Цвет у корову

Живот је ружа

где је свака латица илузија,

а сваки трн стварност.

‒ Алфред де Мисе

Писање поезије је подухват пун тајни, простире се у неочекиваним правцима, захвата и допире до немогућих даљина, али оно што је константа тог подухвата, те миметичке вештине је истина живота. Слика света исказана ,,ритмичком лепотом речи”, не може бити друго до сам ‒ извор, сам космос, звезда путеводитељка сваком уметнику, алхемија живљења, откривање смисла, откривање истине и тог самог живота. Песник је подвижник, алхемичар и лекар. Херој новог доба. Збирка поезије Ружа од стакла аутора Андрије Лазаревића, открива нам управо једног таквог хероја, самог аутора, и место да уметник проказује дело, дело приказује уметника, оно бива његово обличје. И, доиста, како и сам наслов сигнификује, са ,,ружом од стакла” се пажљиво рукује, у њену се материју мора сушто загледати и прозрети исконска тежња аутора да остави њоме траг у времену.

Сам наслов Ружа од стакла потекао је од истоимене песме у збирци, за коју се песник заслепљен њеном лепотом плаши да је и погледом може поломити. Ружа је симбол бесмртне љубави, црвена ружа представља Христову крв, а трње симболизује жртву коју је Христос поднео за људске грехове; ружа, по веровању изниче из крви јунака погинулих у борбама, симбол је смрти, али и васкрсења, а када је од стакла представља рањиву вечност, крхку узданицу. Ружа од стакла је страст, горљива љубав, а једино искренољубље везује конце за вечност, што и сам песник наводи у песми:

Страст ми тиња из очију,

Вреба као грабљивица свој плен.

Убијаћу емоције

Једну по једну,

То је једини начин да те волим.

Сама збирка подељена је у три поетска циклуса, тематски разврстана: Разговор са Венером, Дом моје душе и Комад неба. Оно што свакако карактерише збирку је разноврсност мотива, густа испреплетаност мотива љубави, родољубља, духовности, социјалних, етичких и дескриптивних момената. Једно густо сито симболике, неодвојеност једно од другог је заправо упућеност једно на друго. Поетски циклус Разговор са Венером, управо то и јесте у бити ‒ разговор песника са својом музом (У смоквином хладу), рањених руку, тражећи утеху на непознатим грудима. Сећа се давно уснуле среће и пребива скрушено међу њеним длановима (Међу твојим длановима). Та изражена чулност препознатљив је манир поезије песника Андрије Лазаревића. Када пише о жени, она га инспирише на све што је далеко, а опет надохват, на светлост, на светионик, море, космос, сумрак, измаглицу, пламен, сутон… Венера одевена у сутон, са погледом пуним месечине: Посматрам те одевену у сутон… Космогонија, мимесис, антрополошко обиље, ову поезију чини непоновљивом:

Шта то толико велико

Ветар носи

С једног на други крај ока?

Слутим…

(Слутим)

То је исто оно Попино ,,грљење одсутности”, ход од ,,једне слепоочнице до друге”… Песник је и лекар, то видимо у песми Две рањене душе, оне лече једна другу, шибане ветровима две рањене душе посташе једна. То поетско сазвучје метафизичког чини Лазаревићеву поезију јединственом, његов песнички језик је вербални ритуал и када се одриче свог бивствовања у Шандоровом свету ,,у коме се презире свако ко је леп”, ко је талентован, овом свету ћудљиве недоречености, која својим слутњама прети да угуши:

Нисам ја за овај свет,

Што презире сваког ко је леп…

(Нисам ја за овај свет)

Где људи разарају сопствена срца, а сањају зрно среће / У нади / да ће можда проклијати… Песме Зрно среће и Нисам ја за овај свет отварају нам поглавље другог циклуса Дом моје душе, где нам истоимена песма открива где је тај дом:

Ти си дом моје душе

И извор

Са ког се тело

Небеском водом напаја.

Жена, као светлоноша, лучоноша и проказитељка смисла у свом грчевитом бесмислу, које песник не прихвата, не жели да буде део њега. И када описује лепоту, природе, песник опонентима негира и њу, као да нам говори да и природа исказује своју ћудљивост пред човеком који уништава и њу саму:

Долази мај!

Сав уплашен и скучен,

Преобучен у лажно пролеће…

(Долази мај)

Песме из овог циклуса махом су песниково понирање у ововременост, проказује нам џелате времена, којима је све на продају. И када анафорски говори: У аманет остављам стихове, иза којих се олуја наслућивала… песник зна и проказује мисли Владике Николаја: ,,Што год да ткаш, везуј конце за небо”. Са друге стране неба, он не мари, хоће ли се његов комад хлеба разделити сиротињи. А комад хлеба је душа, стихови, све оно што је за њега живот био. Песник Андрија Лазаревић своју поезију мотивски тка као шару на ћилиму, те у песми Хелена жену уздиже до небеских висина, Хелена је његова имагинација, створена од његових пет прстију, као што је и Ева од Адамовог ребра, створена као илузија, која је превише храбра за овај свет. Та мотивска нит која усложњава мисаоност ове поетике управо је видљива ако упоредимо контекст песама Није овај свет за мене и Хелена. Јер, овај свет није ни за Хелену ни за песника, и песник и Хелена су одвише храбри и срчани за овај ледени рат душа, што су на продају. Хелена је и песников алтер-его, Хелена је савршена жена, Венера, она коју сања од детињства, али и ако је срео, он је није смео волети горљивом љубављу, већ оном дубоком, исконском:

Хелена,

Она заправо не постоји.

