ИСЦЕЛИТЕЉСКА СНАГА ВЕРЕ И ПОЕЗИЈЕ
Нова књига поезије Неде Гаврић, „Оно што ниси знала о љубави“ је књига о љубави: партнерској, породичној, завичајној, отаџбинској, а највише о љубави према Богу. Књига је то, истовремено, и о лажи, издаји и разочарању, али и књига о одупирању и победи, о чему песникиња проговара храбро, искрено, беспоштедно, суочавајући се са истином, губитком, болом и сопственим унутрашњим бурама.
Ово, бројем страница невелико песничко остварење, формално је подељено на два песничка циклуса: „Оно што ниси знала о љубави“ и „Нек’ душа прионе за папир“. Лирски субјект је жена која се читаоцу обраћа у првом лицу. Суштински, дело је састављено од питања и одговора, од осећања потпуне среће до неверице у преокрет и неочекивани крај, од разочарања у не само престанак љубави, већ и у карактер вољеног човека који се из нежног и блиског мушкарца одједном претвара у хладног и суровог странца, до појаве неких нових могућности и опстанка захвљајући неким вишим, духовним вредностима. Живот је, како лирски субјект доживљава, понајмање бајка о срећној љубави и заједничкој будућности двоје који се воле. Његови ударци и заокрети су изненадни и сурови, а ожиљци које оставља, дубоки и опомињући. Зато је ово и књига о болу, али и о избору посустале душе да, захваљујући такође љубави, оснажи, препороди се и опет буде радосна, крепка.
Ово је, једним делом и књига о жени; о њеном усхиту и срећи и очајању када та срећа ишчили. Љубав жену чини задовољном и пожељном; њен крај доводи до сумње у њено постојање и до пољуљаног самопоуздања. Осетљива душа која воли налази се у ситацији када је, привидно лакше, пасти у самосажаљење и уживети се у улогу жртве или се тргнути из таквог стања и преболети. Између ових значи нови живот, рањену и изневерену душу обнавља љубав према Богу, исцелитељска снага вере и лековитост поезије и писања.
Упркос ломовима и проблемима, животни избори ипак постоје; уместо жаљења за прошлошћу треба посегнути за будућношћу; уместо туговања треба се радовати животу, а улогу жртве и пасивног посматрача одлучно превазићи личним активизмом и снагом воље. Могуће је кренути даље, бити срећан; после најтежег разочарања, љубавног слома, партнерског изневеравања, усправити се и кренути у ново животно поглавље, без гледања преко рамена, за собом, у нади да се може даље надати, поново волети и бити вољен.
Песме првог циклуса потенцирају неверицу у издају и одбацивање, али и пркосну снагу која то рањено срце подиже из пепела. У стиховима наизменично варирају нежност и неизбежност, сетност и горчина, ружна сећања и покушаји да се она одагнају. Партнерски однос персонифициран је позицијом ловац – жртва а доживљај бола симболично представљен сликом детета које након пада са бицикла, крвавих колена, поново, са истим жаром седа на бицикл, не прихватајући пораз. Порука је то, јасна, да је човек жив док чува дете у себи и да га управо оно штити од безнађа и пропасти. Та дечија упорност и брзо заборављање рана на које подсећају ожиљци, има у себи оног јесењиновског, а до сутра све ће то да прође из песме „Све што живи неки ожиљак има“. Вера у добро, у Бога, помаже да се преброде лоши животни тренуци. Кад нада бледи, добронамерни савети, патријархално васпитање и мајчине подуке се чине погрешни јер их живот демантује, док људи показују своје право лице и своје ружне намере (песме Ово није тај свет, мајко, Не светли мрак). Песма Вољена, нестворена говори о највећем женском чезнућу и болу, а то је неоствареност и немогућност да буде мајка. Треба споменути и омаж-песму Дешава се, мала, написану поводом стихова из песме песника Боре Капетановића Мала.
У другом циклусу претежу виталистички и смирујући тонови, ведре и оптимистичке песничке слике које најављују празничне дане, предстојећи Васкрс као симбол живота и радости (песма Са облака на облак). Човекова душа тражи свој унутрашњи мир и налази га у молитви, посту и богоугодним разговорима о чему говоре песме Оп(р)ости, Нек душа прионе за папир, Бдење, Не бој се, Дукат, Евхаристија, Смисао. Да је Бог љубав, посебно долази до изражаја у песмама са тематиком посвећеном породици, кући, породичним празницима. И у овом циклусу наглашена је исцелитељска особина вере у Бога, молитве, кајања, али и опроштаја и топлог људског загрљаја. Песме Породица и Огњишта закључују не само овај песнички циклус него и целу песничку збирку, а екстатична порука у славу обнављања природе упућује и на продужетак породичне лозе, поштовање традиције, слављење живота и стварања насупрот ништавилу и нестајању.
