АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
О Берићу као врсном сатиричару надахнуто је писао др Ратко Божовић, социолог културе и најкомплетнији антологичар и познавалац афористике на oвим просторима. И, доиста, Берићев хумор у афористици и сатиричним песмама бескрајно је врцав, оригиналан и непредвидив. Његови афоризми се памте и препричавају, а сатиричне песме и епиграми се уче напамет. Треба напоменути да се Берић такође успешно исказује и у краткој форми сатиричне приче. Заступљен је у свим значајнијим антологијама и зборницима афористике и добитник је значајних књижевних награда и признања. То је само једна страна креативне личности овог плодног ствараоца. Треба нагласити да је, по основној вокацији, Миладин Берић врстан песник, што и потврђује његова најновија књига поезије, лишена сваке сатиричне назнаке, која не случајно носи име „У сазвијежђу Лире“.
Свестан властите стваралачке аскезе, Миладин Берић дефинитивно остаје на терену традиционалног песништва, у атарима чисте лирике. Дакле, с правом можемо казати да Берић припада оној реткој групи песника који пишу душом и срцем, оно што преживљавају сопствени нерви и у своју поетику удева моћни лирски набој, зачињен мисаоним узмасима, који следе интуицију и она најчистија лична осећања. Није ово поезија конструкције. Нема овде непотребне игре речима. Мада игре и те како много има у Берићевој поетици. Нема скривања иза недоречености. Нема лажних и преувеличаних заноса. Нема опсене и обмане, лексичке глазуре, језичких вратоломија, којих је препуна такозвана модерна поезија. Берић је одабрао свој песнички пут, препознатљив и јасан у сваком случају и њиме се креће без недоумица и посртања. Он зна да постоји читалачка публика којој његова поетика неће бити страна. И на такве читаоце сладокусце и рачуна. И нема намеру да кокетира са савременом критиком, уколико таква код нас упоште и постоји. Њега спонтано и искрено осећање и проживљавање света води до високих песничких узлета, што најновија његова књига својом садржајношћу апсолутно потврђује.
У сталном додиру са светом, кроз свеколику Берићеву поетику, провејавају депресивни призвук, меланхолија и горка животна искуства. Његове песме су сведочанства о времену, о замагљеном простору једне нестварно моћне збиље, коју морамо да живимо и која урушава темеље традиције, подрива свако надање да постоји смисленији и бољи свет, указује и на ону осојну страну људске природе.
Мада се за Миладина Берића комотно може рећи да је доиста песник интимне атмосфере, његове поруке су универзалне и пријемчиве у времену у којем живимо и пре свега ове апологеме су лако читљиве, што свакако доприноси популарности, али и потреби за читањем његових песама. Берић је један од оних песника старога кова, чија вредност расте у трајању и не подлеже тренутним помодностима и варљивим усхићењима. Силазећи у тамне светове и просторе подсвести песник нам открива вишезначност свог поетског наратива, тако да испољавање лирског субјекта ни на тренутак не умањује лепоту ове поетике. Поетска линија којом се Берић креће проткана је осебујном маштом, осмишљена и дочарана бојама природе, каткад и оним дугиним, које су увек због недоступности и најлепше и најтајновитије, па све до једноставних и обичних елемента стварности које нуди свакодневица.
Све се у песмама Миладина Берића одвија на реалацији између јаве огрезле у сету и сна који покушава да осмисли јаву на свој начин и изван онога што та јава јесте. Снови имају право и на своје вратоломије и немогуће подухвате. У њима се све своди на бескрајну игру привида и опсена, могућег и немогућег. Без игре нема ни уласка у сан. Сневач је само услужни сервис и један одавно утемељен „сабирни центар“ где се све човеково збраја и таложи, али се исто тако и урушава. И опет се песник окреће заборављеним стаништима која “плешу свој танго“, а песник застане на ветрометини и на оном што је неодређено и „између“ и што само „ријетки пронађу“.
Берић у овим песмама прво је себи, а онда и другима постављао питања. И многа од њих намерно остављао без одговора, као што и најлепше у овој његовој поетици остаје у недореченом. Дакле, Берић је као аманетно завештање понудио читаоцима једну по свему зрелу поетику, лековиту, читљиву и по језичком исказу препознатљиву која ће надтрајати вријеме у којем је настала.
Књижевник,
Веселин Лари Мишнић
Београд
