Из штампе је изашла награђена збирка пјесама за дјецу ”ЈЕДНА МРВА У ВИДУ СЛОВА” Саше Савића

Драги читаоци:

децо, родитељи, учитељи, учитељице, васпитачи и васпитачице, баке и деке, тетке и ујаци, старија браћо и сестре, стрине и стричеви, комшије и комшинице, бејби ситерке и сви остали писмени добротвори који ћете одвојити време да наглас читате ове догодовштине сакупљене између корица књиге која се зове „Једна мрва у виду слова“, чији је аутор Саша С. Савић.

Нећу вам овде писати колико су лепе Сашине песме. То би било, верујте ми, као када бих вас уверавала да је вода мокра. Решила сам да вам препричам само наслов књиге. Али, нећемо га онако обично препричати. Него ћемо, у славу, част и дуууго трајање ове збирке на песничком небу и вашим нахткаснама, покушати да подражавамо песника Сашу и да га (наслов, не аутора! Добро, малко и њега) препричамо, а у ствари да се играмо и учимо, да се смејемо и запиткујемо, да се зачикујемо и мудрујемо.

Дакле, идемо реч по реч, кроз наслов: „Једна мрва у виду слова“.

ЈЕДНА…

Има ЈЕДНА књига и у тој књизи и ЈЕДНА посебна песма о ЈЕДНОМ смешном дану, који се пише цифром ЈЕДАН, а реч је о 1. априлу. Само тог ЈЕДНОГ дана сви можемо свакога нешто мало преварити, а у ствари се нашалити и много насмејати. И тако је ЈЕДАН песник Саша написао ту ЈЕДНУ песму о овом ЈЕДНОМ и јединстевном дану. Та ЈЕДНА песма је толико смешна, већ и зато што су ту, на ЈЕДНОЈ страни, заједно ЈЕДНО пиле, ЈЕДАН лав, ЈЕДАН спортски бицикл, ЈЕДНА крава, ЈЕДНА риба, ЈЕДАН галеб, једна КВОЧКА… чекајте, чекајте, не губите стрпљење… – па ЈЕДАН миш, ЈЕДНА горила и ЈЕДАН кит из Лондона.

За оне сумњичаве, ево преписујем ЈЕДНУ, па још ЈЕДНУ строфу: „Квочка за Ускрс фарбала јаја, / а један миш пребио змаја, / зелени жабац подиг’о слона, / видели кита у сред Лондона… ( … ) / Све што сам рекао – истина права, / све сам то чуо од једног мрава, / а мраву причала једна горила, да – све се догодило првог априла.“

Осим што нас засмејава, Саша нас – и то не само кроз ову ЈЕДНУ песму – подучава и доброти. Јер, није смешно када се неко саплете и падне, па се још и повреди. Смејати се туђој неспретности је, пре свега, непристојно. Е и то нам је песник Саша објаснио кроз ЈЕДНУ песму не поменувши при том ни крвава колена некога ко је пао, нити икога ко се подсмева некоме ко је, можда, шепртља. Пронашао је Саша првоаприлски начин. ЈЕДИНСТВЕН. То знају само одлични писци. Јер, здраво и добро је смејати се замишљеним смешноћама. Па, покушајте, рецимо, да нацртате пиле које је ујело лава, а поред спортски бицикл који вози крава. Смејаћете се чим нацртате прву линије. У ствари, већ се смејете. Дајте, молим вас, пиле је ујело лава, хахаха. Јесте, баш је тако написао у тој својој првоаприлској песми песник Саша.

… МРВА …

Од како сам прочитала Сашине песме, потпуно другачије гледам на МРВУ. Рецимо, хоћу да доручкујем. Одрежем парче хлеба. И када почнем да једем, уместо да видим јестив комад кремкасто-смећкасте боје, са средином и корицом, ја видим мноштво мрвица, све једну до друге сложно збијених у векну и одједном ми у глави забрује Сашини стихови: „… од мрве квасца расте хлеб бели, / од мрве семенке паркови цели / ( … ) Нота је мрва у шансони, / а Земља мрва у васиони. / И ми смо мрве међу људима, / ма, мрва, то је чудо над чудима.

Па, као што уме да нас засмејава, Саша нас итекако и подучава. Ево, ја прва познајем једну громаду од човека, који је најчешће невидљив. Што тај воли да се излежава. Када треба да се ради, нигде га нема. И такав ће огроман проживети живот скроз, наскроз – неприметан. Џаба му громадност. А, Саша С. Савић, стихотворац о којем овде причамо, тако јасно и паметно каже: „… знао сам једну мрву баку, / одважну, мудру и много јаку, / познајем многе мрве жене, / паметне, храбре, божанствене, / знам и за једно мрву дете, / што је ко чудо са друге планете. / Колику снагу, то ме чуди, / имају такви мрва људи?!…“

И тако нас комадић наслова једне књиге и реч „мрва“, нимало већа од било које светске мрве, кроз само четири словца („м“, „р“, „в“ и „а“) учи: слози, доброти, љубави, великодушности, жртвовању, милосрђу, поштењу, храбрости, снази, мудрости… – задихала ме је у набрајању, једна једина песма и у песми једна једина четворословна реч, а све захваљујући соколовом песничком оку, истанчаном поетском уху и вештом списатељском прсту песника Саше. И то није крај. Сад треба ускочити у „У“.

