OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA O NAGRADI

Prvonagrađena zbirka poezije Zorice Tijanić, Okraćali kalendari, predstavlja unutrašnja snoviđenja autorke koja najčešće u prvom licu jednine znalački klesanim poetskim izrazom objašnjava neku pojavu ili nekakvu svoju rekaciju.

Radi se o poeziji života koja teče u raznim pravcima i koja uvijek završava sa poentom.

Zbirka „Okraćali kalendari“ je zatvorena hermetička poezija, poezija uspomena, poezija u kojoj je teško naći suvišnu riječ i koja već u samom naslovu pjesama sadrži dopadljive poetske opservacije, koje su pokatkad i ključ poetike.

Pjesnikinja je u svojim okraćalim kalendarima u vječitoj potrazi za pristaništem koje je uvijek negdje u izmaglici.

Bilo sjećanja, bilo nagovještaja, koje povezuje takva poetska nit. Vrijeme prošlo i vrijeme buduće ili još bolje vrijeme prošlo u vremenu budućem.

Miladin Berić, predsednik žirija

ŽIVOT JE PLOVIDBA NA BESKRAJNOM PUTU LJUBAVI I NADE – TRENUCI LJUBAVI I SREĆE

Retki su pesnici danas, na našim podnebljima kao Zorica Tijanić, koji sa takvom lakoćom književnog stvaralaštva pišu pesme sa lirskim osećanjima u kojima svi pronalazimo neko zajedničko – sećanje na vreme u kome smo odrasli sa sadašnjosti koja postaje večnost.  Ona je u svemu ispred nas, kao pletilja života, koja povezuje prošlost sa sadašnjošću i naslućuje budućnost koja se čini obećavajuća i puna nadanja. Zorica je verni posmatrač života, koji beleži svaki trenutak sa mirisima prirode i treptajima vetra, a njenom oku ne može promaći niti jedan detalj prirode ili osećanja kao što počinje u pesmi Tišinom te čujem: „Ja osećam tišinu koja zveči poput klatna na satu…“.

Pesnikinja nam otkriva jedan veliki svet, koji nismo ni svesni da je tu oko nas prisutan, svet tišine u kojem Marlena Vajs ima svoj život. Tišinu ona vidi u nama, ali i na nebu iznad plavog mora. Plavo nebo, plavo more, plave oči Marlene Vajs i tišina je beskrajna, umirujuća, ona koja razume i voli u širokom plavom spektru boja.

Velikim darom, a jedinstvenim talentom nas uvodi u pesme koje su sugestivne sa umetničkom merom.  Pesnikinjino oko je čisto i vidi samo svetlost, koja nije zaslepljujuća, oko koje je osetljivo na tuđu bol. Njena misao u pesmama je takođe, čista. Svaka misao ima jedan poseban i osobit način, koji za svakog čitaoca nije opterećenje, već lek za naše emocije. Ona nije kritičar vremena, ljudi, ona voli život, u kome uvek ljubavlju pobeđuje sve, jer nikada ne znamo šta će nam doneti sutra. Kroz pesme nas uči da praštamo, i da ljutnja u nama nikada ne traje predugo – već da volimo. U pesmama provejavaju njene već poznate misli: ljubav, putevi, mirna luka, mirisi i naravno, već poznati vozovi na koje smo mi većinom u ovom savremenom svetu, nažalost, i zaboravili, a ona nas na ta divna putovanja vozovima u fizičkom i metafizičkom smislu uvek vraća.

Pesnikinja je poput grčkih bogova Marleni Vajs, pored svih vrlina i mana podarila: nadu, sumnju, strpljenje, i spoznaju trenutka, momenata – koje nisu borbenog duha u životu stvarnosti bez estetskog privida, u kome se svaki strah pretvara u nadu. Svesna je ona prošlosti, nesigurne budućnosti  i sadašnjosti, da su mnoge prilike propuštene ali ne mari, svi mi imamo okraćale kalendare na vijugavim životnim putevima. Sadašnjost je život, i ona živi za trenutak, koji je zabeležen za sva vremena i za nju čini večnost.

Strah je karakteristika sadašnjosti i služi destrukciji postojećeg stanja, a nada ka izgradnji budućeg. Marlena Vajs kroz život putuje, kao i ljudi, i vozovi, često bez voznog reda, plana ili plovimo kao brod Svetac u nepoznato, sa puno nade. Ljubav je kod Zorice početni atom stvaranja, najvažnije životno oruđe – početak života. Ljubav je život, smisao postojanja u kojem sve svoje životne oluje, s ljubavlju pobeđuje. Mirna luka je tu odmah uz ljubav, mesto utehe, pristanište nostalgije, bilo za morem, i nekim davnim vremenima, mirisima na koje ona ima živo sećanje i u zimskim, hladnim kišnim danima.

