СВЕ ВИШЕ ТЕЖИМ ДА СЕ СМЕСТИМ У НЕКИ ВРТ ПУН РУЖА

 

 

Кад се рађамо пригрле нас руке ближњих с много љубави и живот буде благонаклон, те нас обавије том то- плином и припадањем, које се негде у нама претвара у снагу за све изазове које ће нам донети време и простор у којем смо.

Из тог језгра, потом, током живота црпимо снагу за све непредвиђене борбе које нас чекају, за улоге које нам је живот одредио, а да ми то и не знамо. Кад дође време да се у њима потврдимо, схватамо да је наш живот само део целине у којој смо и поникли и да те тешке уло- ге треба да прихватимо и извршимо с миром, на корист наших ближњих, за добробит људског рода.

Мени би дато да опевам трагику свог народа и да опишем животе неких значајних личности, које су имале важну улогу у свом роду у одређеном тренуку.

Једна од њих беше и многовољена Ђаковчанка, наша тетка Пољка.

 

 

Весна Т. Томић

 

 

 

ПРЕДГОВОР

 

 

 

Сећајући се блаженог спомена, игуманије мана- стира Успења Пресвете Богородице у Ђаковици, мати Теоктисте, у народу још познате као тета Пољке, не мо- жемо, а да се не подсетимо, да се у црквеном предању и песмама преподобни Христови називају „анђелима у те- лу“ и „небеским људима“. Заиста, таква је била и мати Теоктиста која је просијала у нашем времену и коју су за живота многи видели као особу која је целим својим жи- вотом на земљи била сведок Христове љубави. Као што су пре ње слично просијале Стефанида Скадарска и Би- толска, или још раније, крајем 19. века, преподобна мона- хиња Евгенија, позната као блажена Стојна, у манастиру Девич, и наша мати Теоктиста посветила је цео свој жи- вот Христу и живела монашки и девствено и пре него што је дала своје монашке завете. Од свог рођења, давне 1936. године, у селу Доњи Битеш код Ђаковице, где је и крштена у храму који ће после осамдесет година постати храм њеног монашког завета и место где ће се пред- ставити Господу, па преко школовања у Беранама, Пећи, Вишеграду, а потом њеном раду као учитељице у Босни и Херцеговини и у Призрену, где је петнаестак година радила као просветни радник по школама Призренског округа, срце сестре Пољке горело је љубављу Христовом и вером, да се једино у Христу може наћи смисао свога живота. Њен педагошки рад је био, пре свега, заснован на труду да своју љубав према Богу пренесе најмлађима и то ју је коштало губитка посла након пуних двадесет и две године рада, јер није хтела да се учлани у комунистичку партију, изабравши непролазно над пролазним, истину над заблудом безбожне идеологије. Непрестано у мо- литви, суочена с неправдама овог света, вратила се својој цркви у Ђаковици, уз коју је остала до краја живота, окриљена љубављу Пресвете Богородице, која ју је од младости водила Христу.

За сестру Пољку, у монаштву мати Теоктисту, цр- ква је била место њеног сталног обитавања у Христу, у молитви коју је свим срцем волела и у којој је непрестано пребивала, имајући у виду да су ствари овога света про- лазне и да смо ми само путници кроз овај земаљски жи- вот, на свом путу ка вечном животу у Христу Господу. Њен духовни живот је добио посебан смисао од завр- шетка рата 1999. године, када је остала сама и пружала уточиште свима онима који су страдали и када јој се при- дружило још пет старица из Ђаковице са којима је делила и радост и тугу у току тешких послератних година. Мала, трошна кућица у којој су живеле, била је место радости и мира, а Богородичина црква својим звонима, стално је подсећала све у Ђаковици да још има православних Срба у том граду, и да се име Христово није заборавило. Хра- бро је наша тета Пољка поднела страдање 2004. године, када су црква, мала парохијска кућа и све остало до теме- ља уништени. Нашавши уточиште у манастиру Дечани, под окриљем Светог Краља, са својим старицама – под- вижницама, сестра Пољка никада није губила наду да ће се једног дана вратити у Ђаковицу. Њеним молитвама, и храм и кућа су обновљени, тако да су се поново могле чу- ти њене тихе молитве и вапаји у тишини, којима је Богу благодарила на свему и за све; поново су одјекнула звона Богородичине цркве у Ђаковици, сада већ манастиру Ус- пења Пресвете Богородице. Тешко да има иједне особе, коју мати Теоктиста својим речима није утешила, охра- брила и пренела јој тиху еванђелску радост која је изви- рала из њеног срца. Сваки тренутак са њом и сваки ра- зговор били су мелем за душе жедне воде живе, јер су њене речи долазиле, не из овосветског разума, већ од преизобиља Божије благодати, „од речи Божије, живе и делатне, која учи човека знању“. Хранила се оскудно и скромно, јер ју је „хранила и покривала реч Божија која држи све и сва. Јер не живи човек о самом хлебу него о свакој речи која излази из уста Божијих“.

Иако је целокупно српско становништво прогнано из њене вољене Ђаковице, мати Теоктиста је са својим сестрама, које су пре ње полако одлазиле Господу, жи- вела у стварности Царства Небескога, у тој „земљи жи- вих“ која надилази све туге и страдања овога света. Зато, иако увек сабрана и озбиљна, никада није туговала, зна- јући да нема места за тугу и очај код оних који Христом живе и у Христа се надају.

