Интервју са Александром Мишић, ауторком награђеног рукописа “Срцевидац“

 

Шта сањате, а шта Вам се догађа 

Најпре бих желела да се захвалим цењеном жирију на одлуци о додели друге награде за мојпеснички рукопис „Срцевидац“ на Осмим Дринским књижевним сусретима. Награде нису оно што је пресудно, али су свакако подстицај за даље стварање и неки репер да је оно што радите добро.
Сањам много, сањам увек. Каткад мислим, остаћу у тим сновима, јер неретко буду лепши од јаве. Ипак, вечити сам оптимиста с надом да се и у реалном животу итекако могу пронаћи догађаји вредни фабуле једног романа.

Зашто „Срцевидац“?

Најтеже је проникнути у туђе срце. То могу деца и осетљиви, како је говорио Киш. Томе треба тежити, пронаћи пут до другог човека. Тек тада све има смисла.

Поетски свет Вашег рукописа „Срцевидац“ је веома богат и разнолик. Које Вас теме још занимају, а нема их у овом рукопису?

Одувек су ме интересовали различити аспекти стварности, али и онострано. Метафизичко и рационално иду укорак, немогуће је свет сагледати само из једне визуре. Религиозне теме, рефлексивна поезија, то је оно што ме тренутно окупира. У Предговору „Антологији новије српске лирике“ Богдан Поповић наводи разлоге због којих поједине песме нису ушле у збирку: пригодне, политичке, комичне. Таквих се и ја клоним.

Ваш раскошни песнички језик обилује локализмима и старим српским речима. Како долазите до тих речи, одакле их знате, како их памтите и чувате?

Мој свет детињства је свет сеоске средине и то сматрам благословом. И сама сам, као Шантић у „Претпразничкој вечери“ слушала „лијепу пјесму Страхинића бана“ од мудрих, старих сељака. Тај вокабулар је колоритан, бујан, неисцрпан. Осим тог, књиге, одабране, пуне су локализама и регионализама. Михаиловићев „Петријин венац“, романи Стевана Сремца, Добрила Ненадића, песме Бране Петровића, Ивана В. Лалића… обилују таквим примерима. Читам и речнике архаизама, заборављених српских речи. Тако сам дошла до израза бешчислено, лиле, достина, срчика, надголубље…

Професор сте српског језика и књижевности. Да ли у нараштајима којима предајете има усхићења добром књигом и списатељског жара?

Можда нећете веровати, али данас међу децом има жеље за читањем и стварањем. Потребно је само загрејати њихова срца и освестити идеју о вишеструкој корисности књиге. Она отвара ум, бистри синапсе, поправља писменост, шири нове видике, једна књига потом тражи другу и полако, почиње та магија коју Андрић назива преласком брда. Читање подстиче и жељу за писањем, јер како рече Вук Караџић, „ко је иједном двије пјесме читао, ласно ће трећу спјевати сам.“ Бројне награде су ти ученици добили на литерарним такмичењима широм Србије и то је за мене највећа радост. На крају крајева, ученик треба да надмаши свог учитеља. У томе и јесте смисао образовања.

Како видите будућност српског језика? Шта појединац, заједница, држава, могу урадити да би га сачували и обогатили?

Огроман је то посао, каткад се чини, сизифовски. У доба када се значај просвете минимизира, а Доситејев позив „књиге, браћо, књиге“ делује као бајка, сви заједно треба да радимо на очувању српског језика и тековина наше културе. Школе, појединци, установе културе, свако на свом пољу и свако колико може. Ко је на вишој позицији, од њега ће се тражити више, као у библијској причи о лепти удовице. Не треба рећи: „Од мене ништа не зависи.“ Зависи, итекако. Свако ко је сачувао бар једну стару реч, ко пише нашим јединственим ћириличним писмом, ко ван граница шири лепу слику о нашој земљи, сваки тај човек биће „глава од угла“. Уплив англицизама данас јесте већи неко икад пре, али наше речи, милозвучне и благе, треба да користимо кад год можемо уместо страних. Сложићете се да је лепа реч „срцевидац“. Зашто бисмо уместо ње употребили, рецимо, „лајф коуч“? Лајф коучи не могу да допру до нашег бића као срцевидци. Барем је тако у мом личном доживљају. Да се разумемо, користим енглески језик, али у свему треба имати меру. Уосталом, тако смо у 18. веку покварили српски упливом руског. Била је то лоша фаза по наш језик, као и славеносрпски. Такође, треба обратити пажњу и на „новоговор“, као и на необјашњиву промену места акцента у речима. Родно сензитивни језик није увек добро решење. Има накарадних конструкција, налик згради која је у основи мала, а на њу је дозидан велики спрат. Такве речи делују гротескно, то је нека врста силовања језика. Није све што је ново или страно, баш увек и добро.

Своје стваралачко опредељење и однос према језику уопште потврђујете својим стиховима. Колико песнику значе права реч и одбегли израз?

Понекад је потера за правом речи као вађење руде. Ископате тоне, али ту буде само један грам злата. Али, због тог грама, вреди даноноћна потрага. Само једна права реч је одгонеталица, оздравилица, тајноказ, сунцозар, нежногрл, како коме. У својој програмској песми “Шта ли те спречи“ песникиња Десанка Максимовић, жалећи за одбеглом речи, каже: „Чула сам те већ у слуху/ницала си из слатких мука/ била сам те лепоте свесна/ шта ли те то спречи/ да постанеш песма?“ Речи се праћакају као рибе у мрежи, покаушавају да побегну, али песник је увек у заседи, будан стражари да му не промакне какав капитални примерак.

Ваше жеље и планови, у књижевном стварању.

Опробала сам се већ у различитим жанровима: лирској песми, епском десетерцу, романима, лирско-медитативној прози, есејима, роману за децу. Добила сам и више признања за своје стваралаштво. Издавачка кућа Klett недавно ми је доделила награду за тинејџерски роман и он је тренутно у штампи. Рукопис песничке збирке „Срцевидац“ за који сам добила другу награду у Зворнику припремљен је за Сајам књига у Београду. Пишем од своје десете године, са тринаест сам добила прве награде. Сада имам 54. Шта бих још могла да пожелим? Можда да напишем неку драму или сценарио за филм. Није то амбициозност, то је оно у човеку што га мами да иде даље, да види шта је иза следећег брда. Код мене је тако. Што је брдо тајанственије, стрмије, то је жеља да га савладам већа.

Хвала Вам на лепим и подстицајним питањима.

Александра Мишић

 

Разговор водила

Жељка Аврић