Pored mirisa Mediterana ona priželjkuje i cveće kao dokaz leta, mirisa, sunca. „Donesi za mene pelcere Mediterana, donesi mi oleandere da sačuvam mirise leta…“  Jer  verovatno nigde nisu tako izraženi mirisi i cveće, kao što su uz morsku obalu. U većini slučajeva mirisi su povezani sa letom, sa suncem kao u pesmi – Noć. Mirisi kod Zorice imaju posebnu snagu, pored leta, ona mirise povezuje i sa malim stvarima, kafa, cveće kao u pesmi Floskula malih stvari, Romantični espresso, ili šta ima lepše od mirisa lipa, koje pesnikinju povezuje sa bezbrižnim detinjstvom i svojim dragim dedom u pesmi Prašnjavi kupe.

Vreme kao kategorija prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u pesmama Zorice Tijanić više nisu toliko bitni, koliko je bitan trenutak, moment, koji se može doživeti u miru, tišini, preko mirisa… Zorica je kao i Vladislav Petković Dis odavno već shvatila, da vreme više nije tako bitno, kao što su to trenuci naše sreće i ljubavi.

Miroslav Vasić, master kulturolog i novinar

VREME KAO MERA ZA PROLAZNOST

Vreme je mera koju sami određujemo da bismo pokušali razumeti prolaznost – ali ni kalendari, ti svakodnevni svedoci dana koji nestaju, ne mogu uvek zabeležiti sve što se desi, niti ono što se nikada nije dogodilo. Neki meseci ostanu nedopunjeni, neki dani se izgube između dve misli, a poneka godina stane u jednu jedinu reč. Okraćali kalendari su metafora za ta odsustva – za prekinute rečenice, zaboravljene uspomene, neizgovorene tuge i propuštene radosti.

U ovom rukopisu su oživele pesme koje se ne uklapaju u redovan raspored – onaj koji se piše izvan sezone i ovaj drugi zaustavljen u pukotinama između datuma. To su dani koji su postojali samo u srcu, trenuci koji su trajali kraće nego što bi trebalo, a ostavili duži trag nego što se moglo pretpostaviti. Ako je život kalendar, onda su ove pesme njegovi rubovi – ono što se beleži olovkom,  što se briše i ponovo ispisuje, što se pamti i zauvek čuva. Ove stranice možda nisu do kraja popunjene, ali su zato iskrene i ogoljene.

Okraćali kalendari nisu samo metafora za vreme koje smo izgubili – oni su dani koji nisu stigli da postanu dani. Datumi koji su mogli da znače nešto, ali su ostali prazni zbog pogrešnog trenutka, pogrešnog mesta ili možda – zbog nas samih.

Čini se da su ove pesme nastale u jednom dahu, a ja u pokušaju da razumem i ono što se nije desilo: ljude koje nisam upoznao, jer sam stigao prerano ili prekasno; rečenice koje su zapele u grlu; odluke koje sam doneo da bih udovoljio tuđem pogledu, dok sam gubio iz vida sopstvene… Predrasude – spoljašnje i unutrašnje – koje su skratile mnoge kalendare, pre nego što su imali priliku da se ispune.

Ove pesme govore o propuštenim prilikama, nesigurnim koracima i neizrečenim istinama. One nisu hronološke, niti uredne – kao što ni život nije. Ali su istinite i skromno se nadaju da će u nekom čitaocu pronaći odjek, jer svi nosimo sopstvene, zakasnele dane.

Zbirka ne pokušava da vrati izgubljeno; pre priznaje da je postojalo – i da je, uprkos svemu, vredelo. To su dani koje smo prespavali jer nismo znali da su poslednji; ljudi koji su prošli pored nas dok smo gledali u pod; istine koje su ćutale, jer je neko već odlučio umesto nas.

Ovde su se velike prekretnice već dogodile, ali ih pesnikinja živi u tihim trenucima u kojima se svet neprimetno zaustavljao. Tišina ovde nije prazan prostor – ona zveči, svetli i grli. U njoj ima više reči nego što stane na papir i više čežnje nego što prostor može da primi i da  zadrži.

Ovo su pesme o pogrešnom vremenu i pogrešnom mestu – i o nama, koji smo možda samo pogrešno učeni da ćutimo i da se dvoumimo. Zbirka završava, kao i sve drugo, u tišini, ali ne bilo kakvoj. Onakvoj kakvu samo pesnik može da oseti, u njenim pukotinama gde ostaju da žive svi naši okraćali dani i datumi.

I dok ih izgovaramo, oni prestaju da budu izgubljeni – postaju deo nas, deo onog što jesmo i onog što ćemo tek postati.

Zbog toga ova zbirka nije zapis o propuštenom, već o onome što smo najzad imali hrabrosti da priznamo; da i nedovršeni dani imaju svoju puninu, i da ponekad baš ono što je ostalo kratko ili uskraćeno – najduže traje.

Zoran Dimitrijević, novinar