BEZVREMENA KNJIGA
Ivo Mijo Andrić je jedan od najznačajnijih savremenih književnih stvaralaca u Hrvatskoj, BiH i celom regionu. Njegov opus u oblasti poezije, drame, aforistike, epigramstike, esejistike, dnevničkih zapisa, književne kritike i antologičarskog rada zaista je impresivan i visoko vrednovan i nagrađivan. Stvaralac je renesansne širine i erudita kakav se retko sreće. Ovaj pisac poseduje i širinu shvatanja, nepristrasnost, razumevanje za drugačije i različito, ali i netolarnciju za sve negativne društvene pojave i ljudske osobine.
Tragični rat u Bosni i Hercegovini, koji je Andrić proveo u srcu pakla, u opkoljenom Sarajevu duge četiri godine, uzrokovao je i to da dva velika i značajna sarajevska pisca postanu Zagrepčani. Kažu da je turski sultan Bajazit II, kada je krajem petnaestog veka otvorio vrata Osmanske caravine prognanim Jevrejima iz Španije, rekao: „Ne znam da li su Španci svesni šta su izgubili, ali ja znam šta sam dobio“. Nešto slično se dogodilo i dolaskom u Hrvatsku iz BiH brojnih uspešnih i priznatih naučnika, profesora, lekara, inženjera, filozofa, novinara, muzičara i pisaca, među kojima su bili i jedan od najpriznatijih savremenih prozaista ovih prostora Miljenko Jergović i svestrani pisac Ivo Mijo Andrić. Oni su svojim potonjim stvaranjem stvorili predivni amalgam od onoga što su poneli iz Bosne (smisao za humor, optimizam, multikulturalnost, otvorenost i komunikativnost) i onoga što su upoznali i usvojili dolaskom u Hrvatsku (bogata i duga književna tradicija, visok umetnički stil, preciznost u izrazu).
Andrić je visokomoralan čovek, kakav jedino može biti pravi i posvećeni satiričar. O tome svedoči i ovaj njegov zapis iz knjige „Duh nije u boci“: „Aforizme pišem iz moralnih, a čitam zbog zdravstvenih razloga.“ Naš pisac je vrhunski poznavalac domaće i strane aforističarske produkcije, njen pouzdani tumač, nepristrasni kritičar, promoter onog vrednog u njoj i zaljubljenik u kratko, efektno i mudro izražavanje. On, ne samo da kao književni kritičar i antologičar, zna šta je dobar aforizam, nego dobar aforizam, kao vrhunski autor, zna da napiše. Evo nekoliko aforizama koji zaslužuju da se nađu u svakoj antologiji:
“Moje nade živjet će i poslije mene. One su vječne.”
“Uzrok i posljedica su kao brat i sestra. Jedno je rođeno i bračnoj, drugo u vanbračnoj vezi.”
“Promašen čovjek opasniji je od svake promašene mete.”
“Sve do jučer vjerovao sam da od danas počinje bolje sutra.”
“Tko nema pameti, taj radi kao luđak.”
“Ne treba mi ništa od onih koji uzimaju sve od drugih.”
“Domovina je sve samo onima koji nemaju ništa osim nje.”
“Ljudski rod je najbolji dokaz da ni Bog nije savršen.”
“Vještačka inteligencija je umjetnost prirodno nemogućeg.”
“Pametan i budala razlikuju se samo u količini gluposti.”
Andrić je pravi alhemičar koji je od svake teme, fraze, konstatacije, izreke, izjave ili citata, umešan da stvori „zlatnu” misao. Uočljivo je da on u svom stvaranju spaja naučni i umetnički pristup, što za rezultat ima aforizme napisane po svim pravilima žanra, uz mnogo lepršavosti, stvaralačke hrabrosti i slobode u izrazu. Pored toga – šta će reći, Andrić je maksimalno usredsređen na to – kako to reći, da zvuči artistički, samosvojno, pamtljivo, dvosmisleno i neočekivano.
