АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
О поезии Новице Телебака Тенија писали су :
Рецензенти књига које су објављене од 1979. године:
Проф. др Душан Матић
Добрица Ерић, пјесник
Проф. др Сафет Сарић
Стеван Тонтић, пјесник
Владимир Павловић, пјесник
Владимир Настић, пјесник
Алија Кебо, пјесник
Душко Трифуновић, пјесник
Томислав Билоснић, пјесник
Проф. др Спасоје Ћузулан
Неђо Шиповац, академик
Мр Раде Љубибратић
Димитриј Јон, академик
Каролина Илика, пјесникиња
Иља Михајловић Числов, преводилац
Ранко Прерадовић, књижевник
Момо Димић, књижевник
Ранко Радовић, књижевник
Вукман Оташевић, књижевник
О поезији писали и говорили су истакнути књижевници, књижевни критичари и ствараоци у области културе:
Никола Кољевић, академик
Славко Леовац, академик
Радован Вучковић, академик
Љубомир Зуковић, академик
Јоле Станишић, академик
Јован Делић, академик
Перо Зубац, пјесник
Дара Секулић, пјесникиња
Злата Коцић, пјесникиња
Мира Алечковић, пјесникиња
Милан Ненадић, пјесник
Милић од Мачве, сликар
Мирослав Краљачић, пјесник
Проф. др Раде Прелевић
Адан Пуслојић, пјесник
Иван Растегорац, пјесник
Мр Гедеон Стајић
Владо Пуљић, пјесник
Муниб Делалић, пјесник
Илеана Урсу, пјесникиња
Цицо Арнаутовић, пјесник
Ђакомо Скоти, преводилац
Радмила Поповић, пјесникиња
Проф. др Марко Поповић
Проф. др Дарко Ђого
Миодраг Булатовић, књижевник
Крешимир Шего, књижевник
Бранко Брђанин, књижевник
Проф. Никола Асановић
Небојша Рудан, књижевник
Ђорђе Дабарчић, књижевник
Ружица Комар, пјесникиња
Ивана Томашевић, професор
Јелена Ђорђевић, професор
Иван Сокач, књижевник
Проф. др Радослав Милошевић … и други.
ОБНОВА СОЦИЈАЛНЕ ПОЕЗИЈЕ
Краћа поема Новице Телебака „Канада је то“ нов је и модеран израз на изазове доба и живота. Ријеч је о пјесничком остварењу са социјалном тематиком, о старој теми у модерним временима – одласку наших младих људи преко океана, у Канаду, у потрази за зарадом, бољим животом и личном срећом. Напуштају се родна кућа, ратом унесрећена отаџбина, завичај, мајка и очев гроб. Тему социјалних миграција својевремено је снажно опјевао Мостарац Алекса Шантић, а ево јој се, на модеран начин, враћа други Мостарац – Новица Телебак, коме је Шантић један од најдражих, а можда и најдражи, и најприснији, пјесник традиције, што се слути и из ове поеме. Није ли на помолу обнова социјалне литературе и социјалне лирике као одговор на социјалне невоље и изазове новога стољећа и миленијума?!
Социјална пјесма може бити израз неког социјалног програма; може се наћи у функцији актуелне политике. Она, по дефиницији, јесте ангажована, а њен ангажман може постати тенденциозан. Често је једнозначна и у служби социјалне функције; израз те функције и неке социјалне идеје. То са овом пјесмом, срећом, није случај; све поменуте замке је избјегла.
Телебакова поема “Канада је то“ има – као што је то често сучај са добром социјалном пјесмом – родољубиву и интимну димензију: изражава љубав према завичају и отаџбини, према родној кући и укућанима, у овом случају- према мајци, очевом гробу, дјеци. Слободна је од сваког политичког пројекта и идеологије, усмјерена управо на посљедице слободне одлуке лирског јунака по његов интимни свијет: родну кућу, мајку, дјецу.
Телебак се одлучио за слободан стих и за (раз)го-ворни тон, за стварање илузије усмености и казивања, односно на рације, што је поеми иманентно. Он не оптужује никога нити исправља социјалну неправду, јер зна да то није у пјесниковој природи ни у пјесниковој моћи. „Овдје кривца нема“, каже у првом стиху завршног дјела поеме. Све је дио усуда и опште несреће.
