U pripremi roman “Kovrdžava“ autora Nikole Ninkovića

PRIPOVESTI IZ TREŠNJARA

 

Roman „Kovrdžava“, mladog šabačkog pisca Nikole Ninkovića, je pitko, zanimljivo i nadasve iskreno štivo. U njemu autor pod plaštom ljubavne priče iznosi svoje stavove o životu i svetu, kritikuje, hvali i poučava.

Pripovedajući u prvom licu, pisac jasno iskazuje svoje vrednosne sudove i ličnu opredeljenost da bude tradicionalista, katkad i „staromodan“. Na taj način on svesno postavlja granicu između onog što je u trendu, što je moderno, varljivo i prividno lepo, i onog što je odistinska i trajna vrednost koju nosi u genima, zadobijenu roditeljskim vaspitanjem i mukotrpnim ali časnim životom na selu.

To arhetipsko iskustvo u osećaju lepog, pravednog i moralnog, je ono što autor suprotstavlja estetici i etici „nove normalnosti“. Otisak i praslika sveta kakvog ga je zamislio Tvorac tavore negde skriveni u bojama njegovog trešnjara, koji koloritom neodoljivo  podseća na baštu deda Rada, okopanu setom i obojenu blagom melanholijom šljeza.

Kao što cvetanje šljeza budi setne reminiscencije na detinjstvo, tako se iz prvih pupoljaka trešnje niotkuda pomoli sećanje na Kovrdžavu, simpatiju iz srednjoškolskih dana. Beharanje trešanja je po svemu sudeći zvuk gonga koji označava početak svih bitnih događaja u piščevom životu i buđenje svega onoga za čim čezne, pati i što voli. Shodno tome i radnja romana počinje dok  su još trešnje u cvatu, prirodno, kao i svako drugo rađanje. Trešnja je pripovedačeva amajlija, mistična biljka kroz čiju krošnju dublje, dalje i jasnije vidi, rekao bih duhovidi:

„Kao što je jedan čovek u stanju da razboli, upropasti, zarazi i uništi celo društvo, tako je i jedna trešnja u stanju da uništi ceo trešnjar. Stoga, sve ono što je bolesno treba odmah poseći u korenu, da se ne daj bože ne proširi dalje… ako bismo ovu sadašnjost uspeli malo da popravimo, onda i ne bismo morali toliko preterano da brinemo za budućnost. Naime, kad se sa procvetale trešnje uklone sve vaši i svi insekti, mi onda kasnije ne moramo toliko da brinemo za plodove, od kojih će se pritom većina, vremenom oblikovati i sazreti.“

Verujem da će se i autor „Kovrdžave“ po uzoru na plodove svoje omiljene voćke vremenom oblikovati i  sazreti u vrsnog romanopisca. Ovaj izdanak je nesumnjivo sočan nagoveštaj tog zrenja do nečeg novog, još lepšeg i izdašnijeg. Na čitaocima je da dotle kušaju i osete punoću i slast tečnog pripovedanja, uz pokoje  zrnce gorčine bez kojeg bi i sam život bio dosadan, predvidljiv i bljutav.

 

 

U Bijeljini, 29.8.2024.

Milan Nikolić