Када бих био пјесма, волио бих да о мојим римама, о мелодији и о ритму, о асонанцама и алитерацијама, о евентуалним утицајима и оригиналним рјешењима, о мом осмерцу или једанаестерцу, о цезурама и „унутрашњој организацији стиха“, о опкорачењима и акростиховима пише Мирко Вуковић.
Када бих случајно освануо као роман, не бих слова рекао ако би о мојој реченици, о линеарном или нелинеарном приповиједању, о класичној или модерној структури текста, о динамици приповједне монтаже или о споро конструисаним „кадровима“ – не бих, велим, слова рекао ако би о свему томе писао Мирко Вуковић.
О ликовима и њиховом „развоју“, о чиновима који падају или расту, о драми које више има него што је нема (надам се не и обрнуто!), о јединству времена и простора, о разиграном или успореном, трагичном или о фарсичном – лако би ми било да будем драма, да будем трагедија или комедија ако би о њој писао Мирко Вуковић.
Или да сам, рецимо, кратка прича (пошто приповијетке више нико и не пише): би ли неко умио боље од Вуковића да каже шта су њене слабости, гдје је њена снага, ваља ли језик или ипак не ваља, да ли је посао готов или је написано тек предложак који ваља даље развијати, треба ли да наставим или да се манем залудног посла?
А могао бих, ништа ме не кошта, могао бих да будем, ево, и антологија љубавне поезије Републике Српске, па да Вуковић каже да ли је предговор на мјесту, коме сам уступио превише мјеста, кога сам „закинуо“, да ли сам направио ваљано сито кроз које сам просијавао и да ли су рупице на том истом ситу биле исувише малене или су се рашириле преко сваке мјере.
Или се деси, па ме издавач објави као књигу пјесама за дјецу. Можда и као књигу афоризама. Укрштену са циклусом епиграма. Годинама пишем политичке коментаре: и то би могло да се укоричи. Ни „суботњих“ колумни нема ништа мање. Дадодам овом каталогу и један пријевод: нема те књиге којој не би била част да је чита Мирко Вуковић. Да је чита, да је „подвлачи“ и да о њој, на концу, пише.
Горан Дакић