Ова књига о њеном животу, само је покушај да се речима живопише њен чудесни лик и живот, који је само Богу познат, и који смо ми, имајући дара Божијег да бу- демо уз њу, дубоко осећали. Све књиге овога света не мо- гу да прикажу живот блажене душе која више не живи

собом, већ у њој, по речима апостола Павла, живи сам Христос Животодавац и Дароватељ сваког добра, му- дрости и радости. Нека би ова књига била душеполезна свима читаоцима, посебно онима који за живота нису упознали ову блажену душу, која, иако више телом сво- јим није са нама, и даље нас молитвено храбри, подржава и подсећа да истински вреди живети само за Царство Бо- жије.

 

Епископ Теодосије

 

 

РЕЦЕНЗИЈЕ

 

БОГ ЈЕ ЉУБАВ, ПАМЋЕЊЕ И ИСТОРИЈА

 

 

Како је то утиснуто у историју човјечанства, тако бива и у личним биографијама, завичај, по правилу, као небо наткриљује појединца и народ. Он, на неки начин, бива матична ћелија бића која се цијелог живота носи ма колико се од њега удаљавали. То је оно мјесто, како се то помало патетично каже, гдје први пут ударимо челом о небо и земљу. У ствари, гдје је продисао и гдје се његово биће сјединило са метаболизмом природе.

О овоме размишљам док читам рукопис „Пољка – Мати Теоктиста“ ауторке Весне Т. Томић, чија је биогра- фија морала условити један овако носталгичан, чак по- тресан, текст. Мада је дошла и одабрала град (Београд) који животу нуди више, она је, слободније речено, ишчу- пана са коријеном из Ђаковице, и тај чин остаје као трај- ни печат који се у Веснино биће утиснуо као звук који одлијеже у њеном слуху. Тешко је рећи да ли је овај текст роман мемоарско-лирски заплет или једноставно прича богато зачињена успоменама и дубоким сјећањем на монахињу – Мати Теоктисту, у којој се прелама једна комплексна прича коју је ваљало дочарати у свој сложе- ности из које Весна црпи своју причу.

Лијепо је прочитати емпатичне слике које ауторка из реалног свијета успоставља у сугестивну књижевну грађу. Она овдје казује историју, рекло би се носталгију,

 

но у крајњем – и трагично трајање народа. Та грађа је уто- лико дирљивија, јер говори и кроз црквене и народне обичаје који су вјековима грађени на томе тлу. Слобо- дније речено, има се утисак као да је малтер за манастире у сузама мијешан и згрушао се у такође напуштене гро- бове и гробља: „Звона звоне, позивају нас да се саберемо у цркву Успења Пресвете Богородице. Спаси нас, веро наша и крст славни, спаси! Тако свакога дана, док са црквеног торња не крене најлепша песма која подиже облаке и успорава време. Звоно верне позива на службу и прочишћење, у које смо сви веровали, и предавали се мо- литви као терапији, враћајући се препорођени и спремни за нови дан. Посебни тренуци се увек памте (…). Обичаје око Бадњег дана Срби су наследили од својих предака, тако да и данас омладина наставља традицију. И успо- мена на дан сутрашњег рођења Исуса Христа. То је пре свега и празник деце, детињства, родитељства: очинства и материнства…“

Весна Томић, било колико да се фабулом удаљава, у коначном говори о томе да је свако биће, човјек посе- бно, условљено својим почетком и крајем. Почетком, као мјестом сталне везаности и чежње да своје природно ста- ње егзистенције успостави на мјесто гдје је први пут уда- хнуло („гдје је зрно клицу заметнуло“ – П. П. Његош). Постоји и медицинска препорука, да и најтежи болесни- ци „стају на ноге“, ако се врате тамо гдје су провели прве три године живота. У Буенос Ајресу постоји споменик старим ципелама који је подигнут на основу Боливарове сентенце, да је завичај удобан као старе ципеле. Како се

 

овако узвишене оцјене о завичају често износе, тако се зна да је и чежња за завичајем једна врста сталног опте- рећења којег се човјек никад сасвим не ослободи. Узре- чица „Ко се сели тај се не весели“ сигурно је настала као израз искуства генерација, какво су интензивно имале трагичне генерације косовских Срба. Па и данас смо свје- доци да је веселост косовских исељеника притиснута те- шком плочом под којом сањају повратак.

Весна Томић, свједочећи овакву причу, у матици своје фабуле има комплексан животопис мати Теоктисте, која своју душу проноси кроз тјескобе кроз које се само уз помоћ Бога, Божје руке и снаге може проћи. Е, па у том колоплету реалности, емоције, религије, филосо- фије… Весна се фокусира у једну тачку и израз који њену недосањану животну причу хоће, у мјери могућег, да на- домјести и да изгради живот изнад живота. Онај живот који је својим суровостима измјестио човјекову природну егзистенцију. Она у овој књизи биљежи судбину мати Теоктисте, њене усуде који су негдје у дубини и усуди саме ауторке овог текста. Њихове животне приче удру- жују се у заједнички бол, чији су јецаји у сталној резо- нанси, међусобно се чују и временом, рекао бих, увећа- вају. Увећавају се, јер рацио њиховог трајања све више артикулише бројне истине које су произвеле сва та осје- ћања.

