ПИСАЊЕ ЗА ДЕЦУ ЈЕ
ВРЛО ОЗБИЉНА СТВАР
Више од 30 година присутан на књижевној јавној сцени др Mилутин Ђуричковић објавио је више десетина књига, приредио велик број антологија. Рођен је у Дечанима, где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је 1991. године на Филолошком факултету у Приштини, на катедри за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Магистрирао је 2005. године на Филозофском факултету у К. Митровици из области књижевности за децу. Докторирао је 2009. године на Филозофском факултету у Источном Сарајеву – ужа област савремена српска књижевност. Ради у Академији струковних студија Шабац (област филолошке науке). Живи у Београду. Дугогодишњи је сарадник је АСоглас издаваштва.
Господине Ђуричковићу, иза Вас је више од три деценије посвећеног рада у књижевности, просвети и новинарству. Када бисте покушали да саберете све те улоге – која је за Вас најприроднија?
– Прву песму објавио сам далеке 1979. године у приштинском Јединству за децу, чији уредник је био Мошо Одаловић, наш познати песник за децу, а сада мој драг пријатељ и сарадник. Од тада сам редовно објављивао прилоге у том додатку за децу, да бих касније сарадњу проширио са многим југословенскм часописима и листовима за децу, као што су:Кекец, Модра ласта (Загреб), Титов пионир (Титоград), Дечје искре (Крагујевац) и др. Дакле, ако пратим тај временски континуитет то би значило да већ 47 година интензивно пишем, стварам и објављујем. Наравно, почео сам као песник за децу, све док нисам довољно сазрео и формирао се као песник и писац за одрасле. Упоредо са поезијом за децу и одрасле писао сам и књижевну критикуи новинарске прилоге. Интересантно је рећи да сам прву књижевну критику објавио као матурант средње економске школе, а то је био приказ једне песничке књиге у приштинском студентском листу Нови свет. Као студент наставио сам да пишем књижевну критику и сарађивао сам са многим познатим часописима ондашњег југословенског простора и времена: Стремљења, Багдала, Мостови, Република (Загреб), Домети, Венац, Путеви, Градина, Стварање итд. Након завршених студија радио сам као средњошколски професор у Дечанима, затим у култури у Приштини и једно кратко време као професор даниловградске гимназије и позоришни критичар подгоричке Побједе. Тиме хоћу да кажем да су све ове три поменуте улоге биле на неки начин уско повезане и међусобно неодвојиве. Тако да сам упоредо стварао и сазревао као песник, новинар и просветни радник. Све те улоге су ми драге и блиске на свој начин и тешко бих коју посебно издвојио и нагласио. Па, ипак за нијансу бих дао предност књижевном стваралаштву, јер се тиме најдуже бавим и оно је највише утицало на моје духовно сазревање и стваралачко формирање.
Рођени сте у Дечанима, студирали у Приштини, а данас живите у Београду. Колико су различити простори и искуства утицали на Ваш књижевни сензибилитет и на теме које обрађујете?
– Поред ових места, додао бих и црногорску средину (Даниловград и Подгорица), где сам провео непуне две године. Све три средине, свака на свој начин, допринеле су конституисању мог креативног сензибилитета, погледа на живот и свет, као и етичко профилисање и филозофију живота. Како би то рекао велики Борхес, ја сам трозавичајни писац и у свакој средини сам се осећао као свој на своме. У Београду живим и радим већ тридесет година, али ипак завичај се никад не заборавља и увек је на првом месту. Поменуте средине су делимично утицале на моје теме и мотиве, али ипак машта је у свему била одлучујућа и пресудна без обзира где се налазим или живим.
Познати сте као један од најпревођенијих савремених српских писаца. Ваша дела су објављена на више од 50 светских језика. Како објашњавате тај универзални одјек Ваших прича за децу?
– Романи о близанцима (којих до сада има осам), заиста су изазвали велику пажњу читалаца и књижевне критике код нас и у свету. Први роман Како су расли близанци у оригиналном или скраћеном издању доживео је око 60 издања широм света. Поред штампаних и електронских верзија, има и неколико пиратских издања за која сам сасвим случајно сазнао преко интернета. Ова хумористичка проза за децу у многим земљама имала је више издања чак и код различитих издавача. Свако ново издање повлачило је за собом и друга издања, односно преводе. Мени је то у почетку било интересантно и необично, а потом сам имао осећај као да та књига више не припада мени. Питао сам многе моје сараднике, изадаваче и преводице широм света због чега су се одлучили да објаве и преводе баш ту књигу. Од свих сам добио скоро исти одговор шта је то било пресудно, а то је био хумор! Дакле, хумор је та универзална вредност која је својствена и блиска свим малишанима широм света. Мислим да је то један од битних фактора због чега је ова књига о близанцима постала толико превођена и популарна.
Ваш роман „Како су расли близанци“ освојио је награду „Раде Обреновић“ и започео необичан преводни пут. Да ли мислите да хумор, који сте истакли као суштину те књиге, представља најлакши пут до читалаца различитих култура?
