Интервју са Гораном Павловићем, аутором романа ‘’Светлост из пукотине’’
–Господине Павловићу, роман „Светлост из пукотине“ управо је изашао из штампе. Каква су Ваша осјећања у овом тренутку?
Пре свега желим да вам се захвалим на подршци у овом процесу. Осећања су, вероватно као и код већине, некако помешана. Давно се родила идеја да бих могао да запишем своју животну причу, везано за моје борбе са изазовима, и сада са једне стране осећам велику дозу среће и задовољства што сам завршио нешто што је започето, и што сам до краја спровео своју идеју да нешто запишем и то обликујем у књигу, на начин на који сам желео. Осим тога, осећам и испуњеност јер је сад све коначно постало опипљиво и реално. Свакако сам срећан и испуњен.
-Да ли је било тешко писати о личним искушњима и осјетљивим тренутцима живота?
Иако сам у књизи реално оголио свој живот, није ми било превише тешко писати. Бавећи се односима са јавношћу док сам био део Удружења студената са хендикепом, већ сам доста у медијима говорио о свом хендикепу, и ту ми је било некако лагано. Осим тога, садржај књиге је апсолутно проживљено, нема фикција, све се реално десило. Само је требало сетити се и записати. Током писања, када кренем да пишем о неком важнијем догађају, обично се сетим још неких догађаја, па је то претило да постане превише, да за читаоца буде оптерећујуће и да изгуби суштину. Није ми била жеља да књига буде аутобиографија, иако личи, већ да кроз неке парчиће живота прикажем борбу и смисао упорности, без одустајања. Доста дуго је и радни наслов књиге био: „Одустао од одустајања“. У неким деловима је било лако приказати емоције која сам осећао кад се нешто дешавало, док је било и момента који изгледају доста обично, а ја опет знам колико је то био товар разних емоција у том моменту. Поред тога, важан део књиге су и људи. Неки су били велики и крајње позитивни. Према њима осећам огромно поштовање и дивљење, понос што су део мог живот, и за њих свакако нема довољно добрих речи да се прикажу. Поред њих, као и код свих вероватно, било и оних које не памтим по лепом. Трудио сам се да водим рачуна на који начин их помињем, и да у неким ситуацијама избегнем имена. Нека имена ни не заслужују да се помену а још мање бих се бавио њима ако набасају не себе у недовољно позитивном смислу. Чак и то што их помињем гледао сам да буде некако неодређено и минимално.
-Да ли је неки дио књиге био посебно тежак за писање ?
За мене није било посебно тешких делова. Било је изазовно проћи поново кроз неке емоције, поново проживети нека осећања. Мислим, било је нелагоде када сам се сећао неких болова после операција и током рехабилитација. Није било пријатно ни вратити се у нека дечија размишљања, везана за прогресивност и наследност хендикепа, као и стрепње за будућност. Но, ја сам свој хендикеп реално рано прихватио, са тим се изборио у оптималном моменту и даље није било много проблема на ту тему. Од почетка сам имао став да је то тако, да треба урадити шта може да се уради и поправити шта може да се поправи, али није било места очају. Увек сам имао став да је то тако како је, и да треба ићи само напред. Осим тога, сада док сам писао, знам где сам дошао у свом животу, и тај моменат неизвесности није био присутан. Ја сам својим животом задовољан, а тај став је олакшавајући, за мене нема неизвесности, коју можда читалац може осетити док чита. Можда је ипак најизазовније било писати о томе шта су моји родитељи пролазили. Тек сада, као родитељ, могу да замислим и осетим агонију кроз коју су они пролазили, и тај део је изазвао мало нелагодности. Тај део је емотивно био нешто тежи за писање, али сам нашао начин да се изборим. Чак и након што сам завршио писање, можда најтежи и најемотивнији моменат се десио када сам рукопис дао мајци да прочита. Било ми је важно да види да ли сам све добро пренео, добро описао догађаје из најраније младости којих се не сећам већ их знам из приче о њима. Њена болна гримаса на лицу и сузе у моменту кад је почела да чита су практично неописиве. У том изразу лица и погледу сам могао да видим шта је та жена преживела и колика је њена борба била. То је некако нестварно. Екстремно сам поносан на њу, и екстремно сам захвалан својим родитељима што су применили суштину инклузије и омогућили ми да будем то што јесам.