Njegova knjiga „Duh nije u boci“, u čijem podnaslovu je istaknuto „aforizmi i tekuće misli“, predstavlja originalnu zbirku s mnoštvom raznovrsnih bisera duha, bogatim umetničkim motivima i brojnim temama. Aforizmi su grupisani u šest tematskih celina, logički poređanih i međusobno isprepletenih.
Naslov zbirke simbolično izražava ideju da duh, odnosno duhovitost, mudrost i razmišljanje, nisu omeđeni ili zatvoreni. Duh kojeg Andrić otelovljuje je slobodan, prolazi kroz granice i ne može biti zatvoren u običnu ili ograničenu formu. Taj naslov ističe važnost slobode mišljenja, kreativnosti i duhovne nezavisnosti, i sugeriše da intelektualna i duhovna snaga ne mogu biti sputane ili zarobljene, već su uvek u pokretu i širenju.
Španski pisac Kristobal Sera tvrdi da je „aforizam poezija koja je prešla iz tečnog u čvrsto stanje“. „Poezija se može ponuditi tečna u stihu i čvrsta u aforizmu. Drugim rečima, poezija, koju stih nudi u tečnom stanju, ‘učvršćuje se’ kada postane aforizam. Kako ja razumem aforizam, njegov specifičan karakter sastoji se u pesničkoj čvrstini. Da upotrebim poređenje, rekao bih da je to pesnički monolit“, navodi Sera i zaključuje da je u današnjoj Španiji „teško pronaći aforizme kod onih koji nisu pesnici“. „Biti pesnik je conditio sine qua non da bi aforizam u potpunosti postojao“, mišljenje je koje u španskoj teoriji književnosti nije usamljeno. I nije ovaj stav važeći samo za Španiju, jer aforizam je oduvek bio blizak sa poezijom – ovu bliskost nam najčešće očituju rime i poetski ritam. Stilski postupak prožimanja poetske atmosfere i paradoksalne aforističke poruke iznedrio je međužanr, a slobodno ga možemo nazvati i novim žanrom, koji je Vitomir Teofilović nazvao afogram, koji je po značenju aforizam, a po formi epigram. Takve uspele afograme pronalazimo u zbirci Ive Mije Andrića, pesnika i aforističara:
“Učenje napamet ne služi pameti.
Ono je razumu oduvijek na meti.”
„Duhovit bez duha
isto je što i sit bez kruha.“
„Da nije sve živo digao,
ne bi se iz mrtvih izdigao.“
“Rijeke teku prema moru, a naš život prema kraju,
kad je čovjek na umoru, raduje se samo raju.”
“Rijeke su nekad bile zelene, čiste i pitke,
danas su kao knjige koje nisu čitke.”
Iako su aforizam i satira povezani s društvenom tematikom i prožeti politikom, Andrićev motiv stvaranja je potpuno larpurlaristički. Njegova satira nije sredstvo političkih obračuna, njegov cilj nije promovisanje određene ideologije ili menjanje vlasti (što je aforizmom i nemoguće, ali neki to ne shvataju). Andrić to potvrđuje: „Ne pišem protiv politike; to je častan zanat. Pišem samo protiv loših zanatlija.“ On kritikuje podstaknut ljudskim i umetničkim motivima, željom i potrebom da ukaže na postojanje onoga što je nehumano, nečasno, neiskreno i unižavajuće, a zarad života dostojnijeg i pravednijeg.
Andrićev opus u kratkoj formi karakterišu britki humor, misaone i duhovite opaske, često s refleksijama o društvu, ljudskim manama i svakodnevnom životu. Autor ima lep, jasan, prijemčiv i izbrušen stil. Svakoj rečenici posvećena je dužna pažnja i svakoj reči je traženo i pronađeno odgovarajuće mesto. Iz svake misli proističe poruka da svet, društvo i čovek nisu savršeni, da mogu biti bolji, ali da bi se to dogodilo, mora se priznati da za tim postoji potreba. Andrić je veliki jezički znalac čija leksika je osebujna, bogata, raznovrsna i razumljiva. Humor, taj verni pratilac dobrog aforizma, ključni je začin svake Andrićeve rečenice. Ironija i samoironija u njima nisu destruktivne već funkcionalne, na fonu pojačavanja umetničkog utiska.
