U pripremi drugo izdanje romana “Vrisak na rubu ludila“ Selma Qunbar Mariana

Ljubav je jača i od smrti

Smrt ne postoji.

Ljudi umiru tek kad ih svi zaborave.

– Izabela Aljende

 

 

Postoje knjige koje nam promene pogled na na život, koje nam se uvuku u snove, uvuku nas u svoj svet, pa se saživimo sa junacima, te nedeljama posle pročitanih stranica živimo paralelne živote, pokušavajući da fikciju uklopimo u stvarnost ili stvarnost u fikciju. Tanka je linija, jer kad je siže život-priča, onda je moguće da određene junake pronađete u svojoj okolini ili, pak, u sebi. Jedna od takvih knjiga je i roman Vrisak na rubu ludila autorke Mariane Kunbar Selme, koji zapravo predstavlja drugi deo, tačnije nastavak prethodnog romana Žena s dušom kameleona. Romani, svaki za sebe mogu biti i samostalno čitani, bez osećaja da su nepotpuni, ali kada pročitamo oba dela tek tada možemo sagledati glavnu junakinju Milenu iz svakog ugla i razumeti njenu životnu priču.

Drugi deo Vrisak na rubu ludila počinje upravo na isti način kako mu i naslov govori. Glavna junakinja Milena se budi iz kome u bolnici, pokušava da shvati gde se nalazi i da shvati šta ju je dovelo u takvo stanje. Čitava radnja se tako odvija, od samog početka kao kakva grozničava trka, neprestani uspon uz planinu bola, gde bi na vrhu trebalo da se nalazi sreća. Mi upoznajemo ženu u svojim zrelim godinama koja je spremna da učini sve za voljenog čoveka, njena ljubav ne poznaje granice, a da je trenutak ponekad vredan kao čitava večnost upravo ćemo se uveriti čitajući ovo delo. Retrospektivnim monolozima mi možemo saznati gde je i kada Milena upoznala Marjana Maraia, poznatog kompozitora i kazanovu, kao i to kakav je bio njihov odnos. Ono u čemu se ogleda posebna veština autorke Mariane Kunbar Selme je mogućnost da glavnu priču obogati mnogim drugim epizodama, gde će se pojavljivati likovi koji će upotpuniti priču i svako od njih će imati određenu ulogu u svakom događaju. Te tako susret sa ženom u olujnoj noći, kada je krenula u potragu za klinikom u kojoj se nalazi čovek njenog života, imaće ključnu ulogu u Mileninom samospoznavanju, gde će sudbina ukrstiti puteve dvaju žena, ne bi li ih utešila obe i popunila prazninu nedostajanja, kakvo samo može biti između majke i kćerke.

Autorka u svom književnom postupku sagledava likove sa psihološkog aspekta, osvetljavajući na taj način i unutrašnji svet junaka, prateći na taj način previranja unutrašnjeg bića, posebno u preispitivanjima glavne junakinje. U prvom delu, u romanu Žena s dušom kameleona koji predstavlja velikim delom pronađena Milenina pisma, mi saznajemo o njenom bivšem suprugu Piteru i njihovom zajedničkom životu, koji se u drugom delu samo pominje, kao i njen sin. Takođe, dedin lik je razvijeniji u prvom delu, akcenat je više na događajima iz prošlosti koji se neprestano preklapaju sa sadašnjošću, koja je opet prošlost. Za književno delo su vremenska i prostorna perspektiva ključni činioci, a svu važnost ovih činilaca možemo uvideti u oba dela. S tim da je vremenska perspektiva u prvom delu dominatnija, a u drugom je to prostorna.

Ono što čini obe knjige posebnima su njihovi krajevi. Način na koji je autorka odabrala da se završi prvi, smrću glavne junakinje gde ona konačno može biti srećna u naručju svog voljenog, i drugi, sa njenim usamljenim životom, gde nam sama autorka kroz Milenine reči poručuje:

 

Ne plačite predugo za voljenom osobom koju ste izgubili bez obzira da li je to vaš sin, suprug, majka ili otac. Neka počivaju u miru, ne opterećujte sebe, jer se neće vratiti. Jednom, jednoga dana svi ćemo opet biti zajedno.

