Из штампе је изашао роман “ДУГ ЗАВИЧАЈУ“ аутора Рајка Бошковића

Р Е Ц Е Н З И Ј А

Неуморни, Рајко Бошковић, или како то наш народ рече, „не да му ђаво мира““ не заустави се на досадашњој обимној писанији, него одлучи ( наравно уз сагласност свог команданта) написати књигу о Бошку Ђричићу, команданту Тактичке групе, Осмаци, која била у сасатву Прве Бирчанске бригаде. Имајући у виду да је осмачки дио ратишта био на главном ударном правцу јединица Тузланског корпуса тзв Армије БиХ, Командант Прве Бирчанске бригаде, формира Тактичку групу, Осмаци мјешовитог састава. Обрадова се доласку потпуковника, Бошка Ђуричића, комшије по рођењу и успјешног команданта у јединицама ЈНА. Тиме обезбједи себи мање бриге, а српском народу Горње Спрече сигурност да ће са својим борцима уз стручно руковођење и командовање сачувати своја огњишта и животе својих породица.
Писати књигу о ратној легенди, обухватајући његов живот од рођења до завршетка отаџбинско – одбрамбеног рата, није нимало лако из више разлога, али ни написати квалитетну рецензију за књигу тог жанра. Но, изазови су подстрек живота, јер се тако спречава заборав, не избришу се сјећања на значајне догађаје и личности у судбоносном тренутку и они се сачувају за будућа покољења.
Чврста воља и одлучност српског народа Горње Спрече да очува прадједовска огњишта и по цијену властитих живота, зауставили су све покушаје муслиманских оружаних формација да пробију линију одбране.
У борбама су заједно били очеви и синови, браћа, рођаци, кумови, комшије, пријаљтељи, …, штитећи један другога, чиме је обезбјеђено садејство свих бораца. Тиме се отклонила свака могућност за некаква трајна одступања, и препуштања родне груде непријатељу.
Имајући све ово у виду било је неопходно да се стручним, одлучним и благовременим планирањем, организовањем и адекватним учвршћивањем положаја и распореда бораца на првој борбеној линији, оствари сигурна одбрана, без, или уз најмању могући број погинулих бораца.
191
Све што је требало у стручном погледу и командној благовременој одлучности команданта, добијено је доласком на чело Тактичке групе, Осмаци, потпуковника, Бошка Ђуричића.
Но, писац је сматрао да књига мора да обухвати израстање, школовање, службовање у ЈНА и рату, како би на тај начин могао сагледати цијели досадашњи живот личности којој је посвећена ова књига. Имајући, не исто, али слично дјетињство са свим обавезама, писац је веома сликовито описао Бошково дјетињство, као и дјетињство његове браће. Највећи терет је свакако носио, Бошко, јер је био најстарији од браће, и главни ослонац самохраној мајци. Устајати се морало рано да би се напасла стока. Буђења нису била лака, али је мајка била упорна. „Што ме будиш мајко? – Хајде, љуби те мајка, устани, морају се говеда напасти. Ево, свањива! – Јој, увијек морам, ја! – Ја, ко ће, љуби те, мајка? Ти си мајкин син и мајка у тебе има највише повјерења. Најстарији си. Хајде, устани! Полако да не пробудиш Сретка и Јована!“
Писац прати Бошково устајање, спремање за чобанију, али и стављање књиге у торбу коју му је дала учитељица. Не пропушта писац ни сокољење Бошка од стране његове мајке пуне љубави према својим синовима, који су иако мали, били ослонац у њеном животу.
Бошко, оставши рано са сестрама, мајком и браћом, поче схватати све изове и тегобе живота, као и терет живота који имаде његова самохрана мајка. Она увијек будно прати сва дешавања, али понајприје све око Бошка као најстаријег сина. Интересовала се чак и шта то, Бошко, чита. „ Хајде, хајде! Како ти се зове књига? – Што ме питаш? – Мислиш ако је мајка неписмена да не зна ништа! – Није то, него до сада ме ниси питала ништа“? И упутства које је давала Бошку била су прожета са пуно љубави. „ Добро, љуби те мајка, само се чувај“!
Игре и несташлуци који су били својствени дјеци чувајући стоку, нису мимоишли ни Бошка. Писац то сликовити описује и прати животни пут Бошка по завршетку четвртог разреда основне школе, те прелазак у Старе Бановце.