Пишући књижевно дјело, Весна је прошла кроз ве- лики број догађаја које можемо назвати историјским, али и лирским, јер су дати и проведени кроз сензибилитет особе која све појаве и доживљаје уобличава кроз свој

 

поетски и женски сензибилитет. Будући да она, до очи- гледности, прати своју причу која је неизбрисиво урезана у њено сјећање, ово штиво увелико представља духовну обнову на згариштима свега онога што је задесило суд- бину српског народа на Косову и Метохији. Томићка сва- како није могла наћи бољи лик од оног, који је нашла у лику и судбини српске монахиње на Косову. На овај начин Томићка је кроз исти фокус спровела и дочарала удес човјека, народа, цркве, религије и страдања у дужем временском периоду. Све је то, напокон, резултирало да је читав један народ, као и сама ауторка, изгубио своју постојбину и наслиједио трајну патњу којој се у овом тренутку не види краја.

Напокон, ако је мит родно мјесто поезије, то је и сам косовски циклус родно мјесто српске поезије, па гу- битак такве супстанце односи велики дио темеља српског народа, његове историје и културе. Отуда је, како је и из овог рукописа очигледно, губитак косовске супстанце и губитак темељ српске поезије која своје вреже води оту- да. Па и најинтензивнија мјеста духовности, некако, осје- ћа се и из овог текста, губе на својој очигледности и сна- зи, губљењем народне присутности у свему оном што је вјековима стварано: „Мама је знала да помази и пољуби бадњак. Била сам радознала девојчица и упитала је зашто милује дрво. Одговорила ми је: Није то дрво већ бадњаци наши далеки рођаци. Да знаш само колико су их твој тата и браћа донели. Бадњак је твој предак.“

Хотећи или не, Томићка је изаткала вишеслојну причу – литерарну и „надлитерарну“. Ову амбициозну

 

тврдњу доказују чињенице које се испољавају кроз исто- рију, религију, фолклор, љубав, патњу, страдања – она лична, али још више колективна и народна која за после- дицу имају оно што данас имамо на Косову и Метохији. Све те категорије, знамо, удружене представљају истори- ју српског простора који се данас одузима (отима) кроз притисак и силу спољњих утицаја.

Посебан шарм овој причи, условно бих рекао ро- ману, даје вјештина ауторке да једно крупно историјско, религијско и културно питање изведе пред очи читалаца¸ да то чини кроз један читљив, течан и кохерентан стил. Ово је књига која је богатом опусу српског расвје- тљавања, додала једно значајно дјело, која је свједок оп- ште истине. Неуобичајено, она уз причу приноси и из- воре своје приче (фусноте) своје истине, зато је ово књи- жевно дјело више од буквалног читања.

 

Илија Лакушић

 

МАТИ ПОЉКА ТЕОКТИСТА

 

– ОРЕОЛ ДОБРОТЕ КОЈИ НАТКРИЉУЈЕ МЕТОХИЈУ

 

 

,,Док је год у једном народу, као и у једном човеку, душа жива и јака, дотле ништа није изгубљено и ништа није мртво, што је прашином посуто.”

– Св. Николај Жички

 

Божији путеви су нам често несхватљиви, па ус- лед тог непознања паднемо у очајање и постављамо пита- ња – због чега нам се нешто дешава; а вера није само до- каз и твар, није видети лице Божије, вера је веровати ду- ховним очима, духовним чулима. Ако свему тражимо до- казе, ми ћемо пропустити прилику да нас Божија бла- годат сусретне, да је препознамо. У савременом свету ма- теријално је умногоме изнад духовности и то је прелест у коју је упало данашње друштво, као у какав зачаран круг из ког нема изласка. Ретки су они који не трагају за Бо- гом, већ га пригрле у себи, знајући да су по Господњем лику створени, знајући да Десница Његова пребива на на- шем рамену, да погура када сумњамо, да заустави када срљамо. Ти ретки, Божији људи, су ту, око нас, иако су они трагачи за доказима гласнији, па од своје буке и оте- лотворење Божије не препознају кад им се дадне. Они ти- хи, благословени, пастири наши – трпељивошћу и бла- гошћу усмеравају и воде нас као луча кроз таму, као лађа кроз олују, брину о нашим душама. Ти душепазитељи

 

умном молитвом сабирају своје стадо у храмовима, чине- ћи да и наше душе светле богосветлим зракама. А таква је била Пољка, мати Теоктиста, фењеруша и пазитељка, од Бога послата међу житеље Српске улице у Ђаковици, да их бодри у најтежим тренуцима, да их испраћа и доче- кује и да их подсећа да имају коме да се врате и да им се неко радује, а после смрти и да их чува.

Писац, Весна Томић, свој лик у причама је обли- ковала по богоизабраној мати Теоктисти, у ретроспектив- ним реминисценцијама, где описујући њено одрастање и посвећење, описује и своје детињство, али и живот у Ђа- ковици пре, за време и после рата, а онда и данас када се на одређене датуме и празнике организовано скупе би- вши суседи, а садашњи ходочасници.

