Из штампе је изашла књига “ЖУБОР БИТИСАЊА“, аутор Бобан Милетић

Творење неимарски на поетским монументима живота
(Бобан Милетић; „Жубор битисања“)

Догађа се да човјек поклекне под теретом неких непознатих емоција, које га почну гушити и обарати у нешто ново, непредвидиво и поданичко, а временом, што ће постати насушна потреба, као изљечење дизања личности у никада одлучнији став да настави неимарски да трпи, клеше и зида монументалне грађевине сопственог живота.

Пред нама је књига „Жубор битисања“ аутора Бобана Милетића, младог човјека који до сада није објављивао књиге, али и без тога можемо рећи да је био и да јесте пјесник. Пјесник се рађа, па тек онда кроз живот учи и надограђује да би био квалитетнији, а никако не постаје хтјењем и намјером. Догодило се да га обузму емоције, да га гуше и обарају, а он је стојички све издржао и почео да сања, биљежи, записује и уздиже, и данас га ево са првом књигом и звањем пјесника којем ће, вјерујем, остати да робује до краја живота!
„Жубор битисања“ је скуп од четрдесет и једне пјесме (41) подијељених у три дијела са поднасловима „Дах сивила“, „Јецај љубави“ и „Отаџбини“ смјештених као цјелина у првом крштењу пјесничког стиховања.
На прву, уочавамо да је Милетић у овој књизи даривао социјалну, љубавну, али и родољубиву поезију и да је то скуп пјесама гдје заинтересовани читалац може засигурно да пронађе нешто за свој укус.
„Дах сивила“ је поглавље са двадесет двије (22) пјесме и персонификује унутрашњу борбу личности, писане у првом лицу једнине која често тоне у размишљања, пресуђује и збраја своје муке, своју тугу, преиспитује судбину, али дрхти пред злобним часом. Колико год било имагинације и маште код младог пјесника, ипак негдје таји и додирује реалност овоземаљског живота, јер живот јесте његова понајчешћа тема у овом дијелу творења.

Окрени се, иди, и проживи снове!
Одавно не пловим облацима меким.
Ја сам онај што се убијеним зове,
а ти си ме, срећо, зам’јенила с неким!
(Мртав човјек живи)

„Јецај љубави“ је поглавље са шеснаест (16) пјесама љубавног карактера. Љубав је основни покретач сваког човјека, али посебност љубави може да искаже само пјесник на узвишен и величанствен начин, ону љубав која се зачиње између двоје младих људи- мушкарца и жене. Зато није необично шго је пјесник разапет између двије ватре страствених жеља, што на његовом лицу може да се прочита име његове вољене док пливају скупа слаткијем мукама…
Без задршке и страха, без дубоке ћутње отварају се небеса и заре видици новим рујом љубавне лирике с достојанственим пјевањем о жени, па и када та љубав боли то није бол трагедије, то је изазов спознаје. Љубав се рађа као праскозорје истоком свијетли, струји крвотоком и срце разиграва. Велики Дучић је пјевао о жени знајући да ништа љепше, а опет болније не постоји од жене и њене љубави.
Ти цијепаш небо гласом умиљатим
и громове вежеш меканим рукама,
па сам зажелио вјетар да ухватим-
пливајући с тобом по слатким мукама.
(Иза седам гора)

„Отаџбини“ наслов је трећег поглавља које има у садржају три пјесме, али сасвим довољно да уочимо да је пјесник рјечит у исказивању свога патриотизма, завичајности, духовности, жала и бриге за свим овим предјелима гдје је рођен, гдје је стасао и гдје данас живи и битише. Његово сјећање и памћење је каталог незаборава великих људи: светитеља, јунака, писаца, божанствених географских предјела, ријека, планина и догађаја. Он се брине за сваки грумен земље, за сваки педаљ отаџбине, за сваку богомољу, бразду и плуг, за ријеку и бистрину насушне капи живота.
Бобан Милетић баштини традиционални начин писања поезије, са римом и то обично ради први-трећи и други-четврти стих, мада му није непознато римовање први-четврти, други-трећи такозваним обгрљеним начином риме. Обично ствара у дванаестерцу, десетерцу, понешто и у осмерцу. Не практикује слоговну једнакост, (што му није обавеза), али било би добро јер би на тај начин стихови били мелодичнији и звучнији, а пјесник зрелије испољавао дисциплину у форми писања.

Једна ријека бисер чиста,
Ко јуначка дјела стара.
Кроз в’јекове оста иста.
Не боји се никог Тара!
(Једна ријека, бисер чиста)

Никада није ни рано ни касно почети писати ако има неко одређене афинитете за писањем, а притом има шта да каже и зна да то каже. Човјек се надограђује и учи док је жив. Вјерујем да Милетић има више него довољан разлог да настави надограђивати своје писање и уопште да пише, вријеме ће то показати!
Као што на почетку рекох; он је поклекао под теретом некнх непознатих и непредвидивих емоција, али је сада спознао те емоције и прихватио их као насушну потребу за изљечењем и дизањем своје личности, несебично творењем неимарски на поетским монументима свога живота!

Власеница. 29. март. љета Господњег 2022.

Аћим Тодоровић, књижевник

Пјеснички глас Бобана Милетића долази из његовог бића, из живота око њега, из доживљаја, дубоког и свјесног, свијета и људи, али у поетском смислу то је глас наслоњен на наше најбоље модернистичке пјеснике – Дучића, Шантића и Ракића, највише. Поетичка сродност са њима толика је да се непрекидно питамо: да ли се нека од Бобанових пјесама заправо отела њима, па накнадно долетјела до нашег пјесника, да ли су њихове музе привремено заћутале и предале лире слободном стиху и другачијем осјећају живота, тек да би се поново прихватиле те исте лире сада у пјесништву Бобана Милетића? Као и наша савремена поезија у својим најбољим часовима, Милетић је истовремено сензуалан и контемплативан пјесник. Његову пажњу привлаче и појаве у његовом уму и срцу, ехои тражења себе и страдања. То не значи да нема и извјесне иновације: „(ми смо) интерпункција“, рецимо, свједочи Милетићеву способност да и у наизглед неинспиративним аспектима писмена нађе животну симболику а тако и смисао. Ни својеврстан дах Црњанског неће изостати из Милетићеве поезије, осјетљив највише у пјесми „Карма“. Љубавна лирика, опет, води нас у свијет небивалих љубави које дотичу у пјеснику и нама питање о небивалом и узроцима неостваривости љубави на раскршћу наших слабости и животних усуда. Као и сви велики пјесници, Милетић је религиозан, али не тако што пјева религиозну поезију (које овдје свакако има) већ тако што је за њега Христова жртва – перспектива живота. Не случајно препоручујем Бобанову збирку поезије завршавајући ових неколико реченица у току Страсне седмице, напомињући само један одломак из ње:

Лаже те утисак, све ли сам, сем чврст.
Кад загребеш дубље угледаћеш старца,
кога су немоћи распеле на крст,
као сужња ћесар окренутог палца.

Хиљаду је копља пробило ми груди.
Сваки ће ожиљак свједочити причу:
Нисам ти ја човјек к’о сви други људи,
већ сам празна љуска у животном кичу

Фоча, 22. април, 2022. год.

проф. др Дарко Р. Ђого