АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
НА ПРИНЦИПИМА СЛОБОДЕ
У времену када се свет пред нашим очима мења, и жртве наших предака се преименују и омаловажавају, један млад човек усуђује се да пева о „непримереној” теми. Уместо о (не)узвраћеној љубави, Марко Секулић објављује свој први поетски рукопис посвећен многим (и) непознатим јунацима/занесењацима ПРИНЦИПА СЛОБОДЕ.
Сасвим непопуларна тема, далеко од уобичајених интересовања и оних малобројних читалаца поезије. Са младалачким одушевљењем, тематски обједињено, песник нам кроз педесетак песама открива чланове Младе Босне, и све учеснике пре и после Сарајевског атентата. Уронивши дубоко у тему, он нас упознаје и са мање знаним, понекад и заборављеним јунацима, који су пре свог двадесетог, а сви пре тридесетог рођендана, у аустроугарским казаматима, а тројица на вешалима, напустили овоземаљски свет, отворивши себи врата вечности. Њиховој (свесној) жртви посвећена је ова збирка, песник се идентификује са својим оновременим вршњацима, разумевајући њихове младалачке мотиве и заблуде, идеје које су их водиле, желећи да и у нама подстакне љубав према отаџбини и васколиком српству, спајајући родољубље и осећај синовске дужности, неповредивост моралних вредности. („Отаџбина – баштина која се наслеђује од оца на сина, духовни концепт, који одражава однос према земљи предака, са историјском прошлошћу и садашњошћу од које је судбина целог народа нераздвојна.”) Академик Предраг Палавестра о Сарајевском атентату говори да је „херојски израз и најнепосредније оживотворење бунтовног слободарског духа и расположења читаве предратне омладине”. То је идеја којом је задојен и овај млади песник, и коју живи и оживљава, свим срцем, кроз ову збирку, студиозно обрадивши, често врло сугестивно, свакога ко је посредни и непосредни учесник у догађајима, и о коме је до наших дана дотекао ма и најмањи писани траг. Марко Секулић у фуснотама нуди појашњења свих ликова о којима пева, кроз основне биографске податке. Поетски рукопис отвара веома успела песма Гаврило, једна од неколико писаних у слободној форми.
Био би
само један у низу
слободом задојених младића,
чија би спомен-плоча
зарасла у коров,
у тамо некој планини у Босни.
Већина песама је у рими, а осам су сонети, са којима се песник храбро ухватио у коштац, трудећи се да испоштује захтеве форме. Изузетно емотивно и надахнуто, читамо писмо-сонет Мајци, Данило Илић:
Нек те не саломи моја казна прека
у сјају вечности, син Данило чека.
Сан (Косовски бој) иако није прва песма у збирци, на неки начин је њен манифест. Песник нам излаже своју идеју поистовећујући се са борцима за слободу. Родољубље и национални занос, израстао на причама о јунацима из наше прошлости, провлаче се кроз сваку песму, и скоро сваки стих. Нема учесника Сарајевског атентата, познатог или мање познатог, за кога Марко Секулић није испевао строфе, од Младобосанаца, скелеџије који их је превезао преко Дрине, свих саучесника, па и главног судије, истражног судије, чак и џелата, и на посебном месту браниоца по службеној дужности, Рудолфа Цистлера (посвећен му је сонет), који се током процеса зближио са осуђеницима, и дао све од себе да им максимално помогне. Стихови су, како рече и Марков јунак/идеолог Младобосанаца, Димитрије Митриновић, „блудили у свијести и несвјести умјетниковој… желећи да буду рођени душом његовом”. Захваљујући стиховима, сазнајемо да данас заборављени Лазар Ђукић (гроб) има своје гробно обележје једино у дирљивој песми, јер се не зна где његове кости почивају.
… јадниче големи, судбина ти клета,
чак ни мртав Лазо, не доби слободу.
Такође бисмо издвојили сонет Опроштајно писмо Јованки и Нади, Вељка Чубриловића.
… кад порасте Нада и за оца пита
да не слуша друге, кажи јој истину
и последње речи дај јој да прочита…
Као на калеидоскопу, нижу се ликови учесника у Сарајевском атентату, којима, у последњи час, у двадесет првом веку, када се све родољубиво затире, а идеали на којима је почивала борба за слободу проглашавају за јерес и тероризам, један млади песник својом првом збирком подиже споменик, и буди сећање на исту такву младост, добровољно дату, и узидану у темеље наше слободе, и (некадашњих?) ПРИНЦИПА.
Док мис’о тече у чашу
сећање жалост сипа.
Премало српских синова
пође путем Принципа…
Сматрајући да нам је потребна оваква збирка, искрена, преживљена, промишљена, понекад почетнички наивна, али особена, пре него што жртве Младобосанаца, и снови сањани пре више од сто година, падну у (злонамерни) заборав, искрено је препоручујемо издавачу за штампу, а широј читалачкој публици за читање.
Завештање дајем, мастилом и пером
није реч о младом песничком заносу
крилима стихова ширим свету целом
истину о вашој жртви и поносу!
Јасна Миленовић
Пјесник, безмало свакој особи, посредно или непосредно укљученој у оно што је претходило атентату на велможу са ћесарског двора, у сам чин на Миљацки и догађаје потом, поклања пјесму – таквих је више од четрдесет. Свака је пјесма један обелиск (за неке и једини, јер им се не зна за гроб нити најскромније спомен-обиљежје), једно „хвала“ упућено послије дуже од стољећа као доказ незаборава и штовања.
Бошко Ломовић