Била би превише храбра

За овај свет.

У збирци је и превод ове песме на турски језик, што ову књигу чини још необичнијом и мистичнијом. Последњи циклус у збирци Комад неба, својеврсни је лирски солилоквиј, у њему су завичајне песме, носталгични тонови, слике детињства, национални епос, основица, подтекст читаве књиге ‒ жена. Сам наслов Комад неба својом евокацијом фигурира управо ону ,,матерњу мелодију”, која сваког песника везује за његово порекло, изворно, за детињство, за национ, традицију и културу народа коме припада. Ту ,,матерњу мелодију”, видимо у првом стиху песме Двадесет седме ноћи септембра: Слика детињства / Мирис тек самлевене кафе, / Твоје храпаве руке што / По кући нешто раде… Чулност, сензуалност у песмама: На корак до среће, На стази ништавила, Летњи рингишпил, С разлогом, Мирис твог полена, Твоје сећање, Лепота вечности, Да није тебе… песме младалачке љубави, еруптивних усклика; да није његове Венере: Месец би ми био / О клин окачен / Звезде попадале / А ја ниједну жељу / Нисам изустио.

Песник Андрија Лазаревић је маг, који поступком онеобичавања у пуном колориту осликава свет око себе, свет у себи и свет у његовој музи. Он из илузија остварује сан (Илузије), кад га живот баци међу коров, допушта му да буде цвет (Цвет у корову). Но, ипак, сваки маг има своју слабост, а знамо да ,,слабости, име ти је жена”, која једина може сачувати тај његов комад неба ‒ душе: Само ми чувај небо / Никоме не дај звезду). Жени оставља у аманет више пута и у неколико песама све своје постојање, своју поезију, своју душу… Ако бисмо потражили матерњу мелодију, нашли бисмо је и у вечерима уочи Ђурђевдана, где је јоргован убран мајчиним рукама (Вече уочи Ђурђевдана); у охридским вечерима, у процвату трешње, све до цркве Светог Климента и Пантелејмона (Охридске вечери); у славским јутрима, кад трепери кандило / пред иконом старом, славском, када се спрема кољиво, деца нестрпљиво ишчекују славско вече, а мајка се боји ‒ хоће ли стићи све да припреми на време; у богојављенској ноћи, када се по хришћанском веровању у поноћ помишља жеља и чека отварање неба, као назнака да ће се жеља остварити (Богојављенска ноћ). За песника ноћ је најинспиративније доба дана, када се буде сећања, тада их, ослушкујући тишину, бележи, сања о Афродити и верује да ће једино љубав спасити планету. Не лепота, лепота је променила своје обличје, њено поимање се модификовало спрам савременог начина живота, него љубав, једина која остаје непроменљива и непоткупива, непрецењена. Песма Пролеће у души завршава се антологијским стиховима:

Чуди се свемир и цела васељена,

Ко то још у души није процветао,

Па је пролеће оволико окаснило?

и на тај начин поставља реторичко питање, где прави одговор може бити и решење за ситуацију у којој се тренутно налази читав свет. Песма којом се збирка завршава је родољубива, с насловом Плачи, земљо моја вољена, где песник градацијски исписује историју своје земље, почев од суза, које су лековите, преко јаука, ридања, до снаге и напослетку смеха:

Смеј се, земљо моја вољена!

Долазе бољи дани.

Тебе, сву уснулу

И црну

Прекриће руже и тулипани.

Из ових стихова можемо наслутити и његошевску мисао да племе мртвијем сном спава, те да песник не изражава наду у скоро буђење те националне свести, из земље одлазе млади, све постаје пустош и грчевито безнађе које једино смехом и може преболети. Tакође, можемо и сам наслов повезати са Добричином песмом ,,Плачи земљо вољена”, која је песнику вероватно и била једна од инспирација.

Андрија Лазаревић, иако млад, његова зрела поезија надилази све оквире и калупе у које бисмо могли сместити ову посве јединствену поетику. Сасвим је сигурно да ће његова поезија заорати дубоку бразду у српском песништву, и то понајвише својом мотивском разуђеношћу. Поезија која негује традиционално, али га облачи у модерно рухо, скида све окове од метрике и негује свој правац, који постаје препознатљив као једини могући манир овог песника. Ружа од стакла ће се преметати из руке у руку, чувати на полицама, пажљиво читати и дуго памтити, а засигурно и цитирати.

Невена Милосављевић,

професор српске књижевности и језика

Звечан, 27. 03. 2021.

 

 

Између љубави и маске

(Ружа од стакла Андрије Лазаревића)

 

Песничка збирка Ружа од стакла дебитантско је остварење младога песника Андрије Лазаревића. Представљајући дело у коме се уочава почетак формирања песничког израза, теме и мотиви збирке крећу се у широком луку од особеног доживљај света, преко пута емоционалних стања лирског субјекта, све до промишљања положаја песника и уметности уопште.

Доживљај савременог света песничке збирке Андрије Лазаревића изразито је критички интониран. Промишљајући друштвено устројство и лични положај у тако конципираном свету, лирски субјекат Руже од стакла не исповеда оптимистичну визију. Снажно наглашавајући принцип неправде, песник констатује: „У борби за правду / Скоро увек си губитник“. Сагледавајући свет око себе као изразито мимикријско устројство у коме „бал под маскама увелико траје“, песничка збирка промишља један свет лажи, двострукости морала и игре и којој „Ако ниси прибавио лаж / Неће ти пријати / Овај валцер живота“.

Исповедајући, дакле, доживљај света као изразито неправедан и условљен игром прикривања, лирски субјект у таквом свету снажно интонира своју неприлагођеност, констатујући: „Нисам ја за овај свет / Овако нем и слеп“. Идеју неприпадања лирски субјект, даље, од личног пребацује на општи план, разоткривајући особен доживљај положаја песника/уметика у том и таквом свету: „Нисам ја за овај свет / Што презире сваког ко је леп / И сваког што у шаци пламен држи / И не мари / Што огањ му руке пржи“.

Песимистично интонирана визија света у збирци Ружа од стакла стоји у супротности са песничким стремљењима и уметничким тежњама. Ако је задатак уметности да поништи мрак, онда збирка исповеда веру у моћ речи и песништва: „Ноћи, лаку ноћ! / Зашто си још увек овде? / Зар ниси уморна од себе саме?“

Једна од централних преокупација збирке јесте промишљање песништва и уметности уопште, као исконске потребе и крајњег циља. Видећи своје песме као „распукле бисере“ лирски субјект указује на драгоценост уметности, настале као „буктиње из утробе“. Вртлог емоционалног набоја, из чије перспективе сагледава сопствено песништво, предочен је у песми „Аманет“, где се јасно изражава извориште стварања: „У аманет остављам стихове / Иза којих се олуја наслућивала“. Стога, схватајући песништво као емоционални порив, збирка поезију види првенствено у дубоко лирским аспектима.

Љубав као један од доминантних мотива збирке одликује доживљај крхкости и тананости осећања, сводећи се на „ружу од стакла“, маркирану већ и самим насловом збирке: „Ружу од стакла / Заслепљен њеном лепотом / Могу погледом поломити“. Љубав је у оквирима збирке дефинисана такође као игра, као својеврсна вртешка, рингишпил у који се не улази без плаћања својеврсног данка, јер „Карта није бесплатна / Мораш је платити срцем“. Без обзира на то, мотив љубави, насупрот песимистичној визији света, дат је у изразито ведрим тоновима, постајући упориште и смисао живота: „Да није тебе / Одавно бих осмехе / Узалуд продавао.“ Стога се да закључити да за лирски субјект песничке збирке Ружа од стакла љубав, као мотив, представља онај моменат спаса, светла и сванућа. Светлост, „срца светионик“ моменат је превладавања препрека, постајући свеприсутна љубав: „Не заборави / Ја сам уздах / Лептир / И трава / И дечак што безбрижно спава“.

Космички контекст љубави у песми „Разговор са Венером“ указује на љубав као спасоносну, као онострану силу, способну да „продужи век“. С друге стране, неухватљивост љубави и њен почетак и крај у човеку самом, дата у песми „Хелена“ најбоље сведочи о узвишеној љубави за коју је овај свет недостојан: „Хелена. / Она заправо не постоји. / Била би превише храбра / За овај свет. / Хелена живи од / Мојих прстију пет“.

Мотив трагања присутан у збирци, осим у контексту љубави, може се довести у везу са трагањем за сопством, суштином, бићем. Зато би љубав у овој збирци као мотив имао далеко шире значење: „Две су се рањене душе / Састале на истом путу / У потрази за миром.“

Завршна песма, кроз тему родољубља заокружује збирку. Мотиви поновног рађања из бола и плача, дакле, кроз мотив својеврсног Феникса који се диже из пепела, финализује збирку у оптимистичној ноти: „Смеј се, земљо моја вољена! / Долазе бољи дани. / Тебе, сву уснулу / И црну, / Прекриће / Руже и тулипани.“

Песничка збирка Ружа од стакла Андрије Лазаревића, формирајући свој први песнички израз кроз широк распон мотива, исповедајући централне тачке универзалних песничких преокупација, на самосвојан начин даје визију света какав живимо, љубави и живота самог. Певајући из личног угла, из субјективног емотивног набоја, оставља на крају читаоцу оптимизам и веру у уметност и реч, као и свеопшту веру у боље сутра.

 

мср Ивана Танасијевић