-Да ли сте од почетка знали да ће то бити роман или је рукопис настајао спонтано дневнички?
Када сам почео да пишем нисам имао појма. Ја сам пре тога писао блог, не превише често, и на блогу су неке приче које су на крају у мање или више измењеном облику постале и део књиге. Када сам схватио да желим озбиљније да пишем на ову тему, тада нисам размишљао шта ће испасти од тога. Просто сам почео да пишем, да то буде некако записано па да видим. Нисам чак имао ни идеју како то на крају треба да изгледа. Како је текст одмицао, постајао сам свеснији садржаја, и идеја се обликовала и добијала неке прецизније смернице. Када сам био на око 60% написаног, рукопис сам поделио са две пријатељице које су ми блиске на различите начине, а које су стручне и посвећене свом послу. Тек кад су Биља (лекторка и коректорка књиге) и Цеца рекле свој став, на чему сам им бескрајно захвалан, и кад су ме охрабриле, онда сам наставио мало озбиљније. Било ми је важно да видим како то изгледа некоме другом, да ли је текст на нивоу осредњег писменог задатка за други разред гимназије, или је ипак мало озбиљније и вредно књиге. После њихових критика сам наставио доста слободније и храбрије. У том процесу сам се сетио Бранислава Нушића који је у својој Аутобиографији написао: „Ја ћу своју аутобиографију завршити женидбом, налазећи да после женидбе човек и нема аутобиографије, а ја нисам рад да пишем биографију.“ Тада сам одлучио да је то у ствари добар „савет“ где завршити књигу. Свакако моје писање није баш аутобиографија, иако личи. Али чином женидбе и формирања породице, ја сам заокружио једну причу. Тада сам престао да будем ЈА, и постао сам МИ. Породица као неки лични врхунац је у ствари потврда да сам ја у својој борби успео. На крају сам се вратио на почетак, кренуо да читам и неке делове дорађујем, мало сам пресложио текст и то је било то. У суштини, када сам почео све је ишло прилично лако и брзо. Када сам схватио шта тачно желим, реализација је била доста лагоднија, и све је у ствари било готово за мање од годину ипо дана. Посебно занимљива чињеница је да сам целу књигу написао у колима, док чекам децу на разним тренинзима и активностима. Нисам се враћао кући, већ док траје тренинг ја лап топ ставим у крило у колима и пишем.
-Књига је објављена у сарадњи са АСоглас из Зворника и Центром за културу Врачар из Београда, да ли сте задовољни сарадњом са издавачима?
Мало је рећи да сам презадовољан. Познанство из основне школе са власником АСогласа, Дејаном Спасојевићем, које је било на некој паузи, да је тако назовем, дуг низ година од основне школе од кад се нисмо видели, па све до пре неколико година када смо га на ФБ реактивирали, само је помогло. Од АСогласа сам добио сву подршку, чак и више од очекиваног или наданог. Добио сам својеврсног посвећеног водича кроз пут издаваштва о ком нисам имао баш никаквог појма. У шали бих рекао да је лакше написати него издати књигу, али подршка коју сам имао од издавача је огромна. Не само рад са АСогласом. Обзиром да живим и радим у Београду, АСоглас је предложио сарадњу и са Центром за Културу „Врачар“, што је било пун погодак. Посвећени људи, који су ме водили кроз процес и помогли да са осмехом сачекам излазак књиге. Све је било тачно, прецизно лагано, посвећено. Овде морам да поменем и лекторку, моју велику пријатељицу Биљану Самарџић-Грковић, која је крајње посвећено и професионално уложила своје време и без финансијске надокнаде мој рад учинила бољим. Такође и рецезенти Невена Милосављевић и Др Милутин Ђуричковић, који су ме по мало и постидели својим позитивним коментарима о мом писању. Захвалност иде и дизајнеру Срђана Чабрилу, који је био стрпљив и уз осмех примио све моје идеје, коментаре и жеље, а онда без речи исправљао и касније увиђене ситнице. Сви они заједно допринели су томе да ја у рукама држим своју књигу, са осмехом и испуњен задовољством, поносом и добром енергијом.