192
Мукотрпан живот дјечака од дванаестак година, као и касније, Бошко је веома добро подносио, јер му је жеља за школовањем помогла да све тешкоће стоички подноси.
Пратећи све проблеме с којима се дјечак суочава, писац нам даје до знања да је било и доста хуманих људи попут учитељице Леле, дједа који је Бошка примио код себе, и других који су Бошка такорећи пригрлили, разумијевајући његову тешку ситуацију, помогли му да лакше преброди проблеме.
Не само да је, Бошко себи обезбједио услове за школовање, већ је и брата Сретка довео код себе у Старе Бановце, чиме је мајци олакшао живот. Мајкину бригу ублажавао је оптимизмом говорећи јој, „ Не брини, доћи ћете код мене Јован и ти. Школа није далеко, а ту је и учитељиац, Лела. Помоћи ће нам. Причао сам ти о њој више пута. Она ми је тебе замијенила. Води бригу о мени, а водиће и о Сретку. И, дјед је ту, помоћи ће и он.
Доласком мајке и Јована у Старе Бановце, успјели су да испеку циглу и озидају кућу, са грађом за кров из родног Врела, те да се уселе у њу прије Бошковог одласка у Војну академију.
По завршетку Војне академије, Бошко службоваше у Руми, а потом у Бачкој Тополи. Крену распад Југославије, и рат. На састанку у Команди корпуса, Командант је информисао старјешине, који су иначе били донекле информисани, шта се догађа у отцијепљеним републикама, истичући да ће поново страдати српски народ. Због тога је Генералштаб ЈНА донио одлуку да свим старјешинама који су родом из отцијепљених република да одријешене руке, и остави им могућност избора, односно да могу да се врате у родни крај и ставе на располагање новим властима, или да остану гдје и јесу, напомињући да нико због тога од њих неће сносити никакве последице, без обзира на њихову одлуку. Бошко се није двоумио, али обзиром да је на Војну академију дошао из Србије, није могао користити што и други. Зато је прећутно добио откоманду у Лозницу, како би лакше могао доћи у родни крај и дати свој допринос у одбрани родне груде. Знао је да ће имати велику обавезу да јединице којима ће командовати организује у скалду са војним правилима, али и да успостави војничку
193
дисциплину, све у циљу побошања способности јединица за учвршћивање одбране српског подручја, без, или са што мање жртава војника и цивилног становништва.
На питање писца о првим утисцима када је дошао у Осмаке, одговрио је: „ Знаш, Петре, официр сам и научио сам на дисциплину, добру организованост, послушност војника и одговорност свих за постављене задатке. Дошао сам и нашао много тога што је одударало од мојих искустава и онога како је требало бити. Но, знао сам шта ме чека, и морао сам, као би то неко рекао, заврнути рукаве. Дошао сам, и како знаш, заврнуо сам их“.
Обилазећи борбене линије са пратњом, упознавао се са људима у рововима, разговарао са њима и давао им савјете, прије свега о уређењу ровова, због њихових безбједоносних разлога, јер је уређење одбрамбене линије, односно ровова за заштиту, било шаролико. У Брезику затече борце како се излежавајуу шљивику у хладовини од од заштите од јунског сунца без икаквог заклона, са тенком који је био на видном мјесту, и практично незаштићен. Није прихватио образложење да немају алата са којим би ископали заклон, јер су били поред кућа,те им је љутито рекао: „ Пуне су куће алата, а ако га нема укопавајте се кашикама, и склањајте тај тенк иза борбене линије! Не играјте се својим главама, имате само једну“! Када су били у Хемлијашима почеше долијетати минобацачке гранате из правца Брда, са муслиманских положаја. На срећу, ту су борци уредили борбени положај, те су дејствујући по непријатељским борцима који су били кренули у напад, успјешно осујетили њихову намјеру. Додајући томе и успјешно дејство српске артиљерије којом је стручно командова мајор, Богуновић, напад је успјешно заустављен. Каснији сусрет потпуковника, Бошка и мајора Богуновића у просторијама основне школе у Осмацима, био је срдачан. Наравно, као што то добром домаћину приличи, мајор понуди потпуковника чашицом домаће, осмачке, шљиве, а кафу донесе дежурни војник – борац. Интересовао се мајор, Богуновић за разлог Бошковог доласка на ратиште у родни крај, остављајући све благодети које је имао у војсци, у Бачкој Тополи. А, када му, Бошко наброја разлоге, од брда гдје је рођен, те рођака Мије, Аце, Саве, Милана, …, и његовог
194
дјетињства, те на крају да је ту његов народ и да се мора бранити родни крај и отаџбина, част и обавеза свих, мајор схвати. Сутрадан крену у обилазак положаја од Спасовнице до Виса, при томе дајући савјете или издавајући наређења о уређењу ровова за одбрану. На Вису затекне своје комшије, њему добре знанце који су чували Вис, стратешки важну коту за одбрану лијеве обале Спрече, односно, Горње Спрече.
