У припреми роман “Пољуби ме да прође“ – аутор Брано Нешковић

Морална димензија сопства као једина могућност бивствовања

 

„Човек који мање живи, а више мисли, постаје све хладнији и, као неки кристал, тврђи. Постаје иреалан. Про-пушта светлост и она се у њему ломи као у некој призми“, написао је Милош Црњански, поручујући нам да се живот у свој пуноћи може  осетити и одживети само ако се не учауримо и не допустимо да постанемо они који ће узми-цати пред сумрачјем чиме бисмо се лишили и препознања светлости. Брано Нешковић, аутор једне поетске и две прозне књиге, у роману „Пољуби ме да прође“ потврдио је речи Милоша Црњанског дајући ликовима, веома разно-ликим међу собом по карактерним особинама и начинима поступања у круцијалним ситуацијама, пластичност, живо-творност и аутентичност. Иако бисмо по самом наслову могли закључити да је у питању роман искључиво љубавне тематике, реч је о веома комплексном штиву које нам ну-ди обиље историјских података смештајући их у оквире личних судбина. Реч је, дакле, о штиву у ком су јунаци принуђени да доносе тешке одлуке, да се суоче са разним искушењима у којима нимало није лако остати веран мо-ралним принципима, а једино човек има самосвест и треба да делује не само по инстинктима, већ духовно узраста следећи унутрашње моралне законе. Често такве одлуке за собом повлаче и консеквенце којима и најближи чланови породице могу бити доведени у животну опасност па и би-ти лишени живота.

Роман „Пољуби ме да прође“ постепено и веома ве-што уводи читаоце у причу која прати животе породице Нешковић, али и свих оних који су на било који начин по-везани са њима. Роман описује време у коме комунистичка власт показује сву суровост и моћ према становништу у Семберији било оном које им се приклонило, било при-сталицама одбеглог краља, а посебно су кивни на прео-стале четнике који се крију у шумама надајући се повратку краља и успостављању пређашње власти.

Јово Нешковић се после четири дуге ратне године враћа свом завичају из заробљеништва у Немачкој, лета 1946. затичући стравичне призоре:

„Четири дуге ратне године, као никада пре тога, свега и свачега се напловило реком. Није било дана да се нису могли видети опузли лешеви како плутају Савом у правцу Београда. Народ као марвинче огуглао на све недаће па је трпио бич и јарам, без наде за бољитак. Многе мртваце за-качене за врбе савских отока сељаци су вадили и зако-павали у безимене гробнице остављајући Господу да све-дочи и суди…“

Суочава се и са променама које се догађају у његовом родном али и у околним селима, политичке прилике у зе-мљи погађају све слојеве друштва, а и сваког појединца. Дојучерашње слуге, надничари (Страхиња Преловац -Страјко) постају челни људи у новом политиком поретку, а газде, вредни и поштени људи (породица Нешковић, шнај-дерка Милица) почињу да бивају прогоњени и уцењивани. Разапетог између осећаја моралног дуга према самом себи и својим прецима, Јову погађају и унутрашња емотивна превирања. Како му отац није дозволио да се ожени Мили-цом, шнајдерком, женом изузетне лепоте која је била ње-гова прва а, испоставиће се, и једина истинска љубав, (у чијем ће загрљају окончати земно постојање) он се на на-говор оца жени Драгицом мираџиком и цео живот бива растрзан између две жене. Оне коју није могао да има, али му је украла срце, којој се грешан враћао (Милице) и оне којој је био највећа љубав, али је никада није могао волети као ону коју су му бранили да воли, а која је након његовог упокојења на свет донела близанце, продужетак лозе Не-шковића. (Драгице)

Политичке промене и борба између партизана и че-тника у којој су се комунисти свим силама борили против династије и за социјалну правду, наишла је на снажан от-пор четничких снага које се нису мириле са социјалном ре-волуцијом и петокраком. Положај четника, који су испрва били признати као легитимна снага Краљевине Југославије  која је уживала статус савезничке снаге, а потом су их се 1944. и краљ и влада и савезници одрекли, није био нимало лак. Крили су се по земуницама, преживљавали захваљу-јући томе што си били вични да се сналазе у свакојаким условима, али и да им у помоћ прискачу верни јатаци којих је било све мање, јер су партизански челници на све начине покушавали да униште сваки траг постојања четника, при-моравајући сељане да постану доушници на шта су многи да би преживели и заштитили најближе и пристајали (ко-нобар Мато) о чему говори и Роса, Јовина мајка, на његово питање: да ли живот и љубав имају оправдање?

„Сва правила падају у запећак, мој сине, кад се на-ђеш пред празним џепом и гладним стомаком.“

У семберским шумама власт су држали шумњаци чи-ји се број није тачно знао, предвођени Драгом Бањичићем, а од којих је новоформирана власт зазирала. Зато је на ра-зне начине, претњама, обећањима, уцењивањима, нуђењем привилегија сељане покушавала да приволи на сарадњу и повиновање новој власти, а четнике прикаже као кољаче, оне који коче напредак и због којих сељак, заправо, живи тешко. Истина је, наравно, била сасвим  другачија, чланови и челни људи новоформиране власти уживали су све при-вилегије, крили се иза обећања о социјалној једнакости, а за себе присвајали све што би им се нашло пред очима, тврдећи да је то за добробит народа.  Често би оне, који им нису били склони, ликвидирали сваљујућу кривицу на че-тнике, подмећући лажне доказе и тиме још више утеривали страх у обичне људе који више нису знали коме да верују у временима „кад комуњара почне вјеровати да је постао светац и очекује да би му требало љубити руке“, поручује Мићо Нешковић један од јунака романа „Пољуби ме да прође“, аутора Бране Нешковића.

Мајор Удбе, Микан Бобић, човек дубоко несрећан, али изузетно суров, игра се судбинама недужних људи ко-ји, из различитих разлога, од њега зависе. Животи чланова породице Нешковић: Јове, Миће, Петра, Спасеније, Ђурђе, Драгице, Росе, али и Милице, обрљанске шнајдерке,  Ми-тре, Филипа и других  умногоме су зависили од његове са-мовоље. Користећи положај да се домогне младих жена ко-је, да би им из затвора спасио недужно затворене мужеве, принуђује да пристану на љубавнички однос он исказује све особине човека дубоко огрезлог у разне злочине: пот-чињене наводи да убијају да би му се отворио пут ка на-предовању, подмеће лажне доказе не обазирући се ни на кога, у свакоме види ривале и не преза да их ликвидира. Иако, са стране гледано, има много више но што је оби-чном човеку потребно, он  фрустрације лечи алкохолом, но попут крчага који иде на воду док се не разбије, копајући другима јаму, на крају, и сам упада у њу. Јер, зло рађа зло и чини нераскидиви круг из кога нема изласка, а „зло на отвореном само је зло изнутра које је пуштено. Главно поприште борбе за добро није јавна позорница него мали пропланак сваког срца“ (Јен Мартел).

„Нема греха неопростивога, осим греха непокаја-нога“, написао је Свети Исак Сирин. Мајор Удбе, Микан Бобић, не само да није мислио да има шта да окаје, већ је и узрастао у суровости и незаситости славе земног света, а „ко се мача лати, од мача ће и погинути“, те је и сам стра-дао од много млађе љубавнице која и сама није презала ни од чега да се домогне позиције која ће јој омогућити да од-лучује о туђим судбинама.

Четници илити шумњаци како их је народ називао предвођени Драгом Бањичићем, прошли су голготу оста-јући верни принципима и заклетви коју су дали краљу. Ли-шени топлине породичног дома, гладни, изнурени, про-казани, прогоњени нису одустајали од јединог што им је остало: вере у Бога и части. И када је било јасно да су их се сви одрекли па и краљ за кога су били спремни да жртвују животе (и жртвовали су их) нису одустајали од оног у шта су веровали. Клопка коју су перфидно осмислили мајор Екмеџић, Микан Бобић и други челници комунистичке па-ртије, је и самом Бобићу била смртна пресуда. (Митра, је-дна од његових љубавница, дубоко повређена његовим понашањем према њој, пристаје на предлог мајора да га, у име партије, ликвидира током акције хватања четника)

Да је смисао постојања Драго Бањичић пронашао оног трена када се заклео да ће до последњех дана бранити оно у шта верује и за шта се здушно борио, одричићи се свега, видимо у потресној исповести у трену када је његова супруга, Томка, дошла да га моли да се, бар ради деце, пре-да и тако спаси живот (како су обећавали комунисти, нема-јући намеру да исто и испуне):

„Моја крв је на уздарје Богу, а једног дана кад олош нестане са лица земље, спомињаће ме њихова ђеца и унуци као благодарног сина свјесни гријехова својих залуђених отаца. Неће се знати за кости моје? Ма баш ме брига па ни-сам ја фараон да ми треба пирамида да бих се од заборава сачуво. Добри дух моје браће разносиће вјетар Семберијом и ледити крв у жилама комуњарским… Ни крстача ми не треба у гробљу, јер моје гробље ће бити бескрајно небо моје!!!“

Негујући народни говор краја из ког је потекао, аутор романа „Пољуби ме да прође“, Брано Нешковић, твори за-нимљиве и динамичне дијалоге који стварају утисак да чу-јемо гласове, пратимо интонације, замишљамо изразе лица његових јунака, гестикулацију, подрхтавање гласа или не-обуздан смех. Изузетни су и описи природе у којима Брано Нешковић показује да поетска клица у њему, и у прозном остварењу, налази плодно тле и буја гранајући се у нај-тананије метафоре, епитете, синтагме које би свака за себе могле бити стихови јединствене песме, оне коју, заправо, пишемо целог живота трагајући за правом речју којом ће-мо је заокружити.

Брано Нешковић аутор романа „Пољуби ме да про-ђе“, умешно је обрадио веома тешке теме откривши нам, на пријемчив начин, непреболне ране које у њему живе подсећајући нас да су трвења, несигурности, тужне или ве-селе реминисценције својствене сваком човеку, истичући да је живот дар, он се не подразумева. А да је реч она по којој се људи препознају и обећањем обавезују. Да су част, херојство и борба за идеале они који човека дефинишу као морално биће. Страдајући заједно са својом трудном су-пругом само зато што није прихватио да погази завет дат и себи и прецима, један од јунака романа „Пољуби ме да прође“, Петар Нешковић до последњег удаха жели и верује да постоји „свет без бола, неправди, очајања. Постоји такав свет. У једном другачијем, скривеном поретку ствари… („Кућа сећања и заборава“), а Солжењицинова харвардска беседа, 1978. године опомињуће је сведочанство и пред-ставља путоказ према коме би човек новог доба требало да се креће, негујући светле успомене на претке, „ако већ није на прагу пропасти, онда је свет дошао до прекретнице ис-торије, једнаке оној која је водила до Средњег века ка ре-несанси и од нас се очекује да имамо духовног жара, да се уздигнемо до новог хоризонта, до нове равни живота, где неће као у Средњем веку, бити одбачена наша телесна при-рода, али што је још важније, где неће, као у Ново доба, бити згажена наша духовност.“

 

Валентина Новковић

Лета Господњег, 2024.

Београд