У припреми роман “У СЕБИ ЗАТОЧЕНИ“ аутора Марка Д. Марковића

„У себи заточени“ је врло комплексна, аутентична и добро осмишљена епска сага о испреплетеним судбинама и удесима, о рату и миру, о љубави и патњи, о борби добра и зла, као и о свему ономе што људске животе чини препознатљивим и етички профилисаним. Конципиран од петнаест нумерисаних и међусобно повезаних поглавља, која су и те како динамична и међусобно повезана тзв. филмском техником и драматургијом, овај роман недвосмислено указује да је пред нама зрео и оформљен писац који има и уме шта да каже и од кога се с правом убудуће могу очекивати овако синтетизована и снажна романескна остварења.

др Милутин Ђуричковић

 

Трагом сопствености, а на трагу Достојевског
Тајна човечијег бића
није у томе да живи,
него зашто живи.
– Достојевски

Савремена проза почива на темељима књижевности 19.
и 20. века, руска и енглеска књижевност су утицале на избор

тема и стилску разуђеност, али у кораку са променама у љу-
дском друштву мењале су се и теме, а жанрови надограђивали.

Данас имамо плурализам жанрова, хибридне творевине и нове
правце, а у презасићености свим тим новинама које прате и
развој технологије, дешава се да се савремени писци враћају
старини и традиционалним вредностима, како би читаоцима
пружили један другачији поглед на свет. Руска књижевност
посебно је утицала на српске реалистичке писце, а класици
попут Достојевског, Толстоја, Горког, Тургењева, Гогоља,
Чернишевског, Гончарова и данас су занимљиви нашим
писцима, а у прилог томе говори и роман „У себи заточени“
аутора Марка Д. Марковића, који је награђен за најбољи
роман на књижевном конкурсу „Дрински књижевни сусрети
2022“ издавачке куће „АСоглас“. Ова награда сведочи о
вредности романа, али његову праву вредност спознаће тек
читаоци и, верујемо, биће на полицама поред поменутих
класика. Аутору је свакако Достојевски узор и тематика
религије провучена кроз материјализмом заокупљеног човека,
ненаметљиво као и код Достојевског усмерава на слободу
тог унутрашњег ЈА, које када је смештено у тескобу, стиснуто
страховима, води ка душевним болестима. А може бити да је
писац узео и појединости из живота самог Достојевског, ако
бисмо кренули аналогијом самог имена: Феодор – Фјодор,
потом фигуре оца алкохоличара, завршавање војне академије,

сукоб Достојевског са режимом и његова идеологија која је
била у служби јачања „самосвести“ у руском друштву. Сам
лист „Самосвест“ за који пише јунак романа Феодор бави се
руским друштвом и јачањем самосталности у размишљању
руског човека. Ако бисмо и даље проналазили сличности
живота Феодора и Фјодора, ту је лик Марије, Марија је била
прва супруга Достојевском, а Феодору партнерка. Још је много
сличности, случајних или намерних, то је, уистину, познато
само аутору Марку Д. Марковићу.
Сам наслов романа „У себи заточени“ говори да је
посреди прича која се бави унутрашњим светом јунака, који
умногоме утиче на онај спољашњи. Радња романа дешава се
на релацији Београд – Редкино, а путовање којим започиње
роман дешава се возом из Србије ка Русији и симболише
путовање јунака не само кроз физичко, већ и кроз духовно

пространство. Само путовање удешено је неким (не) случа-
јностима, а једна од њих је сусрет главног јунака Федора

Андрејевича Феђе са Иваном Никитовичем Фомином. Судби-
нски сусрет ове двојице имаће свој епилог у последњим

главама романа, када ће њихова повезаност добити потпуни
смисао и значајност за фабулу романа. Главни јунак Феодор
одлази из Београда у Редкино, првенствено због невоља у
које је упао својим активностима, а потом и због нерешених
породичних односа, где ће у сусрету са прошлошћу затворити

једно поглавље, а отворити многа друга. Фигура оца алкохо-
личара и коцкара и фигура несрећне мајке на Феђу су имале

утицај и његови каснији психички проблеми вуку корене из
таквих околности. Бежећи од једне жене и једног несрећног
односа са њом, Феодор при доласку у Редкино среће другу
жену коју свим бићем заволи, да би на крају романа схватио
да га је њена жртва усмерила на једну нову љубав, младо
биће које би могло да га заволи таквог какав јесте, дубоко
жалосног, слабих живаца и психичке поболелости. Управо
та љубав на крају романа и подсећа на речи Посланице
Коринћанима апостола Павла: „Љубав дуго трпи, благотворна

је“ и она је својом трпљивошћу и благотворношћу лек за све
боли и несреће. Повезаност Фомина и Феодора кроз роман
добија вишедимензионалну проблематику, кроз нетрпељивост,
готово до мржње и освете, да би на крају писмо Настасје
Семјоновне, које открива све недоумице заувек ставило тачку
на сукоб ове двојице, а за расплет готово трагедије управо
је она била одговорна. Љубав је жртва, љубав је спасење,
а један циник, који је у себи затворио сва врата за истинску
нежност спознаје љубав у најчистијем облику. И управо то
писмо Настасје Семјоновне открива ту заточеност јунака у
себи самима: „Заинтачили смо да мењамо све око себе, а у
себи смо заточени, омеђени од других свак својим бедемом“. А
љубав је ослобођење, напослетку, љубав жртве, љубав правде
и љубав измирења. Љубав у свим облицима, као и последња
слика у роману, нестајање на хоризонту три загрљене прилике:
будућих супружника и сестре; Амелије, Феодора и Леночке.
Загрљај је једино окрепљујуће заточење које се дели са
другима.
И на крају, роман „У себи заточени“ доласком Феодора
у Редкино као да открива сва лица других јунака романа, као и

Ујка Вања у истоименој Чеховљевој драми. На крају свако по-
казује своју нутрину, неки блиставо узвишену, а други огрезлу

у нискости. Ово је, пре свега, психолошки роман, а потом и
социјални, историјски и на крају љубавни, са елементима
трилера. Све те особине чине да је вредност овог дела од
несумњивог значаја за савремену књижевност.

мср Невена Милосављевић