проверите и

Интервју са Драганом Величковићем, аутором награђене збирке “ Кумова слама“

Драган Величковић, трећенаграђени за рукопис поезије на Седмим Дринским књижевним сусретима, песник, сликар, кантаутор, дизајнер. …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *