Познати сте као писац историјских романа. Нарочито Вас интересује период урушавања Отоманске империје и Херцеговине као простор на коме се води велика битка за слободу. По чему је награђен роман „Илирик“ нов у Вашем стваралаштву, а у чему је надоградња објављених романа („Захумника“ и других)?
Роман Илирик, осим што можемо назвати новим у смислу временског поимања настанка дела, јесте нов и по приступу сагледавања историјских књига. За разлику од претходних дела, овде се на прво место ставља судбина обичног човека, у односу на важне догађаје који су пресудно утицали на пропаст једне царевине и стварање нових држава.
Зашто је толико интересантан Омер-паша Латас? Мислите ли да је тема идентитета код нас вјечна? Шта можемо научити од тог времена и колико је Андрић утицао на Вас?
Омер-паша Латас није толико интересантан, него је то лик који се у времену изразитих супротности по националној и вјерској основи јавља на обе стране, можда чак и три стране, ако узмемо у обзир да монархије, монархије он. и на крају генерала у турској војсци. Отуда је његово присуство израженије у односу на остале ликове у роману.
Тема идентитета код нас јесте битна из више разлога, а како време одмиче тај појам се кристалише и постаје тврд и опоран у нашем окружењу. Логично, у том смислу, идући у прошлост имао је све мањи значај, а о томе сам писао у роману Богумил.
Имајући у виду да се сваки рад испуњава кроз знање и искуство, онда је неоспорно да за три деценија књижевног стварања у Вишеграду, већ написана дела са ових простора утичу на млађе ауторе. Тек у Вишеграду сам се упознао са романом Омер-паше Латаса, од нашег нобеловца Иве Андрића, а ако се још узме у обзир да је Вишеград надалеко познат по Мосту Мехмед-паше Соколовића, тада се веж за ову бићу два града: Мехмед-паша и Омер-паша. Само то је довољно као основа за писање једног дела о психологији конвертита.
Међутим, у овом смислу желим да нагласим нешто друго. Конкретно за роман Илирик, мени су инспирација биле приповетке Светозара Ћоровића и песме Алексе Шантића. Нажалост, данас тако мало људи зна да је песму Остајте овде Алекса Шантић написао муслиманима који су напустили нашу земљу после Берлинског конгреса. Ако се још позовемо на песму Емина, онда је јасно како су описани ликови у поменутом роману Илирик.
Да ли се бавите историјом да бисте објаснили слободу? Да ли је историја важнија од умјетности? Да ли ћете нешто мијенити у књижевном поступку у наредним романима?
Слобода се не објашњава историјом, јер се у сваком тренутку води борбу за неки вид слободе. Можда је кроз историјска сагледавања битно само то, што неке вриједности мијењају предзнак. Тако се дешава да једна идеја којима су масе клицале данас називамо терором режима. У том смислу није битно да ли је важнија историја или умјетност, али је битна чињеница да умјетност украси историју . Савршен пример за то јесте Књига о Милутину од Данка Поповића.
Што се тиче промењена у можда неким новим дјелима, већ сам најавио да предност треба дати обичном човјеку, ето баш као напријед поменутом Милутину. Више такви ликови образлаже једно време, него животи владара.
Интересују Вас и судбине уобичајених људи. Колико су Јаков, Мато, Ибрахим и други јунаци „Илирика“ сличним данашњим Херцеговцима? Какав је код Вас однос измишљеног и стварног? Квари ли измишљање историјску истину?
О судбини уобичајених људи већ је било ријечи, а поменуте ликове из Илирика можете срести свакодневно широм Херцеговине. Наравно, у литератури је битно те ликове назвати другим именима, чисто из разлога да се избегну непријатности. Та промејна имена је једно и највећа разлика између измишљеног и стварног. Да није тако, читаоци не би осјетили блистост са дијелом, а још увијек важи она крилатица да је књига човјека најбољи пријатељ.