Збирка прича ,,Пољка мати Теоктиста из Ђакови- цеˮ почиње молитвом мати Теоктисте која ће до краја имати свој развојни пут и довести читаоца до суштине:

 

,,Молим се, Света Тројице, помогни људима да схвате шта је невоља, бол, жалост, туга, увреда, болест и смрт!ˮ

(Мати Теоктиста)

 

Ово је вапај, молитва, да човек схвати да без ,,стра- дања нема Васкрсењаˮ, а како Григорије Цамблак наводи у свом делу ,,Житије Стефана Дечанског“: ,,Јер један је удео мучеништва, а многи су начини смрти.ˮ И, одиста је тако, мати Пољка је својим животом сведочила истин- ског Господа, још као девојчица, под крштеним именом –

 

Полексија, рођена у селу Битеш код Ђаковице; својим именом је овенчана врлинама, посебно оном најузвише- нијом: гостољубивошћу, као што Аврам угости три Ан- ђела и даде им све најлепше што имаше, припреми им богату трпезу, на крају им опра и ноге, тако је она, Хри- ста ради, од срца свога све давала и дочекивала. До јутра је кришом читала ,,Оче нашˮ, па њена несаница беше у Господу благородна, јер од ње рађаше најслађи плодови истинске вере. И с тог дрвета, Полексија, одмиља Пољка, хранила је своју душу, али и душе својих ближњих, по- себно родитеља, који и рат и избеглиштво дочекаше спремно, као позив на Свету Литургију. Из Битеша одо- ше у Црну Гору, у Загорје код Берана, па Пољка, бистра и мудра девојчица, школоваше се за учитељицу, а такву су је сви волели и поштовали, и у најтежем безверју ко- мунизма она је остала христољубива и децу, али и људе окупљала око себе. И како увек бива, Пољка се врати на свој вољени Космет и настави просветни, а може се рећи и – просветитељски позив и убрзо нађе себи дом у Дому Божијем. Пољка је била за своје вернике ту и у добру и злу, и кад је поново буктео рат, кад су морали да у ко- лонама одлазе са својих огњишта, очију пуних суза ис- праћала је своје стадо, обећавајући сопственим посто- јањем да ће имати где да се врате. И тако и би. Пољка, по другом крштењу – мати Теоктиста, на парчету земље, под закрпом неба, чувала је Цркву Успења Пресвете Бого- родице, и кад је запалише, веровала је у њено Васкрсење из пепела, јер Господ и човека из пепела обликова у жи-

 

вот и удахну му Дух Свети и начини га Анђелом на зе- мљи.

Ауторка Весна Томић уз лик и дело мати Тео- ктисте, описује и трагедију нашег народа, али и снагу и наду, народни дух који не може да сломи ниједан рат и неправда, јер темељи тог народног јединства почивају на светосављу, на Лазаревом завету, на Газиместану… У причама можемо пронаћи и фолклорне моменте који све- доче традиционалном наслеђу Ђаковичког округа, у при- чи ,,Бадњи дан и Божићˮ и ,,Божићна свечаностˮ имамо описане народне обичаје сједињене са хришћанским, пра- зничну атмосферу међу људима и оно најлепше лице са- борности које наш човек чува као дар предака. Мати Пољка посебно воли децу и тепа им ,,анђели моји“, зна- јући да деца и јесу анђелских срца, чиста и искрена у сво- јој љубави колико и у вери. Много тога из прича ми можемо научити од мати Пољке, али оно чему нас она учи својим примером је да слушамо Божији глас и веру- јемо свом Анђелу чувару. Свако од нас има призив, али одлаже да пође путем вере, па лутамо и тако изгубљени опет нађемо Бога, јер Отац своје дете увек пригрли, пра- штајући му што је заборавило на Њега, што му није ве- ровало и није га пустило да му осветли Јеванђељске ста- зе. Свака прича у овој збирци је проткана поукама, све кроз мудре речи и потезе мати Пољке, као када је наго- ворила младића да остави цигарете или утешила не- срећну девојку која се плашила како ће родитељи реаго- вати кад чују да је у другом стању, али и када је помири с момком… Када разуме свачији карактер, кад разуме и не-

 

правду и зверства, кад се моли за душмане и за оне про- гнане од истих, за крстове у пламену, за згаришта и скр- нављене гробове. Својом молитвом грли све што живи и дише, све што је од руку људских створено, све што је Бог саздао, а молитва праведника се прима у Царству Не- беском, па цвет вере и православља опстаје и остаје и у немогућим условима.

У једној од прича сазнајемо како је саграђена цр- ква Успења Пресвете Богородице у Ђаковици пре много векова, када су наши људи окупљени око цркве чували свој идентитет, па су за ноћ саградили цркву кришом, унутар зидина, да Турци не чују молитву на улици. И то зрно утехе, тај свитац у земаљском мраку светлео је неса- гориво у нашем народу, а тиња и сада као купинов грм пред Мојсијем, па се у Ђаковици и претходних година окупљали њени негдашњи житељи, а мати их дочекивала под своје окриље, па сузе и радост као бисери бивали су просути по плочницима и црквеном дворишту. После уснућа у Господу мати Теоктисте као да су заувек с њом уснуле и најлепше успомене из Ђаковице.

