Из штампе је изашла збирка КИНТСУГИ – ПОРЦЕЛАН ДУШЕ, аутора Ненада Адамова

ПРЕВИШЕ ПУТА РАСПУКЛА ДУША

 

Свако уметничко дело, свака песма, музичка композиција, ликовни рад, представља и/или истражује најинтимније делове нашег бића…  Сусрет са естетским је, заједно са религиозним  и метафизичким  искуством, једна од могућих прилика за наше мењање. Тајанствени наслов КИНТСУГИ – ПОРЦЕЛАН ДУШЕ, позива нас да завиримо у рукопис песничког првенца дипломираног психолога Ненада Адамова. Јапанска реч кинтсуги значи “увезивање, спајање златом” или “поправка златом” и описује начин поправљања поломљеног порцелана или керамике. Предмет се лепи, док се у задњем слоју додаје прах злата, сребра, платине, бронзе, тако да предмет постаје лепши и особенији. Ова јапанска традиција већ пет векова даје нову лепоту разбијеним, старим стварима. Препознати ту лепоту у оштећеном, једнако је вредно и када се односи на обновљену посуду, однос, или нас саме…

Кроз ову невелику збирку пред нас капљу сузе, крв и крхотине једне лирске душе, песма по песма, датиране од раног пубертета, до данашњих дана. Али, ни оним најстаријим стиховима не недостаје поетичности и емоција, а Песник и њихово изношење на светлост дана сматра неопходним за разумевање свог душевног кинтсугија. „Најлепши и најбољи људи које познајемо су они који су доживели пораз, упознали патњу и губитак, борили се у сваком тренутку и пронашли пут из најтамнијих дубина. Предивни људи се не рађају такви, они се таквима направе.” Тако су песме писане из и због унутрашње борбе и боли, раздељене на Живот први и Живот други. Песник  нас зналачки води кроз своје детињство и прве љубавне наговештаје, самоћу и усамљеност, стазама поплочаним надом. Од четрдесет три комадића своје душе (префињене и крхке) песник Ненад Адамов, у виду вишедеценијских поетских дневничких записа, спаја, златним нитима стихова, ожиљке свог животног искуства, свог кинтсугија. Могао би то бити и мозаик – да песме нису по свему разнолике и разнородне, прави разломци Душе. Песник порађа своје песме дуго и са муком, и за четрдесетак година – то је тек четрдесетак песама, често лирских минијатура, само за који стих дужих од хаикуа: МИ, ТАМА, НЕСРЕЋАН СЛУЧАЈ, КИНТСУГИ ПОРЦЕЛАН, ОКОВ, ОСАМА, СЛИКА СНА…

Живот први је у окриљу (још неизневерених) дечачких чежњи, разигран и распеван. Највећи део ових стихова је римован, и, заиста, могао би се певати. Још неокрњен је Порцелан Душе. Живот други – у крхотинама спознаје.

Огледало стоји разбијено.

У мене из њега зуре

Разбијена, недовршена лица. (Катаракта душе)

 

Ране и ожиљци. Дубоко промишљени и проживљени стихови, често су проткани филозофским моментима. Песма, УПОМОЋ! је на истој поетској жици са култном и антологијском “Вратио се Волођа“ Тање Крагујевић, али само по ритму познатих дечијих разбрајалица, које су окосница песме.

Осцилујем у очају.

Плаши ме што се не заустављам.

Клатно самоконтроле помахнитало.

Црни господин на зиду

Ритмичног звука

Посматра као неми сведок

Породичних трагедија на суду времена. (Упомоћ!)

 

Такође, изузетне су и ЖИВ ЗАЗИДАН, КАКО СИ, ЖИВОТ ПОД БРОЈЕМ. Душа Песникова се превише пута распукла, и сада проговара, златним нитима ожиљака-стихова повезана.

Бол мајсторски свира по диркама мојих мисли. (На граници)

Грозничаво скупљам распарчане делове сна, успомена и жеља. (Јад)

Невелики песнички опус има моћ да нас распева (Живот први) и дубоко замисли (Живот други). Дочарани болови у Животу другом су скоро опипљиви, универзални, у сугестивним песничким сликама суочења

Са искеженим вучјим зубима својих страхова… (Знам)

Преплићу се библијски мотиви, митови, филозофске теме, ерудиција аутора и познати уметници, као непосредна инспирација… Аутобиграфске слике (ЧИМЕ, НА ГРАНИЦИ, РАЗГОВОР У ПРАСКОЗОРЈЕ, ШТА ДАЉЕ) често су писане дијалошки, врло особеним стилом, што на читаоца оставља посебан утисак, и даје песмама онеобичајен ритам.

Волт Витмен сматра да умом читамо само на површинском нивоу, схватајући нека значења и постајући свесни одређених чињеница, али, у исто време, невидљиво, несвесно, текст и читалац се преплићу, стварајући нове равни значења. Зато ниједно читање не може никада да буде коначно; свако читање је само по себи алегорија, предмет других читања.

Бејах посуда од сјаја

Земље Излазећег сунца.

Сад моји делови сломљени животом

Гле, под крилом Пегаза

Густе капи злата

Спајају их.

Враћају ме суштини. (Кинтсуги порцелан)

 

Верујемо да ће ову збирку, често тешких, али веома животних и многима препознатљивих осећања, читаоци волети. Имајући завидно саветодавно искуство (можда је тренутак да споменемо одавно распродату књигу-приручник “Кроз вртлоге на путу до себе“, Дом омладине Кикинда 2004, као заиста прави увод у настајање ове поетске збирке – од ВРТЛОГА до КИНТСУГИЈА, а све НА ПУТУ ДО СЕБЕ), где је посао психолога да буде МАЈСТОР КИНТСУГИЈА, и спаја златом доброте и разумевања сломљене делиће личности,  са великим задовољством КИНТСУГИ – ПОРЦЕЛАН ДУШЕ песника Ненада Адамова, који је своју, и душе будућих читалаца, вешто повезао кинтсуги-стиховима, наискреније препоручујемo!

Јасна Миленовић, песникиња, чланица УКС