… У …

У овој књизи чији наслов препричавамо (и уједно се поигравамо), постоји, негде пред крај, песма која се зове „Воз“. Какве везе има воз, питате се сада с правом, са словом „У“ које се до сада није појавило ни У речи воз, а вала га нема ни У именицама вагон и локомотива. Нема га ни У речи шина, па ни код кондуктера. Опа! Стоп! Е па, има га код кондуктера. Када прочитате све песме иза наслова „Једна мрва У виду слова“, открићете, а све између редова, да кондуктер гарантовано има џепове, а У џеповима се може наћи свашта. Ако пажљиво прочитате рецитацију „Воз“, открићете да кондуктер има пуне џепове стрпљења, а да песник Саша уме да вас води и на путовања најживописнијих садржаја. Уосталом, проверите и изволите, провирите У „Воз“, додуше У пар вагона: „Из Сомбора крен’о воз, / па до Врања стог’о скроз ( … ) негде око Србобрана / улетеше два гаврана, / а онда су близу Ечке / у воз ушле и три мечке, ( … ) затим, тако све до Врања / и на крају дође бања. / У Бањи ће свако вече / од реуме да се лече.“

Да би се неко лечио У бањи, потребно је да У бању стигне. Да би стигао до бање, ваља му ући У воз, У аутобус или У аутомомобил. Схватате ли важност оног „У“ из наслова ове збирке? „У“ крије тајне, а открићете их У књигама. Воз је начин, а књига циљ. Заправо оно У књигама. РазУмете?

… ВИДУ…

Реч „виду“ не значи ништа када чами сама. Али, ако имамо у ВИДУ да је „виду“ прилог уз именицу „слова“, онда је јасно да без прилога (рецимо, кечапа), нема доброг производа, рецимо – сендвича. Тако вам стоје ствари са врстама речи. ВИД, истини на вољу, може бити и очињи, али онда више није прилог, него је именица.

Тако да имајући у ВИДУ ове видљивости, видовитост песника Саше постаје као неки нови недогледни – видик.

Да не буде да причам напамет. У песми „Сит сам свега“, Саша нас стиховано саветује како да и ми научимо да „видимо будућност“. Песмин почетак је прилично жалостан. Млађани јунак се тужака: „Сваког дана иста прича: /- Хоћеш сине два сендвича? / Мора да си много гладан, /има воћни јогурт хладан.“ Његова мама, разочарана пробирљивошћу свог мезимца, а вала и његовом размаженошћу, нуди му и друге врсте ђаконија истовремено га упозораваући шта ће се догодити ако не буде јео: „… узми врућу гибаницу, / убиће те несаница, / ако нешто не вечераш / целе ноћи ћеш да звераш.”

Веровали ви или не видовитост се стиче и такође учи. Мама зна да дете које је гладно неће моћи лепо да спава, јер је и она била дете. А зна и због тога што ју је песник Саша описао таквом. Песник Саша зна да мама зна да гладно дете неће моћи да спава, јер је и он био дете. Ако вас све ово подсећа на причу о репи за коју се ухватио деда, а за деду – баба. А за баку – унук… и тако даље, до малога миша уз чију се помоћ репа најзад дала ишчушати – сасвим сте у праву. Треба увек имати У ВИДУ то заједничарење и мудрост старијих стечено кроз искуство. Захваљујући томр – готово ћете увек успети да ишчупате репу. Неко искуство стиче тако што му се ситуације дешавају, а неко безболније – тако што о могућим последицама или корисним саветима слуша од старијих или чита и учи из књига. А књиге се сатоје од…

… СЛОВА.

О СЛОВУ нико, вала, никада није нешто краће, јасније и умније написао од песника Саше С. Савића, који каже овако: „ … од једне мрве у виду слова / настане велика књига нова.“

Читајте ову књигу са уживањем. Након тога ћете је сасвим сигурно чувати. Имајте У ВИДУ да ни ЈЕДНУ МРВУ У то не сумњам, сваког ми овде написаног СЛОВА.

Гордана Влајић, књижевница

„Главни задаци књижевности:

радост, смех, забава“.

Томас Ман

Песме за децу Саше Савића, представљају право освежење и значајан допринос савременој српској поезији за младе. Почетак какав се само пожелети може!

Оригинална тематика, инвентиван приступ, ефикасне риме, складне строфе, развијена нарација, бритки дијалози, неочекивани преокрети, обиље смеха и ведрине, раскошна машта и још много тога одликује ову заиста изузетну књигу песама.

Саша Савић ступа на домаћу књижевну сцену врло смело и самоуверено. Прави наследник и следбеник Душка Радовића, будући да се и те како придржава његових поетичких и стваралачких начела, а нарочито тзв. „теорије игре“, која заговара хумор, иронију, апсурд, пародију, изокренути поредак ствари и апсолутно одсуство поуке.

Све је, дакле, у духу и складу са сензибилитетом, искуством и интересовањем савремене деце, која по много чему воле и желе песме са оваквим садржајима.

Тешко је издвојити било коју Савићеву песму. Све су добре, штавише – одличне! Овај песник заслужује нашу пажњу и подршку у целости.

Звезда је рођена!

Пожелимо му добродошлицу и успешан лет на великом небу савремене српске поезије за децу и младе!

У Београду, Др Милутин Ђуричковић

Благовести 2025.

члан Европске академије наука и уметност