Iz štampe je izašla knjiga ,,Ne znate koliko ne znate o svojoj djeci“ Nevene Petronić

Coincidentia oppositorium
u knjizi ,,Ne znate koliko ne znate o svojoj djeci“

autorke Nevene Petronić

,,Za potpuno osvešćenje je neophodan bol“

– Karl Jung

Vaše godine su samo broj, vaše nekretnine su samo broj, vaše maske su samo broj, patnje su ono što vas oblikuje, patnje su ono što vas je isklesalo u ličnost. Kažu: zreo je za svoje godine ili: vidi ga, starmali. Mislite li da se takav rodio? Niko se ne rađa stariji nego što jeste, patnje su ,,krivci“ za njegov pogled na svet. Kako objasniti čitaocu ovu knjigu, kako je žanrovski definisati, kako joj s pozitivističkog metoda (biografskog) prići, a da osvetliš svaki ugao, ukažeš na svaku lepotu? Težak izazov. Moralo je početi s patnjom, jer patnja je u knjizi ,,Ne znate koliko ne znate o svojoj djeci“ autorke Nevene Petronić, obavezni pratilac odrastanja, najbolji vajar naših duša, čijim se veštinama nesvesno prepuštamo. Ono što vas može, kako sam i upozorila na početku ,,da su godine samo broj“, iznenaditi u ovim zapisima jeste upravo ta zrelost, doza cinizma i ironije, koja nije shodna tako mladim godinama koje ima autorka. Sam naslov, u formi zaključka, ironičnog tona, zvuči kao upozorenje, i pitanje jesmo li zaista svesni koliko ne znamo ništa o svojoj deci, pa na kraju, ni o sebi. Kao majci, moram priznati, da me je knjiga moje imenjakinje Nevene duboko protresla, navela na mnoga preispitivanja, a s druge strane, podsetila na sopstveno odrastanje i česte suicidne epizode, turobne misli i stepen emocionalne zrelosti koja je bila iznad mojih vršnjaka. Što više znaš i više razumeš teže ti pada realnost. Naučiš da ljude gledaš pravo u oči, pritom ih sagledavši iz svih uglova, jer ono što je u očima, to je u duši. A duša je posvuda, višedimenzionalna, iako je teška samo 21 gram, istočnik je sveg života.

Od samog Predgovora mi smo uvučeni u autorkin svet, iz Predgovora ulazimo u taj svet, kao u predvorje, prvom pričom ili beleškom ,,Mojih četrnaest“. Sam naslov nas može žacnuti da pomislimo: Ma kakve četrnaeste! To još nije izišlo iz dečijih patika, a ono već duboko zakoračilo u život i nepovratno u isti, do srži, razočarano. I da, to je čak česta pojava. Nema privilegovanih u ovom svetu laži i bola. Ako je ovaj svet laž, šta je onda istina? I da li je nova normalnost normalna? I šta je uopšte normalno? Frensis Bekon je rekao da u pravom pitanju leži polovina umetnosti. Jedina istina je da nema neoštećenih:
Kosa ti je i dalje lijepa, nema niti  jedne bore i koža ti je kao staklo.

A ti si tako duboko oštećen“.
Nećeš se izvući sa svojih četrnaest,

jer biti izranjavan:,,To ti je starost u svim uzrastima“.

Gotovo svaki redak ove tako jedinstvene knjige je ,,emotivni lavirint“, u kojem neprestano gubite i pronalazite sebe. Kao u dvorani ogledala, s tim što vidite sebe u svim starosnim dobima, raspoznajući koje je samo po dubini rana. Tome svedoči tok misli koji autorka kao vešta pređa satkava u nit, jer nije nemoguće da u jednom trenutku za sebe kažete: ,,Ja sam satkana od ljubavi…. Iako više ne verujem u ljubav”. Jer ako neko može istovremeno biti i nečije sunce i nečiji mrak, to potvrđuje koliko vam je važan, koliko ga volite. Kad nekoga volite, on je tu i kad nije tu, u srcu: ,,Najviše si bio tu kada nisi”. Zar to nije ona coincidentia oppositorium, ideja jedinstva suprotnosti kod Đordana Bruna, koju svi nosimo u sebi, taj ,,polaritet duše” o kojem autorka piše. Svaki taj polaritet u beleškama prate i umetničke slike. Jedinstvena kompozicija umetnosti, slika i reč.

