У припреми збирка пјесама “Не кроти ме“ Вере Мијатовић

СПЛАВ  НА РЕЦИ  ЗАБОРАВА

 

Већ након првог читања песама Вере Мијатовић јасно се осликава њихова главна одредница – искреност. Из њих веју снажне и проживљене емоције и беласа светлост јасне  љубави коју нису затомили туробни  облаци претворности и лицемерја. Њен лирски проговор је лагашан, питак и лапидаран, интимна лира неокрзнута патетиком.

Формом и лексиком песникиња покаткад подсети на Змаја и Бранка Радичевића. Неретко као да сетном римом допише неки њихов чувен стих, удахнујући му сопствену мисаоност и танану осећајност. Навешћу венац рима  које сведоче ове тврдње.

 

Огроздили сремски виногради,

тајне памте, ал’  их и чувају;

волело се у њим’  двоје млади’ ,

успомене ником не одају.

(„Срем“)

 

Тисом плове чамци безбрижници,

Или лове ил’  таласе броје.

Ноћу звезде уживање красе,

док се задње звезде не погасе.

(„Чамац на Тиси „)

 

Верина поезија је својеврсан поглед кроз калеидоскоп времена у којем се преплићу боје садашњег, прошлог и будућег. Саткана је од стишаних реминисценција и евокације успомена на вољеног, али и дескриптивна и бременита значењем. Њен драги је одавно на другој обали реке заборава и она га песмом дозива да јој се врати и на тренутак јој огреје прсте.

 

Заспала бих ал’ снови ми боси,

тело трне од студени пусте;

поледицом зима ми пркоси,

тебе нема да ми грејеш прсте.

(„Постеља „)

 

Преплићући риме поетеса покушава начинити сплав којим ће премостити осећај усамљености узрокован губитком вољеног. Она не  престаје да га ишчекује а он непрестано испуњава њену јаву и окупира јој снове.

 

Сањам тебе крај узглавља мога,

ти си био најјача ми грана;

док ја стојим крај твог мермернога,

и китим га цветом јоргована.

(„Узглавље“)

 

Иако јасно показује своју бол понирући у „тајне жалосне врбе“ не радујући се више „бехарном пролећу“, песникиња не губи наду и не допушта да је обрве малодушност. Она у складу са својим именом непоколебљиво верује у поновни сусрет са најдражим бићем које јој је судбина отргнула из загрљаја.

 

Срешћемо се негде у свемисли,

куда душе заљубљених броде;

у песме сам преточила мисли,

пре но кренем теби у походе.

(„Путници“)

 

На крају своје кратке опсервације желим препоручити издавачу публиковање ове вредне песничке књиге а њеним  будућим читаоцима поручујем да добрано истраже сва њена скривена значења.

 

У Бијељини, на Видовдан 2024.

Милан Николић