У сећањима се све чешће јавља напуштање Ђако- вице и ауторка нам о том тренутку у више наврата го- вори, а најсликовитије у причи ,,Овоштена земљаˮ. Весна Томић у њој пише о моменту, када услед рата она и њени суграђани напуштају Ђаковицу:

 

,,Крећемо на пут. На најтежи пут. У колони прогнаних Срба, неко на трактору, неко у колима, неки су и остали. Прати нас наша Пољка, пригрлила икону Бо-

 

городице, у очима сузе. Шаље нам своју молитву за пут наде и спасења. Окрећем се још једном, њена рука нам је дуго махала…

 

Ђаковица није више у Ђаковици…ˮ

 

Овде је описана најтежа слутња када су, наизглед, срушени сви мостови за повратак, осим у молитви мати Пољке, а онда у последњој причи ,,Моја Ђаковица, моја мајка, бела је бајка у уму момˮ, Весна сада отелотворује љубав, молитву и веру у својој нади, која је јача него икад:

,,Верујем да ће Српкиња, будућа мајка, овде децу рађати. Верујем да ће Србин поново сејати плодне мето- хијске њиве! Верујем да ће око Србиново угледати своју кућу и пољубити родни праг, као што и верујем у Пољ- кину -Теоктистину молитву!ˮ

Када су Вера, Нада и Љубав у јединству, ко се сме успротивити том Тројству?

И заиста, на крају, Космет – српско страдалиште, светилиште и поље, поље божурова, плодно тле за које се клица Србинова непрестано хвата, завет је Лазарев, де- спотов Запис на мраморном стубу и Стефанова Хрисо- вуља Дечанска. Опет ће Србин обрађивати свој метох докле је само једних руку на манастирским дверима да га дочекају, као што је мати Пољка под своје скуте доче- кивала вољено стадо. Мати Пољка је предала душу своју Господу, а ауторки тај губитак, уз губитак брата Зорана, на срцу је отворио једну рану која не зацељује, изнова кр-

 

вари, па нова ходочашћа на Космет више никада неће би- ти иста. ,,Неке слике никада неће избледети из сећања”, како и сама ауторка каже, али сведочећи ,,под истином неба” о убиству доброте у рату, она верује у њено вас- крсење захваљујући Пољкиним сенима који наткриљују сваки корак расељених Ђаковчана. Мати Пољка је за Ве- сну Томић ореол доброте који наткриљује Метохију, и читав православни свет. У мислима, наслоњена на раме брата Зорана, који се придружио Пољки у небесним дво- рима, свима нама поручује да будемо као мати Пољка:

,,Будите доброта, будите Пољка”. На Космету станује До- брота, њен глас је молитва која нас све призива себи, а ми израњавани и жедни ње у пустињи неправде, прила- зимо скрушени у жељи да нам осени душе.

Ова ризница духовних поука кроз лик мати Пољке писана је срцем ауторке Весне Томић, у жељи да остави писане трагове и сведочанство о Српској улици у Ђако- вици и људима који су у њој живели. О читавој српској Ђаковици, о расељеној и прогнаној Ђаковици, о цркви која као Феникс сагорева у пепелу и из њега се уздиже, симболишући читав српски народ, посебно Косовце чији су животи као корен једног вековног стабла који одолева олујама. Ехо гласова који говоре ,,вратићемо се” обија се о једну једину истину: ,,Ми никуда нисмо отишли и не- ћемо отићи док год су нам кости под земљом, а Бог на не- бу”. За вечност писала и у вечност уписала. Хвала Вам, Весна!

Мср Невена Милосављевић,

Звечан

РЕЦЕНЗИЈЕ

 

БОГ ЈЕ ЉУБАВ, ПАМЋЕЊЕ И ИСТОРИЈА

 

 

Како је то утиснуто у историју човјечанства, тако бива и у личним биографијама, завичај, по правилу, као небо наткриљује појединца и народ. Он, на неки начин, бива матична ћелија бића која се цијелог живота носи ма колико се од њега удаљавали. То је оно мјесто, како се то помало патетично каже, гдје први пут ударимо челом о небо и земљу. У ствари, гдје је продисао и гдје се његово биће сјединило са метаболизмом природе.

О овоме размишљам док читам рукопис „Пољка – Мати Теоктиста“ ауторке Весне Т. Томић, чија је биогра- фија морала условити један овако носталгичан, чак по- тресан, текст. Мада је дошла и одабрала град (Београд) који животу нуди више, она је, слободније речено, ишчу- пана са коријеном из Ђаковице, и тај чин остаје као трај- ни печат који се у Веснино биће утиснуо као звук који одлијеже у њеном слуху. Тешко је рећи да ли је овај текст роман мемоарско-лирски заплет или једноставно прича богато зачињена успоменама и дубоким сјећањем на монахињу – Мати Теоктисту, у којој се прелама једна комплексна прича коју је ваљало дочарати у свој сложе- ности из које Весна црпи своју причу.

Лијепо је прочитати емпатичне слике које ауторка из реалног свијета успоставља у сугестивну књижевну грађу. Она овдје казује историју, рекло би се носталгију,

 

но у крајњем – и трагично трајање народа. Та грађа је уто- лико дирљивија, јер говори и кроз црквене и народне обичаје који су вјековима грађени на томе тлу. Слобо- дније речено, има се утисак као да је малтер за манастире у сузама мијешан и згрушао се у такође напуштене гро- бове и гробља: „Звона звоне, позивају нас да се саберемо у цркву Успења Пресвете Богородице. Спаси нас, веро наша и крст славни, спаси! Тако свакога дана, док са црквеног торња не крене најлепша песма која подиже облаке и успорава време. Звоно верне позива на службу и прочишћење, у које смо сви веровали, и предавали се мо- литви као терапији, враћајући се препорођени и спремни за нови дан. Посебни тренуци се увек памте (…). Обичаје око Бадњег дана Срби су наследили од својих предака, тако да и данас омладина наставља традицију. И успо- мена на дан сутрашњег рођења Исуса Христа. То је пре свега и празник деце, детињства, родитељства: очинства и материнства…“

Весна Томић, било колико да се фабулом удаљава, у коначном говори о томе да је свако биће, човјек посе- бно, условљено својим почетком и крајем. Почетком, као мјестом сталне везаности и чежње да своје природно ста- ње егзистенције успостави на мјесто гдје је први пут уда- хнуло („гдје је зрно клицу заметнуло“ – П. П. Његош). Постоји и медицинска препорука, да и најтежи болесни- ци „стају на ноге“, ако се врате тамо гдје су провели прве три године живота. У Буенос Ајресу постоји споменик старим ципелама који је подигнут на основу Боливарове сентенце, да је завичај удобан као старе ципеле. Како се

 

овако узвишене оцјене о завичају често износе, тако се зна да је и чежња за завичајем једна врста сталног опте- рећења којег се човјек никад сасвим не ослободи. Узре- чица „Ко се сели тај се не весели“ сигурно је настала као израз искуства генерација, какво су интензивно имале трагичне генерације косовских Срба. Па и данас смо свје- доци да је веселост косовских исељеника притиснута те- шком плочом под којом сањају повратак.

Весна Томић, свједочећи овакву причу, у матици своје фабуле има комплексан животопис мати Теоктисте, која своју душу проноси кроз тјескобе кроз које се само уз помоћ Бога, Божје руке и снаге може проћи. Е, па у том колоплету реалности, емоције, религије, филосо- фије… Весна се фокусира у једну тачку и израз који њену недосањану животну причу хоће, у мјери могућег, да на- домјести и да изгради живот изнад живота. Онај живот који је својим суровостима измјестио човјекову природну егзистенцију. Она у овој књизи биљежи судбину мати Теоктисте, њене усуде који су негдје у дубини и усуди саме ауторке овог текста. Њихове животне приче удру- жују се у заједнички бол, чији су јецаји у сталној резо- нанси, међусобно се чују и временом, рекао бих, увећа- вају. Увећавају се, јер рацио њиховог трајања све више артикулише бројне истине које су произвеле сва та осје- ћања.

Пишући књижевно дјело, Весна је прошла кроз ве- лики број догађаја које можемо назвати историјским, али и лирским, јер су дати и проведени кроз сензибилитет особе која све појаве и доживљаје уобличава кроз свој

 

поетски и женски сензибилитет. Будући да она, до очи- гледности, прати своју причу која је неизбрисиво урезана у њено сјећање, ово штиво увелико представља духовну обнову на згариштима свега онога што је задесило суд- бину српског народа на Косову и Метохији. Томићка сва- како није могла наћи бољи лик од оног, који је нашла у лику и судбини српске монахиње на Косову. На овај начин Томићка је кроз исти фокус спровела и дочарала удес човјека, народа, цркве, религије и страдања у дужем временском периоду. Све је то, напокон, резултирало да је читав један народ, као и сама ауторка, изгубио своју постојбину и наслиједио трајну патњу којој се у овом тренутку не види краја.

Напокон, ако је мит родно мјесто поезије, то је и сам косовски циклус родно мјесто српске поезије, па гу- битак такве супстанце односи велики дио темеља српског народа, његове историје и културе. Отуда је, како је и из овог рукописа очигледно, губитак косовске супстанце и губитак темељ српске поезије која своје вреже води оту- да. Па и најинтензивнија мјеста духовности, некако, осје- ћа се и из овог текста, губе на својој очигледности и сна- зи, губљењем народне присутности у свему оном што је вјековима стварано: „Мама је знала да помази и пољуби бадњак. Била сам радознала девојчица и упитала је зашто милује дрво. Одговорила ми је: Није то дрво већ бадњаци наши далеки рођаци. Да знаш само колико су их твој тата и браћа донели. Бадњак је твој предак.“

Хотећи или не, Томићка је изаткала вишеслојну причу – литерарну и „надлитерарну“. Ову амбициозну

 

тврдњу доказују чињенице које се испољавају кроз исто- рију, религију, фолклор, љубав, патњу, страдања – она лична, али још више колективна и народна која за после- дицу имају оно што данас имамо на Косову и Метохији. Све те категорије, знамо, удружене представљају истори- ју српског простора који се данас одузима (отима) кроз притисак и силу спољњих утицаја.

Посебан шарм овој причи, условно бих рекао ро- ману, даје вјештина ауторке да једно крупно историјско, религијско и културно питање изведе пред очи читалаца¸ да то чини кроз један читљив, течан и кохерентан стил. Ово је књига која је богатом опусу српског расвје- тљавања, додала једно значајно дјело, која је свједок оп- ште истине. Неуобичајено, она уз причу приноси и из- воре своје приче (фусноте) своје истине, зато је ово књи- жевно дјело више од буквалног читања.

 

Илија Лакушић

 

МАТИ ПОЉКА ТЕОКТИСТА

 

– ОРЕОЛ ДОБРОТЕ КОЈИ НАТКРИЉУЈЕ МЕТОХИЈУ

 

 

,,Док је год у једном народу, као и у једном човеку, душа жива и јака, дотле ништа није изгубљено и ништа није мртво, што је прашином посуто.”