Како видите Берлински конгрес и његов утицај на данашње време? Колико је вријеме којим се бавите актуелно у односу на оно што нам се данас догађа?
Берлински конгрес у Илирику није посебно наглашен. Описано је само оно што је свима добро познато. Међутим, јесте битно нешто друго, а то су границе! Из тог разлога користим назив романа Захумници и Илирик, ако се радња дешава на ширем простору данашње Херцеговине. Битно је нагласити да се кроз читање треба вратити у оно време када се радња дешава. Отуда ћете лако закључити да су границе понајвише у нашим главама. У то вријеме Грахово, Никшић, па и Пљевља су били дио Херцеговине, унутар Турске. Сада је поново време да се осврнемо на Андрићева дела. Када се чита Травничка хроника, радња се дешава у Травнику, везирском граду у Босни, али у свијету Илирика, унутар Турске. Тако и Андрић користи искључиво термин Илирик за ове крајеве, а ја сам ту просторну одредницу користио за наслов романа.
Наравно да то време јесте актуелно и данас, а то је само живот у наставку на овим просторима. Наша је судбина да су нам све приче отворене и незавршене, а за то је најбољи пример суда Косова и Метохије и очување и испуњење Косовског завјета.
Зашто се тако мало зна о Жани Меркус? Реците нам нешто о њој, па и неке податке којих нема у Вашем роману? Како сте открили тако значајну личност?
Свакако, један од мотива писања романа Илирик јесте значајан допринос појединаца у борби нашег народа за ослобођење, касније неоправдано занемарених. Једна од таквих особа је Жана Меркус. Из неког разлога наши добротвори остају потпуно занемарени, а са друге стране, лажни пријатељи високо узвишени и дубоко поштовани. О Жани је написано довољно што се тиче овога дела, јер су јој посвећена два поглавља Жана и Јованка. Са ликом ове принцезе сам се упознао кроз биографију Луке Вукајловића, за кога се такође може рећи да је његово јунаштво данас неправедно започето.
Има ли Херцеговина или тај митски Илирик још увијек душе и снаге да може одолети навали сваких зала овог нашег модерног времена? Да ли сте пред они што долази оптимиста?
Све је то већ пророчки речено кроз стихове пјесника:
„Пусто ли ћеш остати Невесиње равно,
Расадниче српства и колијевко лава…“
Тако је и данас. У први мах се чини беспомоћно кроз ријеч пусто, али други стих нову снагу даје и продужава причу у недоглед.
Вјерујете ли да Ваша књига може младом човјеку помоћи да нађе прави пут? Да ли сте задовољни односом друштва и јавности према историјским темама? Шта може историјски роман постићи данас?
Књига може помоћи и младима и старима, само што оваква дела читају углавном старији нараштај. Однос друштва према историјским темама је и те како наглашен, али углавном кроз објаве на друштвеним мрежама. Историјски романи немају неки значајнији утицај на друштво данас, али је битно нагласити да траје много дуже. Те објаве на друштвеним мрежама се бирају понедељак и истог трена, а о књигама се прича и пишу критике.
Склони сте епским замасима. Да ли нас чекају још неке Ваше књиге о Херцеговини или ћете се посветити нечему савршеном новом? Желите ли остати писац историјских романа?
Епске теме су незаобилазне у Херцеговини. Најбољи пример за то су гуслари. Кроз ову, углавном додатну делатност многих, у Херцеговини и данас има на стотине епских песника и то не само у библиотекама и домовима културе, него на свакој ливади или пропланку, само ако се сакупи одабрано друштво.
Историјски роман ће остати главна тема, јер када се једно поглавље у нашим животима завршава, онда долазимо до закључка да: “Нема ништа ново под капом небеском…”, како је већ забележено у дрвеним списима. Прави пример за то јесте протекли грађански рат, у Херцеговини управљен стиховима: “Невесињска пушка по трећи пут пута…”
Разговор водио: Миленко Ивановић