– Управо тако, хумор је битна одлика и карактеристика мојих књига, па су захваљујући њему сви моји романи о близанцима у највећој мери обележени хумором, карикатуром, гротеском, парадоксом и нонсенсом. Мислим да је то једна од чаробних формулаи кључ мог успеха са овим романима о близанцима. До сада серијал о близанцима има осам романа, а надам се да ће их бити бар још неколико. Иако није нимало лако и једноставно, трудим се да се не понављам, да будем свеж и забаван, са ведрином и здравим хумором, који никог не вређа а који је увек сочан, необичан и провокативан. Да напоменем да је тај серијал настао на основу истинитих мотива из детињства мог брата близанца и мене.
Као оснивач Института за дечју књижевност, какву мисију видите пред овом институцијом у савременом тренутку – када деца све мање читају, а све више времена проводе у дигиталном простору?
– За пет година постојања и рада, Институт за дечју књижевност постигао је заиста запажене и значајне резултате којима смо врло задовољни и поносни. Покренули смо научни часопис Годишњак Института за дечју књижевност, чији је пети број недавно објављен и који већ има категорију М54. Такође, покренули смо и књижевни часопис за децу Једрењак (изашло до сада 7 бројева) и који је бесплатан. Самостално и у суиздаваштву са другим кућама, објавили смо 120 књига различитих жанрова за децу и младе чији су аутори писци из Србије, Црне Горе, БиХ, С. Македоније, Хрватске, па и дијаспоре (Румунија, САД, Холандија, Канада)… Наша мисија одвија се на два поља, а то су белетристика и наука о књижевности за децу. Трудимо се, дакле, да афирмишемо писану реч за децу и младе, али и да утичемо на културу читања код деце. Чинимо све што је у нашој моћи да афирмишемо књижевност за децу, тако да сарађујемо са многим писцима и институцијама у земљи, региону и свету. Не само наш Институт за дечју књижевност који све ово ради волонтерски већ и родитељи, васпитачи, учитељи, наставници, професори, библиотекари и уопште сви одрасли имају обавезу и одговорност да се у овом дигиталном свету боре како би књига остала и постала омиљено средство и играчка деци свих узраста.
Дугогодишњи сте професор у области филолошких наука и васпитачких студија. Шта Вас највише инспирише у раду са младим људима и како их подстичете на читање и стварање?
– Ја често цитирам једну кинеску пословицу која гласи:Кад човек воли и зна свој посао, онда не иде на посао.Рад са студентима за мене представља велику част и задовољство, али и одговорност. Дуго година сам радио у Високој школи за васпитаче струковних студија у Алексинцу, а сад сам професор Академије струковних студија у Шапцу. Увек и свуда сам лепо прихваћен и то ме додатно подстиче и мотивише. Као и сви млади људи, студенти су пуни енергије, жељни знања, доказивања и у том смислу треба им помоћ и подршка. То су будући васпитачи, који свакако воле свој посао и зато се опредељују за тај позив. Зато се трудим да им пренесем знање, искуство и често им дајем разне савете, односно примере који ће им бити од користи за рад у васпитној пракси и у животу уопште. Са друге стране, инсиситирам на култури и потреби читања, па чак и стварања. Неколико мојих студенткиња из Алексинца и Ниша већ имају по неколико објављених књига поезије и драмских текстова, а ја сам им био ментор и рецензент. Дакле, свака млада особа има дара и талента за стварање, само то треба открити, неговати и подстицати. Мени је посебно драго, ако сам у томе бар делимично успео.
Ваша дела су уврштена у више антологија дечје поезије и прозе, између осталих и у антологије Воје Марјановића, Миомира Миленковића, Пере Зупца и других. Како доживљавате ту врсту признања – као круну рада или као одговорност пред будућим читаоцима?
– Имао сам ту част и привилегију да будем заступљен у 40 антологија поезије и прозе, како за децу тако и за одрасле. Наравно, то не значи да сам антологијски писац, али чини се да сам некако био миљеник антологичара. Захвалан свима који су моје прилоге уврстили у изборе, антологије, зборнике и преводе. То је, свакако, круна рада и стварања, али и одговорност према читаоцима. Са друге стране, време ће показати колико су приређивачи били у праву, односно колико ће моји, али и прилози осталих заступљених писаца и песника издржати терет времена које је пред нама.
Уређивали сте часописе „Светионик“ и „Наше стварање“, као и бројне рубрике у водећим новинама. Како видите улогу књижевне критике данас – да ли она још увек може да усмерава укусе и вредности?
– Био сам кратко време главни уредник поменутих часописа и гласила, као и сарадник многих других. Није нескромно рећи да у томе имам заиста велико искуство. Са променама духовних и етичко-естетских вредности у друштву и култури, по природи ствари, опада моћ и улога књижевне критике, која је у последње време изгубила свој значај, статус и место у науци и књижевности. Ја сам био стални књижевни критичар културних додатака Политике, Борбе, Дневника(Нови Сад), Побједе (Подгорица) и Јединства (Приштина), као и многих угледних часописа. Такође, сарађивао сам и са једним од највећих светских књижевних часописа World Literature Today(САД). Та сарадња и писање критике много ми је значило и помогло. И данас, међутим, пратим књижевну критику коју објављују неки наши часописи и листови, па не могу да се начудим шта све папир трпи?! Прочитам приказ и уопште не могу да сазнам о ком жанру се ради: да ли о поезији, прози или нечему трећем? Данас скоро свако пише књижевну критику, без икакве компетенције, теоријског образовања и праћења текуће продукције. Од такве критике не можете очекивати никакве утицаје, резултате и усмеравање укуса. Разна чаршијска мешетарења, дељење награда капом и шаком – то најбоље показују. Верујем, ипак, да ће нека нова генерација књижевних критичара часно, поштено и професионално радити свој посао, јер наша литература то заслужује и завређује по много чему.