– Св. Николај Жички

 

Божији путеви су нам често несхватљиви, па ус- лед тог непознања паднемо у очајање и постављамо пита- ња – због чега нам се нешто дешава; а вера није само до- каз и твар, није видети лице Божије, вера је веровати ду- ховним очима, духовним чулима. Ако свему тражимо до- казе, ми ћемо пропустити прилику да нас Божија бла- годат сусретне, да је препознамо. У савременом свету ма- теријално је умногоме изнад духовности и то је прелест у коју је упало данашње друштво, као у какав зачаран круг из ког нема изласка. Ретки су они који не трагају за Бо- гом, већ га пригрле у себи, знајући да су по Господњем лику створени, знајући да Десница Његова пребива на на- шем рамену, да погура када сумњамо, да заустави када срљамо. Ти ретки, Божији људи, су ту, око нас, иако су они трагачи за доказима гласнији, па од своје буке и оте- лотворење Божије не препознају кад им се дадне. Они ти- хи, благословени, пастири наши – трпељивошћу и бла- гошћу усмеравају и воде нас као луча кроз таму, као лађа кроз олују, брину о нашим душама. Ти душепазитељи

 

умном молитвом сабирају своје стадо у храмовима, чине- ћи да и наше душе светле богосветлим зракама. А таква је била Пољка, мати Теоктиста, фењеруша и пазитељка, од Бога послата међу житеље Српске улице у Ђаковици, да их бодри у најтежим тренуцима, да их испраћа и доче- кује и да их подсећа да имају коме да се врате и да им се неко радује, а после смрти и да их чува.

Писац, Весна Томић, свој лик у причама је обли- ковала по богоизабраној мати Теоктисти, у ретроспектив- ним реминисценцијама, где описујући њено одрастање и посвећење, описује и своје детињство, али и живот у Ђа- ковици пре, за време и после рата, а онда и данас када се на одређене датуме и празнике организовано скупе би- вши суседи, а садашњи ходочасници.

Збирка прича ,,Пољка мати Теоктиста из Ђакови- цеˮ почиње молитвом мати Теоктисте која ће до краја имати свој развојни пут и довести читаоца до суштине:

 

,,Молим се, Света Тројице, помогни људима да схвате шта је невоља, бол, жалост, туга, увреда, болест и смрт!ˮ

(Мати Теоктиста)

 

Ово је вапај, молитва, да човек схвати да без ,,стра- дања нема Васкрсењаˮ, а како Григорије Цамблак наводи у свом делу ,,Житије Стефана Дечанског“: ,,Јер један је удео мучеништва, а многи су начини смрти.ˮ И, одиста је тако, мати Пољка је својим животом сведочила истин- ског Господа, још као девојчица, под крштеним именом –

 

Полексија, рођена у селу Битеш код Ђаковице; својим именом је овенчана врлинама, посебно оном најузвише- нијом: гостољубивошћу, као што Аврам угости три Ан- ђела и даде им све најлепше што имаше, припреми им богату трпезу, на крају им опра и ноге, тако је она, Хри- ста ради, од срца свога све давала и дочекивала. До јутра је кришом читала ,,Оче нашˮ, па њена несаница беше у Господу благородна, јер од ње рађаше најслађи плодови истинске вере. И с тог дрвета, Полексија, одмиља Пољка, хранила је своју душу, али и душе својих ближњих, по- себно родитеља, који и рат и избеглиштво дочекаше спремно, као позив на Свету Литургију. Из Битеша одо- ше у Црну Гору, у Загорје код Берана, па Пољка, бистра и мудра девојчица, школоваше се за учитељицу, а такву су је сви волели и поштовали, и у најтежем безверју ко- мунизма она је остала христољубива и децу, али и људе окупљала око себе. И како увек бива, Пољка се врати на свој вољени Космет и настави просветни, а може се рећи и – просветитељски позив и убрзо нађе себи дом у Дому Божијем. Пољка је била за своје вернике ту и у добру и злу, и кад је поново буктео рат, кад су морали да у ко- лонама одлазе са својих огњишта, очију пуних суза ис- праћала је своје стадо, обећавајући сопственим посто- јањем да ће имати где да се врате. И тако и би. Пољка, по другом крштењу – мати Теоктиста, на парчету земље, под закрпом неба, чувала је Цркву Успења Пресвете Бого- родице, и кад је запалише, веровала је у њено Васкрсење из пепела, јер Господ и човека из пепела обликова у жи-

 

вот и удахну му Дух Свети и начини га Анђелом на зе- мљи.

Ауторка Весна Томић уз лик и дело мати Тео- ктисте, описује и трагедију нашег народа, али и снагу и наду, народни дух који не може да сломи ниједан рат и неправда, јер темељи тог народног јединства почивају на светосављу, на Лазаревом завету, на Газиместану… У причама можемо пронаћи и фолклорне моменте који све- доче традиционалном наслеђу Ђаковичког округа, у при- чи ,,Бадњи дан и Божићˮ и ,,Божићна свечаностˮ имамо описане народне обичаје сједињене са хришћанским, пра- зничну атмосферу међу људима и оно најлепше лице са- борности које наш човек чува као дар предака. Мати Пољка посебно воли децу и тепа им ,,анђели моји“, зна- јући да деца и јесу анђелских срца, чиста и искрена у сво- јој љубави колико и у вери. Много тога из прича ми можемо научити од мати Пољке, али оно чему нас она учи својим примером је да слушамо Божији глас и веру- јемо свом Анђелу чувару. Свако од нас има призив, али одлаже да пође путем вере, па лутамо и тако изгубљени опет нађемо Бога, јер Отац своје дете увек пригрли, пра- штајући му што је заборавило на Њега, што му није ве- ровало и није га пустило да му осветли Јеванђељске ста- зе. Свака прича у овој збирци је проткана поукама, све кроз мудре речи и потезе мати Пољке, као када је наго- ворила младића да остави цигарете или утешила не- срећну девојку која се плашила како ће родитељи реаго- вати кад чују да је у другом стању, али и када је помири с момком… Када разуме свачији карактер, кад разуме и не-