U ,,pozorištu bola” gde patnja igra glavnu ulogu nema ,,ničeg filmskog, niti poetičnog”, a opet kod Nevene je sve poetično, i koliko god ona mislila da nije, jeste. Nevena je bodlerovski ,,pesnik i u prozi”. Ona ne mora da se izvinjava za svoju umetnost i ne mora da se pravda što je ,,emotivni mazohista”, jer ,,pokvarena stvarnost” ne insistira na dubini osećaja, dovoljno je biti lažni optimista, čak i neki lajf kouč, sve tako pametno pričati, dok u sebi vriš. A osmeh blista, isijava, dok u um kuva ,,psovke i bol utišane ogorčenosti” u utopiji života. Možda je mnogo ogoljenih emocija u ovoj knjizi previše za plitkodušne. Ko uopšte nadgleda plovak i meri nivo emocija? Neko bi pomislio da je autorka sve svoje gorčine imenovala, kako bi skinula teret sa svog srca, ali ona zna da tome nema leka, već je upalila fenjer našem mraku nepriznavanja ko smo zaista i šta radimo i mislimo kad smo sami. Je li previše smelo da priznam da ,,kroz ključaonicu” vidim sebe i svoje oklevanje u kupatilu? Da vidim uplakani lik u ogledalu dok otvaram žuti omot i gledam u sjaj čelika, zamišljajući kako na mojim zglobovima menja plavu u crvenu boju, kao lakmus papir. Da li je hrabrost to što sam napisano isto spaljivala, znajući da više isto tako neću napisati ili to što menjam ramove slikama bola i što odavno ne pratim znakove? Je li smelo ako kažem da smo svi mi u gladijatori u koloseumu i da se do smrti borimo sa svojim najvećim neprijateljem – sobom? Razapeti između želja i mogućnosti, između etike i estetike, između četrnaest i četrdeset, između uma i srca, jave i sna, kako drugačije živimo nego pod maskama, prilagođeni svakom zlu kojem nas neprestano izlažu.

,,Mi smo djeca prirodnih katastrofa. I posledice onih

koji su nas napravili će zauvijek moći da se vide.

Na sreću, polako izumiremo.

Ne rađajte nas više”.

 

Je li to vapaj nas, pustinjskih mrava, koji ćemo izdržati do kraja, sve dok jedni druge ne pojedemo. Od muke. Ili od obesti. Nije li to zloupotreba čoveka, ista ona kojoj je prefiks zlo Tišma prećutao, upozorivši nas da zlo uvek dolazi iz neke potrebe. Potrebe za ratom, slobodom, lepotom, srećom. Sve dok ne postanemo neupotrebljivi. Ili nepotrebni. Kad razmislim… Mogli bismo ove beleške nazvati i dnevničkim, one su nalik na kratke priče, sentence, misli. Nalik na sve, a opet jedinstvene po svojoj vokaciji. Filozofske, satirične, ironične, gorke, poučne, religijske, utopijske. Kao Andrićev ,,Ex ponto”, poslanice iz progonstva, ali samoprogonstva. I kad autorka kaže da je ljuta na Boga, ona je zapravo ljuta na sebe i na svoju veru. Zato knjigu i završava zapisom ,,Ravnodušnost”, želeći da izdvoji najgore od svih osećanja – ravnodušnost. I ne da bi kaznila onog prema kome će je osećati, već da bi kaznila sebe, jer ljubav nalazi u ,,komplikovanim stvarima. Takvim i ljudima”.

I tako komplikovano talentovana, ona je jednostavno posebna, kao i ova knjiga, koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

 

Msr Nevena Milosavljević