КАТЕГОРИЈА ПОЕЗИЈА
Жири за категорију поезије који је радио у саставу:
Саша Кнежевић, предсједник
Миладин Берић, члан
Жељка Аврић, члан
Након што је прегледао више од стотину рукописа, од којих многи својим аутентичним пјесничким рукописом завређују пажњу донио је сљедећу одлуку:
НАГРАДЕ
- ,,Грудно брвно”, аутор Слободан Ристовић из Рогатице
- ,,Кастинг за хостесу’’, аутор Јелена Шарковић из Сремске Митровице
- ,,Антрополошке студије о смрти’’, аутор Братислав Нешић из Лесковца
ПОХВАЛЕ:
- ,,Госпођа Ева’’, аутор Јадранка Миленковић из Ниша
- ,,Поље пиринча’’ , аутор Марица Радић Видић из Шида
- ,,Кормиларка’’, аутор Милена Илић из Београда
- ,,Председник кућног савета’’, аутор Витомир Јовановић из Београда
- ,,Дневник и мигрант’’, аутор Саша Тодоровић из Крушевца
- ,,Живот је тајна’’, аутор Љиљана Војновић, Пале
- ,,Крилатице ћирилице’’, аутор Бојана Станојевић из Београда
- „Једна мала глад“, аутор Биљана Ђурђевић из Подгорице
- ”Нико на мом мјесту”, аутор Драгомир Лишчић из Дервенте
- ”Катун”, аутор Бранимир Радовић из Фоче
- ”Пре него све повратим” аутор Иван Новчић из Краљева
- ”господин Ковач”, аутор Бранка Ковач из Требиња
Образложење награде за збирку Грудно брвно
Главна награда на Дринским сусретима је објављивање рукописа, а у случају овогодишње првонаграђене збирке Грудно брвно њоме се првенствено награђује сама поезија и будући читаоци ове збирке. Од уводне терцине:
„Нема важнијег прелаза
Од грудног брвна
На којем седи Бог”,
па све до закључног дистиха:
„Да сејемо жито
И од њега нафору умесимо”,
пјесник, кроз активни и лични дијалог с Богом, нас учи како да пређемо с једне на другу страну. Суптилно нас наводећи куда да кренемо ова нас збирка гура у читање као духовно посвећење у коме кад затворимо очи доспијевамо у утопијску стварност једног несталог или престалог свијета који мора да је био бољи чим више не постоји. Рукопис Грудно брвно је исконска побједа поезије слике над залудношћу лажне наде екрана, вриштећа побједа стиха који тражи отворене очи будућих читача и отворена срца њених тумача.
ПРОЗА
Жири за рукописе кратких прича који је радио у саставу
Ђорђе Д. Сибиновић, председник жирија
Невена Милосављевић, члан
Дејан Спасојевић, члан
Након што је прегледао 80 рукописа, жири категорије за прозу донио је одлуку да се награде и похвале следећи аутори:
Ранг листа награђених и похваљених аутора
1. ПРВА НАГРАДА
Рукопис: „Црна домина и бијела тачка”, шифра: Тамара
Аутор: Маријана Петронић
Образложење жирија:
Уметнички квалитет збирке је на врло завидном нивоу. У причама се назире кафкијанско-психолошка атмосфера, успешно су заокружени и изграђени карактери ликова (Чупа, Радинка, Сунчица), а све је допуњено стилом који одише природношћу приповедања с високом естетском вредношћу. Жири се једногласно сложио да је рукопис збирке прича ,,Црна домина и бијела тачка” убедљиво најкомплетнији рукопис овогодишњег конкурса.