Da bi jedan autor pisao satiru visoke vrednosti, neophodna je samokritika, odnosno osobina da se autor podsmehne svemu lošem u svojoj sredini. Andrić je autor koji u kritici polazi od sebe i svojeg okruženja, što njegovu satiru čini verodostojnom i uverljivom, i onda kada govori o drugima. On je to osobinu, verovatno, poneo iz Bosne, što naslućujemo iz aforizma:
“Niko se kao Bosanci ne zna šaliti na svoj račun. I nitko se kao Hrvati ne zna sprdati na račun Bosanaca.”
Aforizmi koji svedoče o Andrićevom beskomprosnim stavu prema nedostacima svojih bližnjih, nižu se u ovoj knjizi:
“Mnogi Hrvati više vole demokroaciju nego demokraciju.”
“Hrvatska je bila samostalna … do ulaska u EU.”
“Hrvatska je poznata zemlja bezemljaša.”
“Hrvati vole Sunce. Zato za njim idu na Zapad.”
“Većina Hrvata od domovine ima samo domovnicu.”
Andrić je napisao ingenziozan aforizam: “Hrvat sam dok se ne dokaže da sam kosmopolit”, koji na različite načine korespondira sa znamenitom mišlju Monteskjea: “Čovek sam nužno, Francuz sam slučajno”.
Ove dve misli su iz različitih kulturnih i istorijskih konteksta, ali obe se tiču odnosa nacionalnog identiteta i univerzalnog čovečanstva. Andrićev iskaz ima ironijski naboj: u njemu se oseća svest o tome da nacionalni identitet često služi kao početna i primarna „etiketa“, koju čovek nosi bez izbora. Istovremeno, Andrić ostavlja mogućnost da se ta etiketa „prevaziđe“ – ako čovek uspe da se ostvari kao kosmopolit, kao ličnost koja prevazilazi nacionalne granice. Podtekst je i kritika: kosmopolitizam se ne podrazumeva, već se mora „dokazati“, što ukazuje na snagu nacionalnih i političkih ograničenja.
Monteskje, pak, pravi jasnu hijerarhiju: čovečnost je suštinska i univerzalna, a nacionalna pripadnost je slučajna i sekundarna. On počinje od univerzalnog – ljudske prirode – pa tek onda spominje nacionalno, koje nije presudno za identitet. Ovde nema ironije, već se srećemo sa filozofskom konstatacijom o prioritetu čovečnosti nad svim lokalnim identitetima.
Andrić kreće od nacionalnog (Hrvat), ali ga postavlja kao nešto što treba prevazići dokazivanjem kosmopolitizma. Monteskje kreće od čovečnosti i nacionalno stavlja u zagradu, kao slučajnu odrednicu. U Andrićevoj misli oseća se balkanska istorijska uslovljenost: nacija je uvek u prvom planu, pa tek onda ličnost i njena univerzalna dimenzija.
U Monteskjeovoj misli odražava se prosvetiteljski duh XVIII veka: naglasak je na univerzalnim pravima čoveka, a ne na nacionalnim granicama. I da rezimiramo, ako je dozvoljeno da intervenišemo u ono što su nam poručila dvojica briljantnih mislilaca.
Monteskje kaže: „Prvo sam čovek, pa tek onda Francuz.“ Ivo Mijo Andrić kaže: „Prvo sam Hrvat, ali bih voleo da dokažem da sam više od toga.“
Aforizam Ive Mije Andrića: „Ne izmišljamo toplu vodu. Lednjaci se tope naočigled svih.“, predstavlja jezičku igru sa višestrukim značenjem. „Izmisliti toplu vodu“ u hrvatskom i srpskom jeziku znači „otkrivati nešto što je odavno poznato, očigledno“. Andrić tu poslovičnu frazu bukvalizuje i spaja je s ekološkim fenomenom: globalnim zagrevanjem, koje zaista „pravi toplu vodu“ od hladne. Dobija se ironija: ono što je „očigledno“ (da se planeta zagreva i lednici nestaju), ljudi i dalje trivijalizuju, ignorišu ili govore o tome kao da je nešto novo, a u stvari je već gola stvarnost. Aforizam gađa kolektivnu inertnost i nemar: ne treba nam nikakvo „otkriće“ da bismo znali šta se događa – lednici se tope pred našim očima.