У овој песничкој књизи Неде Гаврић претежу песме везаног стиха, јасан песнички језик, сведен израз, динамичан метар адекватан емотивном треперењу лирског субјекта. Понављањем одређених речи постигнута је посебна експресија и појачано њихово значење, a обраћања, посебно на почетку песама, стварају осећај блискости са читаоцима, као у стиховима песме „Нек душа прионе за папир „/ Пиши о чему год хоћеш / ал’ увек пиши к’о Господу да пишеш /.
Жељка Аврић
———————————-
НАУЧИ ДА ХОДАШ У ШТИКЛАМА
Неда Гаврић
О Љубави, онима који се воле, растанцима и љубавној боли – написано је безброј стихова. Тешко је на тако често коришћене теме написати нешто ново, и различити су песнички поступци којима песник може да се послужи. Свакако то је увек ход по склиском терену, са безброј видљивих и невидљивих препрека. Хватајући се у коштац са тим изазовом, пред нама је нови, награђени рукопис, бањалучке поетесе Неде Гаврић, под називом Оно што ниси знала о љубави.
Наслов пете збирке поезије већ упућује читаоца на садржај, кога се песникиња, кроз целу књигу, доследно држи. Свесна свих искушења која је на том поетском путу чекају, ауторка посеже за ”оружјем” Руже (из Сент Егзиперијевог ”Малог принца”), за коју Душко Трифуновић у чувеној песми Бијелог дугмета каже: ”И чиме од свијета да се браниш, као ружа, са два смијешна трна. Или сном”… Неда одлучује да се брани са та два трна, и сном – прво пронађеним, а потом изгубљеним, свесна опасности и нових рана, када се свету разоткрије Љубав, и потом бол. Њен трн-писаљка, и њен изневерени сан, оквир су за разбој на коме она тка своју поетску тканицу. Много је храбрости потребно да се о томе тако отворено проговори. Наизглед лагане, једноставне, свима разумљиве стихове она исписује душом и крвљу. Нема ту песничких бравура, само патња, опипљива, жестока, препознатљива свакоме ко је икада волео. Читаоци ће се лако поистоветити са песникињом, са очекивањима, жељама, разочарењем, издајом. Свако ће наћи бар делић своје боли, очигледан, достигнут једноставни поетским средствима – кратким стихом, разумљивим римама, у којима песникиња потпуно, без зазора, разоткрива своје срце. Нико на те поетске крике неће остати равнодушан. Неће, и не може. Оно што је писано из душе, чисто, искрено, нескривено, наћи ће одјек у сваком читаоцу, и у најтврђем срцу. Неда Гаврић је мајстор да, једноставним средствима, увуче свог читаоца да заједно учествују у песми, у њеном одјеку у души, у поистовећењу, сећањима, успоменама које су универзалне за све који су некада волели, и били изневерени, повређени, остављени… Да их одведе на оно место где престаје бајка…
У овој невеликој збирци, од тридесет три песме, и кратке форме – успешне лирске минијатуре, заузимају значајан део поетског ткања. Песникиња се више пута позива на библијске мотиве – ребро од кога је створена Жена, окреће се сликама из детињства, када је све било решиво, као пад са бицикла, саветима мајке, заштићеном свету породице и огњишта. Посебно бисмо истакли песме: Покућнице; Ниси презимио; Ништа више; Не губи дете у себи (увече поред тебе легне самоћа /и испружи се читавом дужином); Ово није тај свет, мајко; Дешава се, мала; Бдење; Породица. Сваки читалац ће наћи стихове који ће му нарочито прирасти за срце. Издвајамо, као посебно успешну, лирску вињету
РЕБРО
Створена од твог ребра
не знадох.
Да ћеш без њега
лакше ходати
него ја у штиклама.
Оно, што Неда зна да учини са песмом, да последњим стихом замисли читаоца – доказ је њене занатске вештине. Читава збирка је пажљиво вођена, корак по корак, нема насумично изабраних песама, све је једна складна целина, свет љубави, туге и васкрснућа. Песникиња није жртва, већ феникс, који ће се подићи из пепела. После свега преживљеног, живот иде даље, и читаоци ће видети и наћи наду, и веру, да све може да се почне испочетка, (ка)да роди нада, /и искорени ово НИШТА! (Огњишта) Из Покућница, са почетка збике, Неда Гаврић ће храбро искорачити у свет, научивши да хода на штиклама, носећи ову збирку као ожиљак, али и као штит, и орден, да све преживљено може да се преточи у уметност, која свет увек чини лепшим и бољим местом.
Јасна Миленовић