1. ДРУГА НАГРАДА (равноправно деле два аутора)
Рукопис: „Недовршене приче”, шифра: Подрињско јутро
Аутор: Младен Марковић, Зворник
Рукопис: „Мама, извини”, шифра: Femina Spongia
Аутор: Жељка Милинчић, Прњавор
1. ТРЕЋА НАГРАДА (равноправно деле два аутора)
Рукопис: „Бунтовник с разлогом”, шифра: Сумњиво лице
Аутор: Бошко Живановић, Шабац
Рукопис: „Партија шаха и друге приче”, шифра: Дародавци из прикрајка
Аутор: Александра Мишић, Чачак
О Б Р А З Л О Ж Е Њ А НАГРАДА ЗА ПРОЗУ:
,,Црна домина и бјела тачка”, аутор Маријана Петронић
Кратка прича је књижевна форма која диктира посебан поступак, убрзан ритам, сажету фабулу, скраћене сижејне заплете, специфичну језичку опрему… Али, кратка прича није ограничење наративних домета језика и значења у односу на прозне формате. Напротив, она је изазов. Прилика да сво суштаство које се у прози распоређује на укупну структуру, сусретне смисао приповедања у економији језика и слика, у наговештеном развоју поенте изван било каквих граница. Све најбоље могућности кратке приче сабране су у рукопису под шифром Тамара.
Наративна стратегија реализована је преко главног лика (Сунчице) који је структуриран карактерно једнако као и симболички. Посредством идентитетских одлика развијене су препознатљиве позиције субјекта које су инициране савременим контекстима (Голо брдо). Преко трансфера симболичких сажимања значења гестова у којима се одигравају личне и друштвене релације, организована је радња и све њене импликације.
Ниједна реченица није изгубљена за језичку функцију, али ни за смисао приповедања. Именовање јунакиња и јунака превазилази ознаке преко којих памтимо њихова места и улоге. Оно сугерише раскош наговештених исхода у односу на подразумевајуће састојке, али и у односу на суптилно преплитање наративног и ауторског гласа. Бинарна организација поглавља у којима је распоређена развојна линија учинка, унутрашњи глас који опседа јунаке и који се претвара у апсолутно присуство епохалног притиска, уводи у улогу фигуре латентног другог, фигуре која не угрожава односе ликова него која их центрира у коначно разрешење оправдано постављеног питања у причи која отвара збирку: колико прогона има?
Рукопис заслужује неподељену прву награду.
Друга награда
Рукопис: ,,Недовршене приче”, аутор Младен Марковић
Функција, улога и положај наратора и прозног јунака, различите су у сваком погледу. Простор који их раздваја доприноси решењима која им нуде различите излазе пред наративним застојима и сижејним ступицама, али их и растерећује удвојених захтева и очекиваних обавеза. Шта им у прози помаже да одбране позиције? Тај задатак најуспешније решава форма романа у којој предах добија својство градивног елемента а пасаж постаје више од језичког пролога и сликовне експликације. Одлука да се у краткој причи уједине, изједначе и поистовете наратор и јунак, отвара поље неизвестности до ризика видљивог недостатка. Међутим, рукопис под шифром ,,Подрињско јутро“ преузима ризик лако и без превише образложења гради прозни поредак од свих расположивих елемената: интроспекције, тока свести, егзистенцијалних увида, ћудљивих гестова, колективног несвесног, историјске нужности и неизбежног понављања…
Позиција унутрашњег промишљања без стратешког усмеравања наратива легитимизује наратора и најављује његов нужни преображај у јунака у осветљењу реалних фабула у којима учествује као непосредни сведок социјалних релација и пажљиви саговорник изабраних ликова. Отклон од неприродне дифузије позиција аутор разрешава прецизним лирским беговима у фантастично, магично и фиктивно и као самосвојни наративни простор али и као симболички епилог у којим деловима рукопис добија одлучујућу подшку ка повратку у болно оживљена понављања већ одиграних и испричаних прича о регрутованим јединцима и посвађаним умрлим комшијама, па све до обраћања себи још нерођеном јунаку ове узбудљиве кратке прозе.
Рукопис: ,,Мама, извини”, аутор Жељка Милинчић
Избор интимног тона и аутофикцијске сублимације садржаја радње са улогама ликова у коначном изгледу текста јавља се као свесно изабрано ограничење прозног распона који превасходно рачуна на предности фокуса самоизабраног места крунског сведока. Највише када је оно родно и у односу на догађаје, али и у односу на ликове као референце родног, више него субјективистичког, даље од тога, као места на којем се онтолошка нужност сусреће са изабраним вредностима. У таквој поставци ствари се саме дешавају логиком тока навирућих повода у којима тематизација изгледа као очекивана појединост из које се сугестибилни ставови умножавају и придружују као летњи пљусак врелом тлу.