У свом раду често спајате научни и уметнички приступ. Да ли сматрате да је писац за децу уједно и педагог, и психолог, и истраживач људске душе?
– Заиста је тешко ускладити приступе писца, педагога, публицисте… Али, настојим да радим оно што волим и најбоље знам, а време ће показати своје. У праву сте када кажете да је писац за децу истовремено и педагог, и психолог и истраживач дечје душе. Из више разлога је то тако. Многи кажу да се треба спустити на дечји ниво, а заправо је обрнуто: треба се уздићи до дечијег нивоа! То није нимало лако, ни једноставно. Радовић је тога био те како свестан и зато је рекао и написао књигу Поштована децо. Његова поетика и теорија игре направили су коперникански преокрет у нашој књижевности за децу. Од тада поука, дидактика и морализаторство постају превазиђени и гурнути у сасвим други план. Рекао бих – с правом! Ново време тражи нове писце, али и нове читаоце, или простим језиком речено: треба ићи укорак са временом. Без таквог приступа, сензибилитета и обраћања деци не може се ништа озбиљно урадити, ни написати. Писање за децу је веома озбиљна и одговорна ствар, која тражи потпуног посвећеника и аутентичног маштовитог ствараоца који мора знати коме и како се обраћа.
Добитник сте бројних награда у земљи и иностранству, па и почасног доктората у Украјини. Недавно сте добили и Плакету УКС са ликомСиме Матавуља. Које признање Вам је најдраже и зашто?
– Нисам много размишљао о томе. Све награде и признања су драга свака на свој начин. Док радим и стварам, уопште не размишљам о наградама. То ми није циљ ни приоритет. Међутим, кад их добијете онда то значи да је неко приметио и проценио ваш рад, а то заиста вреди и значи много. Не знам коју бих награду посебно издвојио у овом тренутку, али, ево, нека то буде награда “Раде Обреновић“, за најбољи роман године за децу (Нови Сад, 2011). То ме је, заправо, увело на велика врата наше савремене књижевности за децу и младе.
Као члан Европске академије наука и уметности, као и бројних удружења, активно учествујете у културном животу. Како оцењујете положај писца у савременом српском друштву?
– Учешће у културном животу за сваког писца, педагога, ствараоца је нешто што се подразумева и што се очекује од њега. Колико је то у мојој могућности, трудим се да обогатим наш културни и књижевни живот и често учествујем на промоцијама књига мојих пријатеља, сарадника и издавача, а такође учествујем и на научно-стручним скуповима и конференцијама у земљи и региону. Што се тиче положаја писца у савременом друштву, могу рећи да је он скоро пониживајући и на врло ниском нивоу. Чини ми се да никад пре није било тако. Много је разлога за то, а понајвише због економских, друштвених и етичких околности. Заправо, многе вредности више не постоје или су гурнуте у страну. Некад су писци били углед и светиња у друштву. Писци су бирани за дипломате, конзуле и друге угледне почасти, а данас многи гледају на писце са жаљењем и неверицом. Постоји један афоризам који гласи отприлике овако: Ви сте писац? А од чега живите? Дакле, у овој једној краткој реченици све је лепо објашњено и казано, иако то није нимало популарно и афирмативно
Објављене су две Ваше нове књиге за децу. Представите нам их укратко.
– Објавио сам нови наставак романа о близанцима Близанци и њихови преци, у издању београдског „4СЕ“, и књигу хумора, шала и афоризама за децу Шалу на страну, ево га Перица, у издању „Дата статуса“. Да се не хвалим, али за релативно кратко време обе књиге су лепо прошле код читалаца и књижевне критике, а роман је чак откупљен од стране Министарства културе за прошлу годину. Радује ме да су читаоци, а нарочито деца, препознали обиље здравог и врцавог хумора у овим књигама и то је њихово основно поетичко и стилско обележје. Поред ових издања за децу, приредио сам и једну антологију, односно панораму савремене поезије Бургаса, а све то уз помоћ преводилаца са бугарског језика: Елизабете Георгиев, Наташе Панић, Сафете Осмичић и Сунчице Радуловић. Без њихове помоћи и подршке није било могуће реализовати један овакав подухват, који се појавио у издању београдске „Алме“.
Који савет бисте дали младим писцима?
– Читати, писати и брисати, то је нешто што се подразумева. Али, посебно бих нагласио потребу да упознају живот, јер је он непресушно врело и надахнуће за све наше креације разних врста и облика.
Разговарала
др Слађана Миленковић