–Колико су породица, пријатељи и добри људи утицали на Ваш животни пут?
Рекао бих пресудно. Прво родитељи, пре свих мајка. Она је некако била лидер, та која је водила процес мог лечења, била локомотива која је вукла озбиљну композицију разних битака, и носила највеће бреме како борбе, тако и одговорности. Наравно, ту је и отац, извршитељ, подршка у сваком смислу, али мајка је некако носила већи терет мог одрастања и лечења. То негде можда и јесте улога мајке, али оваква жена и овакав борац чак се ни у литератури не срећу често. О томе доста пише и у књизи. Осим њих, велику захвалност дугујем и родбини, пре свега теткама, ујацима, ујнама течама, бабама и дедама, пријатељима, па касније и сарадницима. Сви су они дали велики допринос и свако од њих је уградио већи или мањи број стаклића у мозаик мог живота и моје борбе. Без њих свакако не бих стигао где сам стигао, и бескрајно сам им захвалан.
–У роману се помињу и значајни друштвени догађаји и вријеме у ком сте одрастали. Колико је било важно да личну причу смјестите у шири историјски контекст?
Па по мени је то било веома важно. Не можемо занемарити тако велике ствари, попут суманутих ратова, економских криза, политичких нестабилности. Ок, живимо на трусном Балкану, и овде у ствари никада није баш мирно, али то има свој значај и свој утицај. Да није било тог сулудог рата на територији бивше Југославије, можда си ни ми не би упознали. Све то је имало неке своје утицаје. Нека деца о ратовима читају, а ми смо га проживели и преживели. Неке трагове у својим срцима не можемо избрисати. У мом случају, уз моју борбу је то била отежавајућа околност. Није лако, после операције ићи на рехабилитацију, а бензина скоро да нема, или може да се купи за тадашњих 9 немачких марака, а све то у време када је очева плата била две марке, и то ако одмах нађе дилера. Управо је ту била значајна подршка родбине и пријатеља. Са друге стране, бити савременик једном Ђинђићу и имати прилику са њим разговарати даје другу димензију и другу ширину. Некако сам става да је све требало тако, и све је дало свој допринос да будемо баш такви какви јесмо. Бити савременик и сведок тако великих промена, распад државе, ратови, кризе… Са једне стране то је огромно оптерећење, док са друге стране све то нас је учинило јачим, већим и бољим. Наравно, ако смо морално и ментално остали са праве стране.
-Шта је за Вас највећа животна побједа?
Ух, ово је баш тешко питање. Имао сам много битака у свом животу, много борбе и много победа. Наравно, доживео сам и много болних падова, али увек сам устајао и гурао даље. Важно је да број устајања након падова буде бар за један већи од броја падова. Није увек лако борити се, али је увек потребно борити се. Било је много проблема, много прилика да се одустане и изабере лакши пут, али то непогрешиво значи и мања постигнућа, уже погледе, ближе хоризонте. Ко бих и где бих ја у ствари био да сам одустао од неке борбе. Шта да је моја мајка рекла „ок, одсеците му ногу!“, када је то лекарски конзилијум предлагао? Или, шта да ујак није предложио да ме погледа Др Блажевић, или масер Пера? Шта да су моји родитељи рекли ок, а други ујак, ујна и учитељица Миланка прећутали став комисије да треба да идем у специјалну школу? Где бих ја на крају био? Много пута сам могао да одустанем. И ко бих, какав бих и где бих сада био да сам одустао? На крају, могу да кажем да је моја највећа животна победа то што сам одустао од одустајања. То ме је довело где сам сад. Испуњен и задовољан човек, поносан и остварен отац, који дигнуте главе својој деци може да даје савете да треба да се боре и следе своје снове.
–Да ли Вас је књижевност пратила током живота и ко су писци које најрадије читате?
