Мали интервју са писцем који је умро у себи – са књижевником Милошем Јанковићем, предсједником Удружења књижевника Србије

 

СTAСАВАЊЕ У ЗВЈЕРИЊАКУ „БЕРМУДСКОГ ТРОУГЛА“

 

„Моја највећа књижевна награда била је и остала – једна столица!

Још као двадесетседмогодишњак, млад песник са тек две-три објавњене књиге, смео сам да у кафани седнем за сто Бране Петровића, а да претходно не питам за допуштење. Они који памте тај чувени београдски „бермудски троугао“ и те књижевне змајеве који су седели за тим столовима, знају каква је то привилегија била, иако сам, наравно, седео некако увек пострани, и мало-мало добијао задатак да донесем новине, бурек, вињак или цигарете…“

 

 

Разговарао:

Драгиша ТОШИЋ

 

– Своје стваралаштво сами разврставате на стваралаштво о себи, о смрти и о Србији? Јесте ли сами бирали теме, или су се теме наметале Вама?

– Ако изузмем сликаре, песници су најсујетнија бића и онда је разумљиво да песник углавном, или понајвише, говори о себи.

И смрт је као тема неизбежна јер је то универзалан појам и не можете је доживљавати као искључиво телесну, као унепостојавање свега видног, свега чулног. Смрт заживи у човеку кад он умре у души, а неко физички мртав је жив ако он својим особинама и делом настави трајање у сећању живих.

Тако је и Србија, као тема, неодвојиви део мог архетипа, и она се, хтео то ја некад или не хтео, сама намеће.

На срећу, мој „Љубословник“ сведочи да је и лирика присутна у мом стваралаштву, али морам признати да теме из вашег питања доминирају и изгледа да је то био обостран избор.

 

–  Својом најбољом књигом сматрате „Жртвеник“. Та збирка је на неки начин лексикон зала човјека на човјеку и прилог колективном памћењу свијета. Може ли се то свједочење схватити и као ангажованост а књига разумјети као нека врста опорог путоказа да градимо бољи свијет од оног каквог памтимо и каквог имамо?

– „Жртвеник“ сам писао из мени необјашњивих разлога, и он се сам дефинисао као  прилог колективном памћењу и лексикон зала које људски ум осмисли да друго људско биће подвргне патњи, обездуховљењу и рашчовечењу и том „логорском литературом“ се и даље бавим, било да се ради о холокаусту, Стаљиновим чисткама или логорима на нашим просторима. Сведоци смо да је свет и након тих догађаја страшно место за постојање, сведоци смо повампирења фашизма, или идеологија које друго или другачије негира и ниподаштава, без обзира шта та другост била у дефиницији. Од тренутка кад плану књиге до тренутка кад плану људи – пут је веома кратак. Стога и тај крик, тај урлик, и тај вапај из „Жртвеника“ ја лично доживљавам као детињи гласак који позива да радимо на томе да нам се неке ствари из људске „цивилизације“ никад више не десе.

– Пјесницима, дакле, није дато да мијењају свијет?

– Песници, писци генерално, су крхка бића и врло сујетна сорта. То су индивдуалисти који робују неким својим стегама и не допуштају да их се „утера“ у бразду, а без те организације нема ни масе, а онда – ни критичне масе која може да покрене промене. Песници не могу мењати свет, али могу у вашој машти да га учине лепшим, подношњивијим и сношљивијим…

– Доста је опорог у Вашој поезији. Је ли то одраз Вашег пјесничког доживљавања свијета, или је то само реална слика свијета у коме живимо?

 

– Живот је опор, неправедан и немилосрдан. Он нам стално поставља нове изазове и кушње. Песник је саставни део тог света и његова поезија је неизбежно мешавина личног и реалног. За мене писање није само тумачење света него и медицински третман којим себе лечим од стварног и могућег, од жељеног и немогућег, од унутрашњих несугласица, неспокоја и дубоких расцепа, од стварности и од себе самог… Ето, отуд тај чемер, та опорост…

 

– Свијет се драматично мијења. С тог становишта, куда иде српска књижевност, српска култура, и на крају – куда иде српски народ?