На питање писца ове књиге шта је потпуковник уочио и шта је предузео у циљу јачања борбене способности наших јединица које су припадале, тада батаљону, а касније Тактичкој групи, Осмаци, потпуковник наведе све своје одлуке, од промјена у Команди, до промјена командира чета и водова. Такође, похвално је било и то што је успоставио добар однос са цивилним властима, што је помогло реализацији зацртаних циљева.
Занимљив је опис Лазе Риђошића, званог, „Риба“, којег је писац дочарао баш онако какав и јесте, спреман сваког да „уједе“, па и на вулгаран начин, што је за њега била нормална комуникација, али и његову спремност да му се на исти начин узврати без љутње. У суштини, тај „народни“ језик је служио за опуштање и расположење, што је било веома важно у условима у којима су се налазили. Да буде још љепше, Лазо је по наредби тражио Рајка, „ Јазавца“, такође „шепртљу“ и зановјетала, најстаријег борца Тактичке групе, Осмаци. Он је Лазин комшија и не пропуштају шансу да један другом „ подметну ногу“. Није се „Јазавац“ плашио Команданта, али га је ипак копкало зашто га тражи. Иако је знао да је Командант више волио да га поздрављају са „добар дан, друже, Команданте“, он га поздрави са „поможе Бог, господине команданте“, при томе заузимајући став, мирно. Пошто му Командант нареди да сједне и објасни да га је звао да га награди као најстаријег борца, лакну му. По пријему поштоља као награде, пустио је и сузу, пољубио пиштољ и уз Командантово одобрење, и њега.. Након разговора, услиједило је и мало дружење у опуштеној атмосфери. По опису „Рибе“ и „Јазавца“, јасно се да закључити да их је писац обојицу веома добро познавао.
Ово је само једна епизода из рата, а да се не односи на борбена дејства. Њих је за готово четири године било много, и не могу се описати.
195
Способност Команданта у навођењу артиљеријског оруђа се увијек доказала, али посебно у јуну 1995. године када су специјалне јединице Тузланског и других корпуса, такозване Армије БиХ, покушале разбити фронт на Вису и спојити се са јединицама 28. дивизије Насера Орића у Сребреници. Свој покушај платили су великим губицима, прије свега захваљујући артиљерији, којом је командовао потпуковник, Ђуричић. Благовеменим упутама и наређењима успјешно су избјегнуте и жртве приликом бомбардовања положаја на Вису од стране НАТО.
У својој књизи, аутор је изнио само мало детаља о Команданту, Бошку, али је изнио оно најважније, а то је: стручност, принципијелност, исти захтјеви према свим борцима, али и поштовање и уважавање свих бораца уз истицање оних који су највише допринијели да одбрана положаја буде боља, јача и сигурнија.
Као што је писац написао, Бошко је дошао као потпуковник, а вратио су у своју предратну јединицу као потпуковник, у истим колима којима је и дошао, само амортизованијим, или, како то народ каже „подеранијим“. Оно што му није адекватно вредновано у рату, надокнађено је у Војсци Србије. Но, ипак, поредећи га са другим, њему сличним, по мени је у пензију требао отићи у чину генерала, што он и јесте у очима многих.
Писац, Рајко Бошковић је овом књигом дао допринос, да се изношењем само дјелића животне приче Бошка Ђуричића кроз његову личност отргне од заборава један период борбе српског народа за опстанак на својим вјековним огњиштима, уз много мање страдања него у периоду 1941 – 1945. године. Но, да се народ није организовао уз помоћ стручних официра попут Бошка, страдања би било далеко више.
Хвала, Рајку Бошковићу на труду који је уложио да ова књига угледа свјетлост дана

Дико Стјепановић, професор