Улоге, обраде, поезија, проза невидљиво сугеришу итеграцију садржаја која превазилази форму презентације и одбацује је као задати наративни оквир лавирајући по бридовима родне границе која раздваја искуство од света и текст испуњава прецизном гаранцијом наставка и учешћа, ова проза тече спонтано и драматично, без зазора, одлучна да се самоуверено улије у оно што се без ризика велике грешке може назвати књижевном верзијом истине. Оно што овај рукопис чини примамљивим свакако је наглашени ерос оданости виталности и њеним изненађењима у односу на очекивања изабране позиције, емитује га у орбиту стања која се заснивају на дорастању парцијалног и индивидуалног до општег и свеопштег. Дилеме, страхови, сумње, љубави, стања, знања, имања и немања, у овој прози претварају се у јединство људскости преко језика који не напушта порекло, корен и познате поставке, али који не преза од живих означавања и актуелних испада као упоришта превазилажења искуства, прво у језику а затим и у личном доживљају, који читаоцу постаје доспутан као усвојена и сугерисана ауторска интима и родна еманација.
Трећа награда
Рукопис: ,,Бунтовник с разлогом”, аутор Бошко Живановић
Живот мора бити написан. То је најпоузданији доказ да је проживљен. Ненаписани рукавци остају непоуздано памћење оних који су у њима остали невидљиви. Њепоновљивост се удваја у избледелом сећању и прећутаним речима. А живот се одвија и памти у језику. Аутор рукописа под шифром ,,Сумњиво лице“ то зна и осећа и следствено томе листу мноштва лица живота отвара преко поља у којем се стиче одлучујућа издржљивост: преко патње и бола. Он свесно прати трагове бола и патње као записе у камену, без много дескрипције, у поретку репортерске евидентције, прецизно ређа истине остављајући да симболички учинак доврши неиспричано, доживљено на неки други начин, отвара простор слободно изабраном језику који се надовзује на изабране теме. Док сви не ојачају за целину искуства: они који читају, они који учествују у испричаном и посебно одговоран онај који пише. У наставку и развоју нарације поредак живота препознатљиво склапа коначан изглед догађаја у којима смо сви учестовали: школски другови, рођаци, ђаци и професори, комшије…
Поступком који приближава, готово поистовећује говорни језик јунака са изабраном књижевном језичком обрадом, аутор перпетуира фабуле доведећи их у поредак дневничких записа разних генерација и на тај начин уједињује лична и читалачка искуства. Док се чита ова проза, пред пажљивим очима отвара се лични хоризонт искуства које је проживљено и чији се описи лако преплићу са садржајем који открива наративни глас стварајући близак однос између аутора и читаоца.
Рукопис: ,,Партија шаха и друге приче”, аутор Александра Мишић
Ако живот схватимо као непрестану размену исказа, некада добро осмишљених а често изазваних и спонтаних, онда је опредељење за дијалог сасвим примерен књижевни поступак преко којег се стиже до смисла приповедања. Иако дијалог на самом почетку обећава динамику, он веома брзо постаје статични део приповедних слојева заустављајући радњу, одлажући контекст без којег размена реченица остаје остављена ивицама амбиса самодовољности. Од дијалога као органског дела садржаја, до дијалог листе без дидаскалија као предоминантног решења нарације, лавира густина разговора у односу на равнотежу у прозном тексту.
Ауторка у одлучујућим тренуцима прибегава оригиналном решењу преко функције независних наслова који доносе обрисе људског контекста представљајући слободно лебдеће истине које ће бити привезане језгру минулих или тек долазећих страница. Тиме постиже свежину, предах за узимање читалачког ваздуха између размењиваних реченица и укупном утиску додаје аутентичну арому.
Између драме као стабилне књижевне форме и дијалог листе као сепарата сценаристичког штива које чека пријем у породицу књижевности, кратка проза у којој доминира дијалог охрабрује читаоца да се лакше поистовети са ликовима које упознаје и прихвати књижевност као природну средину рецепције света и ауторефлексије сопственог одраза у језику.