 

– Непојмљиво је како се историја убрзала. Нису то више вековне промене, него дневне! Настрану техннолошки развој, али ово што се дешава  у коначном збиру је трагично и погубно за људску душу. Конзумерски приступ свему, па и према самом животу, води ка потпуном обезличењу, разбожењу и унутрашњем умирању. Мој најбољи одговор на питање „куда иде овај свет“ било би ћутање, а да то ћутање схватите као једини начин да избегнем вулгарност.

Суштински, српска књижевност, култура, па и сам српски народ иду путем којим генерално иде цео свет, и на том путу треба сачувати и неговати своју посебност, али не из пуке потребе да будеш другачији. Не треба бежати од туђих различитости ако си ту на добитку.

Усудио бих се рећи да је српска поезија у овом тренутку можда и најпоетскија на континенту који посрће под бременом политичке коректности, етичке девалвације и губљења идентитета. Ми јесмо сачували самосвојност и виталност наше књижевности и културе уопште, иако ни сами нисмо поштеђени расапа са свим (нашим) моралним, интелектуалним и духовним посрнућима.

Куд свет – и ми морамо! Ми Срби живимо у нашим митовима и легендама, уверени у нашу одабраност, посебност, наднаравност и небесност. То је наш благослов и наше проклетство, то је наш лек који нам помаже да премостимо дубоке неспокоје који не мирују на нашем расцепљеном духовном бићу, али је то и наша снага која треба да нам помогне да кроз ова времена, као кроз одсудну битку, прођемо са што мање губитака, и у људству, и у материјалу…

 

– До сада сте објавили 92 књиге…

 

– Није лоше чак ни за једног скрибомана какав јесам. Писање је увек било моја насушна потреба и начин сопственог исцељивања и све те књиге су само производ тог приступа. Ипак, то су само бројке које не морају ништа да значе. Упорно подсећам да је Милан Ракић за живота објавио свега 57 песама, а маестралан је песник…

 

– Добили сте и све могуће књижевне награде..?

 

– Ни награде ни о чему не говоре… Неке су стигле на време, неке закасниле, неке нисам ни заслужио а неке нису заслужиле мене.

Успут, дадоше ми и две-три за животно дело, а оне би, кажу, требало да дођу у време кад је пишчев живот на измаку. Иако ми је тек 61, можда нису ни поранили, будући да ја, иначе, за себе тврдим да сам на врло специфичан умро.., онако – у себи…

Чак и кад се саберу, све те награде не могу да се мере са привилегијом да сам као млад песник могао (а да претходно не питам) да седнем за кафански сто где су седели Брана Петровић, Слободан Стојадиновић Чуде, Андреј Јелић Мариоков, Милан Ненадић, Јаша Гробаров, Аца Секулић… Какав је то књижевни зверињак био! Ту су, у сусрету са чинодејствовањем ових првосвештеника српске књижевности, многе књижевне каријере удариле на спруд и згаснуле, а ретке су се, благословене, указале у пуном светлу…

 

– Ономад, кад сте чинили прве књижевне кораке, Вама Киш даде савјет..?

 

– Јесте, али – Киш је далеко и до Киша слабо ко може да добаци… Како ја да се играм Киша, да некоме будем водич и водиља.., сем да кажем да читате најмање 50 страна дневно и да пишете, исто тако – сваки дан и да се, ослобођени сујете,  враћате написаном… Основно је ослободити се страха како ће изгледати сусрет вашег дела са публиком. Пораз је неретко победа, а победа – победа само наизглед.

Тек кад постанете зрели за своје поразе и своје заблуде, онда сте ударили темеље на којима можете да градите себе као писца…