 

Ne umiru oni koje sahranjujemo u grudima.

 

I živite, ne čekajte nijedan trenutak da kažete koliko volite one koje volite, ne čekajte sutra da nešto uradite, uradite to danas. Zapisujte uspomene, punite srce, jer koliko ga god punili uvek će u njemu biti dovoljno mesta za još malo ljubavi i radosti. Život je da se živi, živite danas i istrošite sve do poslednje sekunde. Živite kao da sutra ne postoji i ljubite svaki put kao da je poslednji, dajte sve od sebe, do poslednjeg atoma ljubavi, jer samo tako moći ćete isto toliko i da primite.

 

Nikad ne znamo kada nekog vidimo poslednji put!

 

Drugi deo romana je prepun saveta, mudrih pouka, Mariana Kunbar je učiteljica života, jedna duboko empatična osoba koja je kroz svoje delo pokušala da razume i pomogne nesrećnim ljudima, pokazujući im da je život sam po sebi lep i da je tuga skupi luksuz koji nam oduzme dragocene godine, ostavi nam traga i na licu i na srcu. Oduzme nam dušu i učini nas slepima za lepotu. Veliku ulogu u Mileninom životu je imao deda, a potom Piter i njen sin, pa onda unuk. Kada se pojavio Marjan kao da je u njoj probudio onaj senzualni deo njenog bića, kao da je probudio eros, ženu. Ali da njihova ljubav nije bila samo telesna dokazuje upravo njihova emocionalna povezanost, duhovna nit koja ih je neraskidivo spojila. Od sekundi takve ljubavi, od mrvica užitka, ona je u stanju da živi godinama kasnije, proživljavajući i oživljavajući neprestano zajedničke trenutke. Kažu da miris ostaje najduže u sećanju, a autorka to zna, te svojoj junakinji šapće da ponese Marjanove košulje, pidžamu sa sobom u Holandiju, ona zna da su te arome molekuli postojanja za Milenu. Koliko će se samo čitalaca prepoznati u Mileni, u toj tragičnoj heroini koja ipak ne žali ni za čim učinjenim, ona shvata svoju misiju i hrabro čeka susret u večnosti.

Paralelno sa ljubavlju dvoje glavnih junaka, mi pratimo ljubavnu priču Vesne i Tome, koji su se upoznali tako što su oboje pomogli Mileni i Marjanu. Autorka kao da želi da nam kaže kako sudbina ima svoje načine da uzvrati dobrotom na dobrotu, te spaja dve usamljene duše i daruje im sreću. Zanimljiv je opis klinike, doktora i medicinskog osoblja, te tako imamo osećaj kao da smo u Manovom ,,Čarobnom bregu“, među borovima pod okriljem planina. Da pisac ništa ne prepušta slučaju vidimo i kada upoznajemo Marjanovu porodicu i to kroz nekoliko dijaloga, što upravo dokazuje rečeno ‒ da svaki lik u romanu ima svoju ulogu u priči. Od žene na recepciji, preko medicinske sestre, do čoveka u olujnoj noći, Marjanove rođake, preko žene koja je pomislila da joj je Milena ćerka, pa sve do taksiste koji će Milenu odvesti do Marjanove kuće, svaki lik, svaki razgovor, sve predstavlja deo slagalice koja će sklopljena učiniti sliku kompletnom. I to je, odista, veština, tajna veština jednog umetnika da piše život.

Pored psihološkog postupka, autorka često poseže za deskripcijom, koja je više puta bila nagoveštaj za unutrašnje nemire ili skladnost osećaja. Otuda polje suncokreta ostaje sinonim sreće, ljubavi i mira i najupečatljivija je slika u romanu.

 

Ljubavna priča je samo okosnica, dubine ovih romana su nesagledive i vreme, kao i čitalačka publika ukazaće na nove horizonte, otkriće još mnogo slojeva i pozvaće nas na ponovna čitanja, a autorku na pisanje novih delova ili pak novih romana, u kojima će obraditi neku novu životnu priču i koja će nas na isti način dotaći kao ova, Milenina.

Nevena Milosavljević,

Pesnikinja, prof. srpske književnosti i jezika