ПОХВАЛЕ ЖИРИЈА
„Зар да лете птице уместо нас”, аутор Властимир Шаркаменац, Београд
„Времеплов ће каснити у доласку”, аутор др Маријан Урекар, Нови Сад
,,Тачка у којој све стане”, аутор Александра Сашка Гајић
,,Како сам се наживео после сопствене смрти’’, аутор Разуменка Марковић
„О овоме не треба писати”, аутор Милица Ракићевић, Београд
„Дрински сплав”, аутор Томислав Крсмановић, Љубовија
„У славу живота”, аутор Милена Јањић, Зворник
„Четвртак”, аутор Милко Стојковић, Смедеревска Паланка
„Поново рођена”, аутор Сузана Теофиловић, Добој
,,Kосовске врлети”, Крсто Милошевић, Крагујевац
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ПОХВАЉЕНЕ РУКОПИСЕ:
Оцењивање уметничке и естетске вредности једног дела је Сизифов посао, а када се на једном месту нађу рукописи који поседују висок ниво поменутих вредности није лако одлучити где су нијансе које ће превагнути. Стога смо се водили рачуницом сабирања гласова, сваки члан жирија је послао своје предлоге за прве три награде и још седам предлога за похвале. Са задовољством можемо закључити да смо се у већини случајева сложили и да су похваљени рукописи ушли у ужи избор за награду гласовима жирија. Они који нису ушли у ужи круг и нису награђени и похваљени не треба да се обесхрабрују, напротив, свако оцењивање уметничког дела носи ту тежину огрешења о њега. Жири колико год да се труди да објективно оцењује, увек је присутна доза уметничког сензибилитета која често и пресуди при избору. Наша порука је да сви учесници конкурса штампају своја дела, јер читаочев суд је, напослетку, најважнији.
НАГРАДА ЗА САТИРУ
Рукопис: „У времену невреме”, аутор Драган Аврић, Београд
НАГРАДА ЗА САТИРУ
Рукопис: ,,У времену невреме”, аутор Драган Аврић
На трагу најсветијих дужности причања вечних прича (читај: вечног живота), избором теме која неуморно кружи око конкретне фабуле, приповедач Аврић започиње причу изван терета багажа који припада аутрском гласу, бира садржај из којег нужно произилази јединствена обрада и ушће којем она неизбежно тежи и предаје се још већој и већој, и већој, и вечној неиспричаности. Аврић прича о Мачванима. О својима, као теми и својти, као о усуду и карактеру, као о судбини и контексту, као о природи и друштву.
Вешто и интересантно. Он бира да распоредом тропова у причи више покаже кави су они и њихове нарави, него што је могао да постигне да је поређао ефектне реченице, полуготове резултате и закључке који су већ запосели предрасуде и стереотипије. Дакле, Аврић себе чува од неуспеха а читаоца од огледања у романтизованом огледалу. Са пуно разумевања. Као родитељ. Не пропуштајући прегршт прилика да тема буде укорена и коригована али никада са охолошћу критичара који се користи задесима и општим местима ради порицања и критизерства.
Аврићеве реченице пуне су топлине и горчине: топлине од које се тема неће истопити а која ће јој помоћи да на дуги рок остане активна и усредсређена на раст, развој и корекције, и горчине, неизбежне пред болним увидима да и навећа патња и страдање нису довољни да обуздају испаде лоших страна теме. Као у предању које је изнедрило дискурс којем се приповедач Аврић придружује: ни по бабу, ни по стричевима…
РЕЧ ОРГАНИЗАТОРА:
Побједници конкурса добијају признање и као награду бесплатно штампање и објављивање књиге, другопласирани право на попуст од 50%, трећепласирани 30% у односу на редовне цијене.
Похваљени аутори добијају признање и право на попуст од 20%
Организатор овогодишње Повеље 10. Дринских сусрета додјељује:
Милица Лилић, Повеља за изузетан допринос култури
Горан Врачар, повеља за изузетан допринос култури
Благоје Баковић, Повеља за животно дјело
Одржавање 10. Дринских књижевних сусрета планирано је за 12. септембар 2026.године у Зворнику у великој сали дома омладине са почетком у 19,00 часова.
Организатор упућује честитке свим награђеним и похваљеним ауторима и захваљује свим ауторима који су учествовали на овогодишњем конкурсу
С поштовањем,
Дејан Спасојевић
