У припреми збирка пјесама “ Са небеске страже“ Александре П. Јаничић

                  ПРЕДГОВОР

 

 

Када би се анђеоски језик могао описати, засигурно би био најприближнији поезији. Стиховање и песништво је област која је тако квалитетно и широко заступљена у српском народу и читавом српском бићу. Нико више и лепше не стихује него Срби, нити се тако дивно и топло у стиховима изражава. Управо таква је и поезија Александре Јаничић, дивна и топла. Не може ни бити другачија ако знамо да је ауторка ове збирке рођена у чаробном гружанском крајолику, колевци шумадијског песништва коју је широм света прославио бесмртни песник Добрица Ерић, певајући о зрењу жита, плесу свитаца и мирису шумадијског хлеба. Са друге стране, Александра је свој живот наставила у поносној Херцеговини, па је ова компилација њених животних простора учинила њено стваралаштво изузетним. Њене песме су гружански топле, обојене у пролеће, цветање и најлепше обичаје којима се Срби поносе, али и херцеговачки родољубиве, пуне животне мудрости и жеље за очувањем традиције. Ауторка пева о свим ранама српског рода, осврћући се на њих са тугом, али и са поносом. Подједнако је боле сва страдања српскога народа, и изванредно вешто и опомињуће их оживљава својим пером, не дајући да се забораве. Са посебним пијететом и емоцијом се осврће на страдалништво српских ратника, издижући их на заслужени пиједестал, посебно се осврћући на српске Спартанце модерног времена, неумрле Солунце.

У својој поезији даје и велики осврт на Косово и Метохију, подсећајући млађи нараштај(коме и сама припада) на неопходност очувања вере у повратак свете српске земље. Њени стихови посебну пажњу поклањају Православљу, што исијава из свакога слова и свакога стиха. Сваку победу и наду, песникиња везује за веру и љубав у Господа Бога. Баш та љубав показује своју лепоту и у чињеници да значајан део њеног стваралачког опуса припада завичајној поезији, где са особитом сетом говори о својој родној Гружи, али и са поносом помиње Требиње и читаву Херцеговину којој је срцем али и душом својевољно припала. Ту љубав је лако и објаснити, обзиром на херцеговачки корен гружанског народа, што је Александра и потврдила снагом и квалитетом своје песме.

Посебну пажњу треба поклонити њеном опусу љубавне поезије, где пише у маниру најбољих песника српског романтизма. Њене љубавне песме одишу чежњом и сновима, сенименталношћу и меланхолијом, најлепшим поређењима дочаравајући љубав двоје младих. Када се упозна ширина ауторкиног стваралаштва, мора се одати признање њеној комплетности, али и компетентности да се са успехом ухвати у коштац са разноврсним темама везаним за српски род, традицију и славну историју.

Појава Александрине збирке на српском књижевном Небу доноси једно велико освежење и радост због успешног стремљења једне младе жене и мајке да настави сјајним путем најбољих српских поетеса, учинивши тај пут још лепшим и блиставијим.

 

Песник Марко C. Марковић                       

У ГРУЖИ     

 

————

  

ТРАГОМ  ИСТИНЕ

 

Александру Јаничић пратим на друштвеним мрежама, гдје је врло активна. Учествовао сам са њоме и на неким дружењима, тако да је познајем као пјесникињу.

Када сам добио њен рукопис ,,Са небеске страже” одушевљен сам, а и почаствован што ми је дала прилику да напишем пар реченица о њеноме стваралаштву.

Александри је ово првјенац, али сви који буду прочитали њене стихове биће одушевљени колико је као пјесникиња дочарала догађаје о којима пише. Она није ,,локална пјесникиња” већ пише: завичајну, духовну, родољубиву, љубавну поезију о свеобухватним српским личностима и догађајима на српским просторима.

Освјетљава постајање вјечите инспирације искрености, љубави, патњи, туге јер жали да се све сачува од заборава.

Александру посебно краси што је опјевала мотиве који са разлогом завређују пажњу.

Унутрашњи немир који је побудио да саопшти читаоцима своје поруке и поуке шта пјесма (историја која се наjбоље и најлакше памти) као умјетничка творевина значи.

Све то сликовито, емотивно и метрички; шестерцем, осмерцем, десетерцем и дванаeстерцем осликава, модерном римом, са жељом да се упозна читалачка пиблика

Сами наслов књиге ,,Са небеске страже” то потврђује.

Њена поезија пуна је историјске тачности, животне искрености и топлине, али и бола, језе и туге, шта се све у српском роду дешавало, да се

 

сачува част, понос и људско достојанство, што кажује из срца, са врела живота, да остане спомен, али и поука и опомена млађим генерацијама.

Епска поезија је прва српска историја, која се читала ушима, слушајући народне гусларе који су је са струнама гусала прославили.

Задње вријеме епска поезија је била потиснута и понижавана, али  Господ је подарио Александру да ,,оживи” Филипа Вишњића, Вука Караџића, Тешана Подруговића, Његошa и многе друге

историјске личности и догађаје што бујном маштом сликовито дочарава читаоцу.

Тешко је издвијити неки њен стих јер од првог до посљедњег сваки је питко и метрички обрађен, али морам издвојити пјесму посвећену Момчилу Гаврићу, прави модерни десетерац, антологијска историјска пјесма. Ко не зна да је написала Александра, сигурно би помислио да је написао епски бард Радован Бећировић или Божо Ђурановић што најбоље говори о Александри као пјесникињи.

Пјесма је дио њене личности, да скоро не може без пјесме, и користи сваки тренутак да стихом преточи у пјесму бројне мотиве које у души носи.

Није тешко схватити да Александра солидно влада пјесничким језиком, враћајући се мислима у доба дешавања, користећи ријечи да пјесму учини посебном вриједном и читкијом.

Александри желим да јој Господ подари здравље, срећу и успјех у стваралачком раду, да нас убрзо окупи на промоцију нове књиге.

 

 

 

У Подгорици, 2024.

 

Бранко Бато Крковић