 

правду и зверства, кад се моли за душмане и за оне про- гнане од истих, за крстове у пламену, за згаришта и скр- нављене гробове. Својом молитвом грли све што живи и дише, све што је од руку људских створено, све што је Бог саздао, а молитва праведника се прима у Царству Не- беском, па цвет вере и православља опстаје и остаје и у немогућим условима.

У једној од прича сазнајемо како је саграђена цр- ква Успења Пресвете Богородице у Ђаковици пре много векова, када су наши људи окупљени око цркве чували свој идентитет, па су за ноћ саградили цркву кришом, унутар зидина, да Турци не чују молитву на улици. И то зрно утехе, тај свитац у земаљском мраку светлео је неса- гориво у нашем народу, а тиња и сада као купинов грм пред Мојсијем, па се у Ђаковици и претходних година окупљали њени негдашњи житељи, а мати их дочекивала под своје окриље, па сузе и радост као бисери бивали су просути по плочницима и црквеном дворишту. После уснућа у Господу мати Теоктисте као да су заувек с њом уснуле и најлепше успомене из Ђаковице.

У сећањима се све чешће јавља напуштање Ђако- вице и ауторка нам о том тренутку у више наврата го- вори, а најсликовитије у причи ,,Овоштена земљаˮ. Весна Томић у њој пише о моменту, када услед рата она и њени суграђани напуштају Ђаковицу:

 

,,Крећемо на пут. На најтежи пут. У колони прогнаних Срба, неко на трактору, неко у колима, неки су и остали. Прати нас наша Пољка, пригрлила икону Бо-

 

городице, у очима сузе. Шаље нам своју молитву за пут наде и спасења. Окрећем се још једном, њена рука нам је дуго махала…

 

Ђаковица није више у Ђаковици…ˮ

 

Овде је описана најтежа слутња када су, наизглед, срушени сви мостови за повратак, осим у молитви мати Пољке, а онда у последњој причи ,,Моја Ђаковица, моја мајка, бела је бајка у уму момˮ, Весна сада отелотворује љубав, молитву и веру у својој нади, која је јача него икад:

,,Верујем да ће Српкиња, будућа мајка, овде децу рађати. Верујем да ће Србин поново сејати плодне мето- хијске њиве! Верујем да ће око Србиново угледати своју кућу и пољубити родни праг, као што и верујем у Пољ- кину -Теоктистину молитву!ˮ

Када су Вера, Нада и Љубав у јединству, ко се сме успротивити том Тројству?

И заиста, на крају, Космет – српско страдалиште, светилиште и поље, поље божурова, плодно тле за које се клица Србинова непрестано хвата, завет је Лазарев, де- спотов Запис на мраморном стубу и Стефанова Хрисо- вуља Дечанска. Опет ће Србин обрађивати свој метох докле је само једних руку на манастирским дверима да га дочекају, као што је мати Пољка под своје скуте доче- кивала вољено стадо. Мати Пољка је предала душу своју Господу, а ауторки тај губитак, уз губитак брата Зорана, на срцу је отворио једну рану која не зацељује, изнова кр-

 

вари, па нова ходочашћа на Космет више никада неће би- ти иста. ,,Неке слике никада неће избледети из сећања”, како и сама ауторка каже, али сведочећи ,,под истином неба” о убиству доброте у рату, она верује у њено вас- крсење захваљујући Пољкиним сенима који наткриљују сваки корак расељених Ђаковчана. Мати Пољка је за Ве- сну Томић ореол доброте који наткриљује Метохију, и читав православни свет. У мислима, наслоњена на раме брата Зорана, који се придружио Пољки у небесним дво- рима, свима нама поручује да будемо као мати Пољка:

,,Будите доброта, будите Пољка”. На Космету станује До- брота, њен глас је молитва која нас све призива себи, а ми израњавани и жедни ње у пустињи неправде, прила- зимо скрушени у жељи да нам осени душе.

Ова ризница духовних поука кроз лик мати Пољке писана је срцем ауторке Весне Томић, у жељи да остави писане трагове и сведочанство о Српској улици у Ђако- вици и људима који су у њој живели. О читавој српској Ђаковици, о расељеној и прогнаној Ђаковици, о цркви која као Феникс сагорева у пепелу и из њега се уздиже, симболишући читав српски народ, посебно Косовце чији су животи као корен једног вековног стабла који одолева олујама. Ехо гласова који говоре ,,вратићемо се” обија се о једну једину истину: ,,Ми никуда нисмо отишли и не- ћемо отићи док год су нам кости под земљом, а Бог на не- бу”. За вечност писала и у вечност уписала. Хвала Вам, Весна!

Мср Невена Милосављевић,

Звечан