Из штампе је изашла збирка пјесама “СПАСОВДАН“ Милорада Милићевића

СВЕТИ СПАСЕ, СПАСИ ДУШЕ НАШЕ!
(Милорад Милићевић: „Спасовдан“)
„Свети Спасе – спаси душе наше!“
Овако се хришћански народ молитвом обраћа Светом Спасу – Спасовдану, или вазнесењу Христовом, а то је хришћански празник који се слави 40. дан након Васкрса.
По хришћанском вјеровању, васкрсењем Господ је показао да је јачи од смрти и 40. дан од васкрсења његови су се ученици налазили за трпезом. Тога дана Христос се поново јавио и рекао: „Идите по свему свијету и проповиједајте Јеванђеље сваком створењу. Ко повјерује и крсти се, биће спасен, а ко не повјерује биће осуђен!“
Духовност и вјера су основне емоције које свијетле из збирке поезије Милорада Милићевића, пјесника којем је ово прва збирка коју објављује и представља широј читалачкој публици.
Сам назив збирке „Спасовдан“ одређен је дубоким промишљањем и „примицањем“ Господу кроз немјерљиву духовност и вјеру коју аутор непрестано баштини у овоземаљском житију својим мислима и поступцима, што је утицало да запише своје стиховање и преточи га у пјесме на радост читалаца, а посебно продуховљених и богобојажљивих људи који разумију поетичност богоумилних ријечи и поступака једног хришћанина.
Мотивација за овакав назив књиге настаје и духовним наслеђем аутора према родном крају, према
58
селу Дрецељу које је вијековима прослављало крсну славу села „Спасовдан“, а послије последњег одбрамбено-отаџбинског рата (1992-1995.) становништво се морало иселити (под утицајем територијалних подијела сукобљених страна). Дрецељ је остао у ентитету Федерација Босна и Херцеговина, а његови становници данас живе широм свијета. Ти исти браниоци су прегалаштвом, почетком овог вијека (21.), изградили у свом Дрецељу малу црквицу посвећену Светом Спасу и свом српском народу.
Милорад Милићевић као врстан градитељ, неимарски пјесмама, зида задужбину са префињеним стиховима и фугнама између чврстих блокова вјере, традиције и живота. Диже здање, збирку пјесама, која дотиче небеса, а испод стреха призива на радост и спасење свеколиких српских народа, Дрецељане и своју породицу.
„На Спасовдан завичајем
разлива се Литургија“
…………………………………
„Из цркве се мале чује
хор анђела „Алилуја!“
………………………………..
(Завичајна литургија)
За стрпљива човјека кажемо „Стрпљен спашен!“, а управо за Милићевића можемо рећи да је и једно и друго. Више од једне деценије дружи се са пјесницима и књижевницима. Стрпљиво слуша, чита, пише али и учи како из области књижевности тако и на пољу духовности да би данас спојио то двоје у добро и корисно, и изашао у јавност са зрелом збирком поезије.
59
Четрдесет пет пјесама срочене су у духовни молитвеник у веома захтјевној форми риме и слоговне једнакости, што је било веома тешко и необично за пјесника који објављује своју прву књигу. Већину пјесама писао је у стиху од шеснаест слова; њих тридесет четири (34), у дванаестерцу пет (5), у осмерцу три (3), у десетерцу двије (2) и двадесетерцу једну (1).
Пјесник се држао строге риме, а у највише случајева то је римовање први и трећи, други и четврти стих (такозвани укрштени стих), мада има пјесама гдје је рима у првом и другом стиху (такозваном парном стиху).
Квалитет пјесама је уједначен, а томе доприноси тематика коју је пјесник обрађивао, али свака пјесма има свој занимљив назив, радњу и поруку што и јесте циљ сваког пјесника.
„Господ плаче, плачу свеци у црквама са икона.
Суза света, из љубави непреболним болом точи
у црквама покајнички, опоменом звоне звона,
монах гледа шта се збива, сузама му магле очи!“
……………………………………………………………………….
(Господ плаче)
Милорад Милићевић пјева о Господу, Богомајци, Светом Сави, Светом Василију, Светом Николају Лелићком, Васкрсу, Ђурђевдану, Преображењу, Пустињацима, Литијама, Косовском завјету, Хиландару, Пастирима, Небу, али и својим најмилијима: породици, мајци, оцу, дјеци…
„Свети Саво, Свети оче, дођи да се мирбожимо!
Да се сложно као браћа, обожимо, умножимо!“
60
…………………………………………………………………….
(Свети Сава)
Породица јесте најближа до Бога, тако да пјесник своје најмилије ставља у контекст Небеске литургије и посвећује им одређен број пјесама: „Мојој драгој породици“, „Милој мајци Милици“, „Драгом оцу Раниславу“, „Нашој дјеци“…
„Милосрдно с пјесмом тихом ткала често, прела, плела,
Из куће се вио мирис топлог јела од кувања.
Лијепо је звонко звала: „Дођи кући Мињо сине“,
и код куће питала је: „Да л’ си скоро, сине, јео?“
Царству неба једног дана тихо оде на висине,
и највише волио бих када бих је негдје срео!“
…………………………………………………………………….

Аћим Тодоровић, књижевник

Издавачи:

Удружење за информативно-културну дјелатност
“Свети Сава“, Пале и
АСоглас, д. о.о. Зворник