Поема је раздијељена у четири дјела. У првом се пјева о припреми неименованог лирског јунака за одлазак и о одласку у Канаду. Млади човјек пакује ствари за авион, желећи да остави све сувишно, а мајка му, „прозрачна као наше небо“, гура у руке јастучић са домаћим, љековитим травама, да на њему спава и да од трава прави љековите чајеве; даје му и неку играчку воденице, која за мајку има статус светиње, па је „ко свету нафору“ предаје сину у руке, очито и сама везана за водени млин, који јој је, слутимо, помогао да преживи. Мајка „грленом кнедлом подвезује врећу“ са синовим стварима борећи се са сновима и сновиђењима пред коначни растанак. На растанку је свима „тешко само оцу није…, / на вријеме умрије“, казује лирски јунак и горком иронијом боји своје казивање. Он већ лети и сања своје ново рођење у срећној земљи у којој „ свега има“:
Летим и сањам да се рађам и пјевам,
а други плачу.
Тамо свега има.
Канада је то.
Тај „узлет“ и лет у туђину, с илузијом избављења од домаће невоље, враћа нас наслову и истиче рефрен који ће се провлачити кроз све дијелове поеме: „Тамо свега има. / Канада је то“. Први дио рефрена се варира: „тамо“ ће постати, доласком у обећану земљу „овдје“, а епилогом ће овај усрећитељски рефрен бити осјенчен иронијом, па ће се та иронија, с краја поеме, вратити као талас на цијели рефрен, па чак и на наслов, што указује на модерни сензибилитет и пјесника, и његовог лирског јунака.
У другом дијелу тамо је постало овдје; туђе је за невољу „своје“. „Своја заборавност се награђује“, брзо је схватио и научио млади емигрант који је „од чеоне кости предака / сачинио (…) морско једро, / разломио родну погачу“. Варка свјетлости туђине забљеснула је младога емигранта. Ако је – а јесте – чеона кост главна кост главе и човјековог памћења и ако је млади емигрант од ње сачинио „морско једро“, онда је памћење у опасности, поготово ако се „своја заборавност (…) награђује“. Идентитет је у темељу угрожен, поготово у долазећој генерацији која обнавља живот – у дјеци. Она ће се брзо „ интегрисати“, што значи – изгубиће се из старога јата.
У губљењу правога рода свак може бити род, ма одакле долазио, ма како изгледао и ма како се звао. То је више доказ о доживљају одрођавања од људи него што је потврда ширине и човјекољубивости, мада се то двоје не искључује.
У трећем дијелу поеме емигрант је већ истрошен и малаксао. Није више „за товара“ ни за тешке послове – јер му „леђа шкрипе, југовину траже“, па би сада радо селио „тамо у ту љепоту – на свој југ“. Многи млади људи су се упокојили. Занос се преточио у новац, а новац брзо отиче. Емигрант више није млад, али је располућен. Јавља се мисао на гроб: „дал’ у гроб домовине / ил’ гаревина, па ту у море“? „овдје је“ – што ће рећи у Канади – јефтиније него у гробу домовине. Емигрант у ваздуху осјећа цинички глас своје дјеце: „Овдје, јефтиније је / ко ће га водити тамо? / У море, у море /Наш је тата волио море“. Море је перспективни, широки гроб за емигрантов пепео, за „гаревину“. Илузије су разбијене; буђење је дошло касно.
Најзад, у четвртом дијелу, гласом емигранта, изречена је похвала Канади и Господу. И Канада има своје несумњиве љепоте; „Господ је једнако велики кад ствара“. Канада даје новац, економску сигурност, илузију богатства „све“, али узима дјецу и животе. И то јој емигрант препушта мирно без снаге и начина да се супротстави или опире: „Све си ми дала, а дјецу узела…“, поентира у завршном стиху јунак емигрант.
Болна и саморазорна актуелна и безнадна, ова поема упозорава на посљедице ужаса модерне емиграције – на безнадежно губљење идентитета.
Београд, 2021.
Јован Делић, академик