Да. Од најраније младости када су ми родитељи читали Чика Јову Змаја, преко бајки, па касније кад сам и сам почео да читам, књижевност је увек ту негде. И сада волим да читам. На жалост немам довољно времена, али успем да задовољим своју душу. Немам неки одређени жанр, нити неког омиљеног писца. Волим прозу Ђолета Балашевића. Наравно, волим и његове песме, али посебно прозу. У неком делу живота сам доста читао популарну психологију и књиге Стивена Кавија, Дејва Трота, Робина Шарма… Но одлично памтим и Данка Поповића и „Књигу о Милутину“. Од домаћих класика су ми ту Иво Андрић и Меша Селимовић, а од осталих ту су Толкин и Џорџ Орвел. Иначе, скоро сам читао Елевтериоса Елевтериадиса („Опет из почетка“), и врло ме је привукла књига. У задње време читам Миодрага Мајића.
– Да ли планирате промоције романа и гдје ће читаоци прво моћи да Вас упознају као писца?
Опет тешко питање. Пре свега ја себе не доживљавам као писца. У биографији за књигу сам написао да се аматерски бавим писањем, па ми је рецезент сугерисао да то изменим, јер нема аматерског писања. Неко или пише или не пише. И квалитету може да се дискутује, али свако у ствари пише онако како осећа и најбоље што зна. Ја сам у овој књизи само препричао неке моје догађаје, моје борбе. Што се тиче промоције, свакако јесте у плану. Прва идеја је била када изађе, али обзиром на лето, сезону одмора, тај лепи и свечани тренутак ћу померити за јесен. Свакако ћу обавестити кад и где. Можда и пре јесени буде неких догађаја. Не зна дан шта ноћ носи нити ноћ шта зора рађа. Осим те промоције, очекујем и да будем на сајму књига у Београду. Доступан сам и на друштвеним мрежама, вољан да поделим своје ставове и искуства. Ко жели може и да ми пише на е-маил: svetlostizpukotine@gmail.com
а може ме наћи по имену на facebook-u (Горан Павловић) и на инстаграму (#svetlostizpukotine).
– Након прве књиге, да ли већ размишљате о неком новом књижевном пројекту?
Слагао бих кад бих рекао да не размишљам. Није ми то сад нека пресија, и сигурно нећу ускоро. Но, има неких идеја. Оно што је важно је да ми писање прија, да ме опушта, чини ме задовољним. Волим да се играм речима. Но, сад свакако желим да испоштујем ову књигу, мој првенац, моју причу која има јасан циљ. Ако један читалац моје приче одустане од одустајања и крене да се бори, ја сам мисију испунио. Не мислим ја да сам постигао нешто велико у животу. Ја сам просечан човек са просечним постигнућима. Чак ни мој хендикеп није превелики, дечија парализа јесте оставила проблем на једној нози, али то из мог угла није превелики проблем. Ја сам само желео да покажем да је изузетно важно борити се са животним изазовима, без одустајања. То и јесте смисао ове књиге, да некоме буде пример, мотив, рецепт како и зашто пуном паром увек ићи напред. Када ова прича мало одлежи, кад прође неко време видећемо куда ће ме пут навести.
-Да ли ће роман бити у продаји и како читаоци могу доћи до романа?
Још од саме идеје да пишем, па до данас продаја ми није била мотив, нити неки циљ. Реално, продаја ми је споредна ствар. Но свакако могуће је купити књигу. Једна опција је преко АСоглас-а, други начин је да се књига директно поручи од мене путем е-мала: svetlostizpukotine@gmail.com , а у преговорима сам са неким дистрибутерима у Београду, тако да ће ускоро књига бити доступна у неким књижарама и на неким платформама за продају књига.
-За сам крај овог разговора, Ако бисте морали у једној реченици да опишете поруку романа „Светлост из пукотине“, шта бисте поручили читаоцима?
Живот је увек пун разних изазова, успона и падова, и јако је важно после сваког пада устати и наставити даље ка својим сновима. Одустати можемо само од одустајања.
Разговор водио
Дејан Спасојевић
