РЕЦЕНЗИЈЕ
Ријечи које не рђају
(Радислав Ћивша: „Ријеч по ријеч“
Ако ће се испунити Миљковићево пророчанство да ће једнога дана сви писати поезију, сигуран сам да ће мало ко то чинити као Радислав Ћивша, бар не тако добро.
Стасао у загрљају своје Романије, азбучећи се извјесно вријеме на филолошким наукама у Београду, овај пјесник је зналачки спојио завичајну традицију са савременим књижевним изразом.
Као у својим претходним књигама, Ћивша и у најновијем рукопису оригиналним сензибилитетом исписује своје рефлексије поетских објеката који се кроз његово сочиво преламају, не трчећи да под сваку цијену напише, ето, још једну књигу.
Умјесто „ријеч по ријеч“ рекао бих да је Ћивша таложио кап по кап стрпљиво стварајући своје кристале. Стога су и његови нови стихови својеврсни поетски сталагмити.
У његовој поетици присутно је само оно што га снажно устангира и у њему се оплођава сјајним стихом, остало је само ствар пјесничке рутинираности.
Смион сам тврдити да пјесмотворство Радислава Ћивше не треба оцјењивати јер је он већ давно
дипломирао и са свог пјесничког Пармоса само потврђује нерђајућу медаљу јер код њега се плетиво не може замрсити, ни побојити.
Свесрдно препоручујући објављивање збирке Радислава Ћивше „Ријеч по ријеч“, вјерујем да ће бити на уживање читаоцима а и књижевним аналитичарима и критичарима олакшати посао у сачињавању антологијских избора наше савремене поезије.
Радослав Самарџија
Пише како мисли, а мисли увијек слободарски, без ограничења.
(Радислав Ћивша: „Ријеч по ријеч“)
Наш народ би рекао мудру изреку: „Зрно по зрно погача!“ Пјесник Радислав Ћивша дао је наслов својој збирци пјесама „Ријеч по ријеч“, и ево нове књиге међу нас.
Радислав Ћивша је Соколачки боем и маг писане ријечи. Препознатљив је по својој харизми широм завичаја, а пријатељи га знају као човјека који, готово, све своје пјесме зна напамет и говори их без читања. Он је типичан горштак, рођен у селу Балтићи на периферији Сокоца, у срцу горе Романије гдје и данас људи вреднују квалитет чојства својом ријечју, а куну се образом. У грудима носе отаџбину, као најплодоноснији грумен земље на којој су се родили, а спремни су „Стићи и утећи и на страшном мјесту постојати!“. Гусле су им незаобилазан инструмент са којег се душа јунаштвом напаја, и како рече Ћивша у својој пјесми посвећеној гуслама: „ Гусле су нам о почасном клину, без њих наше куће и босе и голе…!“ Ћивша је један од многобројних завичајних пјесника који проносе славу своје јуначке Романије својим орјечењем, својим стихотворењем.
Биљежио је аутор све око себе, догађаје, природу, људе. Радује се: животињама, птицама, инсектима, буктињама свјетлости, рађању дана, радује се животу трава и цвјетова, бистрим капима планинских извора, романијским кромпирима. Ћивша је пјевао када су били ратни дани, у Ћивши и данас све пјева!
Написао је шездесет осам (68) пјесама, подијелио их у четири (4) поглавља: „Ријеч по ријеч“(20), „Ријеч пријатељима“(24), „Ријеч у бијелом“(12) и „Ријеч младима“(12) и све ставио међу корице књиге, ито какве књиге, књиге пуне надахнућа, посвета и љубави.
Ћивша је показао умијеће писања и пјевања, неријетко мијењајући форме својих пјесама од оних најзахтјевнијих као што је сонет, па до слободног стиха. Он је пјесник разузданог духа, мисли и изражавања тако да му лично нису важни прецизност и правила, њему је слобода изнад свега. Пише како мисли, а мисли увијек слободарски, без ограничења!
Прво поглавље карактеришу пјесме „уопштене“ тематике од којих се издвајају наслови: „Пут ка гробљу“, „Хор младости“, Нека нас има“, „Гусле“, „Соколачка балада“…
Одричем се стога пића
нећу пити – ништа мање.
Поред кућа-сред Балтића
асфалтом ћу на спавање!
(Пут ка гробљу)
Друго поглавље је циклус пјесама посвећених пријатељима и драгим људима, а издвајају се: „Илији безименом“, „Госпођа у плавом“, „Мајци Загорки“, „Мири жени“, „Сестрићу мом, Радиши Бјелаковићу“, „Миши неимару“…
Ова пјесма за те је настала,
али гдје је занос који некад њиха?
О, колико само ти си мени дала,
а ја ти узвраћам с’ два, три б’једна стиха!
(Мајци Загорки)
У трћем поглављу су пјесме које је Ћивша писао слободним, (такозваним бијелим стихом), а посебно остављају утисак: „Твоје одаје“, „Слутња“, „Ромор Романије“…
Ништа се Планино
без тебе десило није
Радост моју дјетињу
опасле овце обронске
сјету своју познајем
под крилом гордих литица
сјенку моју малену
високе јеле милују
Ромориш Романијо у мени
ромориш као некада!
(Ромор Романије)
Четврто поглавље је посвета младима и дјеци. Све пјесме су пуне креативног садржаја, наусне љепоте и слушности: „Чамовина“, „Богдан и птица“, „Сину Богдану“, „Мали морнар“, „Такав је он“ итд.
Гори добро
Грије брзо
Уз њу сам се
Зимус смрз’о
Изгледа ти
Обла фина
Име јој је
Чамовина
(Чамовина)
Емоције Радислава Ћивше и везаност за завичај праве огроман спектар тематских неуједначености у збирци која је пред нама, али зар то и није обавеза сваког пјесника да, што је могуће боље приближи свој завичај читалачкој публици, па тек онда да се „отисне“ широм језичких простора којим говори његов народ. Пјесник је аутентично, зналачки приближио своју Романију, људе, обичаје, али и све друго о чему пјева широком аудоторијуму српског говорног подручја. Штета је велика за српску књижевност што Радислав Ћивша није по природи ангажован пјесник-који тежи публиковању својих пјесама, већ у њему „чучи“ скромност обичног човјека који пише, више за своју душу него за јавност!
На крају треба рећи да Радислав Ћивша зна да процијени шта су људске вриједности које се не могу ни за какве интересе привремене дати, зато уз дар од Бога и знање који посједује пјева слободарски и квалитетно!
Препоручујем књигу „Ријеч по ријеч“ издавачу да је објави! Читалачкој публици да буде на задовољство што ће моћи да ужива у одличном стихотворењу, а аутору да буде подстрек за нове рукописе!
Власеница, 14. март, Љета Господњег 2025.
Аћим Тодоровић