Autor razobličava paradoks: dok političari, korporacije ili društva pričaju kao da traže nove dokaze, priroda sama nudi najočigledniji dokaz – nestanak leda. Ovde se prepoznaje satira na račun birokratske i političke retorike koja uvek traži „nove studije“ i „potvrde“, umesto da deluje. Aforizam nosi jaku ekološku simboliku: lednici su svetski termometar, najjasniji pokazatelj klimatskih promena. Njihovo topljenje nije metafora, već surova činjenica. Andrić ga ubacuje u jezičku igru kako bi pojačao osećaj apsurda: svet gleda, ali ništa ne preduzima.
Aforizam koji analiziramo kod čitaoca proizvodi duhovito, ali i bolno i opomninjuće dejstvo.
Njega prvo zasmeje igra reči (topla voda – topljenje leda), a zatim zabrine posledičnost: sve se odvija „naočigled svih“, dakle uopšte nije skriveno. U tom paradoksu – humoru koji vodi u nelagodu – leži prava snaga aforizma.
Kao teoretičar aforistike i veliki stvaralac monumentalnih minijatura, Andrić ispisuje redove koji na autopoetički način, iz raznih uglova osvetljavaju aforizam, tumače ga, rašlanjuju, približavaju čitaocu i pronalaze njegove skrivene unutrašnje veze i poveznice s drugim žanrovima, dajući čak i savete šta bi aforizam trebalo da sadrži i predstavlja:
„Aforizam je pirueta uma umjetničkog književnog klizanja.“
“Aforizam je bljesak munje misli u mraku stvarnosti.”
“Aforizmi su moji pusti verbalni snovi.”
“Osim dubine i širine, dobar aforizam mora imati lasersku oštrinu.”
“U aforizmu dobrog aforiste kaže se više, nego u sabranim djelima lošeg prozaiste.”
„Lakše je napisati dobar roman nego dobar aforizam“, uverava nas Andrić. Srpski aforističar Veselin Mišnić Lari zastupa sličnu tezu da svako može da napiše pesmu, priču, dramu i roman, ali da ne može svako da napiše aforizam. Ko ne veruje, neka proba! Kratka forma sama po sebi nije aforizam, ako ne sadrži ono što ga odlikuje; paradoks, apsurd, nepredvidivost, dvosmislenost, višeslojnost… A sve to pronalazimo kod Andrića.
Pođemo li od najstarijih srodnih oblika, od usmene tradicije, prvi oblik koji asocira na aforizme je poslovica. Kao i aforizam, i ona sažima opšte iskustvo, a i po kratkoći su identični. Kod Andrića pronalazimo uspešne aforističke formulacije, zapravo životne istine, slične definicijama i modernim izrekama i poslovicama:
„Država bez dobrog državnika, isto je što i konj bez dobrog jahača.“
„Čovjekov rječnik ovisi o dužini jezika.“
“Vrijeme je kao voda. Brzo proteče.”
“Ljubav nas u isto vrijeme i ljubi i mori.”
“Ono što dajete, dobro odvagajte. Ono što primate, dobro odmjerite.”
Andrićeva knjiga, sastavljena od oko hiljadu i dve stotine aforizama, sadrži sve što vhunska zbirka ovog žanra mora da poseduje. Pred nama je delo koje je poučno, inspirativno, zabavno, izazovno i vredno čitanja.
„Postoje dvije vrste aforizama: prvi su bezvremeni, drugi su bezvezni“, veli autor. Mi se nadovezujemo: Andrić piše trajne, univerzalne i bezvremene aforizme koji se urezuju u pamćenje i deluju na čitaoca istovremeno i relaksirajuće, i motivaciono, podsticajno i edukativno. Baš zato što su bezvremeni, ostaće za sva vremena!
I da parafraziramo autora ove izuzetne knjige: „Njegove misli su toliko jasne da na njih ne treba dalje trošiti reči.“
Aleksandar Čotrić
