Из штампе је изашао роман “ПИШИ, ДОБРИ МОЈ НЕКТАРИЈЕ“ Маријане Петронић

 

РОМАН О ЉУДИМА И КЊИГАМА

(Рецензија роман Пиши, добри мој Нектарије, Маријане Петронић)

 

 

Књига је динамичан, брзо мијењајући медиј, који трансформише и уобличава нашу перцепцију стварности. Књига посредује између епоха, спаја људе и догађаје, и то у ширем, надисторијском контексту. Маријана Петронић, искусна књижевница и библиотекар, изнова апстрахује цивилизацијску суштину књиге, као и њен утицај на свије(с)т људи. Петронићкина посматрачка „лога”, одакле созерцава, не само суштину књиге, већ и суштину људског постојања, јесте књижевни дискурс. Она се, заправо, оглашава у форми романа, путем којег нас смјело и отворено уводи у царство сопствених рефлексија. Бирајући ову опширну прозну врсту, Маријана Петронић показује изразито стрпљење и вољу да детаљно зарони у назначену проблематику. Њен најновији роман, назван Пиши, добри мој Нектарије, формално обухвата осамнаест поглавља (Софокле и Есхил у Александрији, Упознајте Сару и Нектарија, Витусово сјећање на дјетињство, Тајантвени сусрет у пустињи, Ноћ скарабеја, Посјета радионици, Фотијев нестанак, Књига срца, У потрази за Фотијем, Зенон из Самотреке, Епифаније прича о доласку Сина Божијег, Пинакес и папирус, Папирус нестаје, Давидов, Мојсијев и Соломонов повратак у Библиотеку, Пустињска лисица и Хекамон, Сет и Хекамон губе битку, Сарин самртни хропац и Преписивање је почело).

Oво посве аутентично умјетничко дјело саграђено је на темељу историографије. Но, наша списатељица домишљато разиграва историјске факте и претаче их у форму наративне фикције. Маријана Петронић лансира своје књижевно перо у древни Египат, тј. Александрију, са Птоломејем III (246‒222) на челу. Именованог владара затичемо у епохалној политичко-културолошкој мисији, која се огледа у попуњавању фонда Александријске библиотеке. Према писању Лајонела Касона (Библиотеке старог света, Београд, Clio, 2004), Птоломеј III „је толико чврсто одлучио да се докопа службених атинских верзија Есхилових, Софоклових и Еурипидових драма да је, не само био вољан да положи огромну суму новца, него и да у том послу прибегне подвали”. Замолио је Атињане да му позајме драгоцјене свитке како би његови писари направили преписе. У својству залога, положио је петнаест талената. Копије су направљене и достављене у Атину, док су оригинали припојени Александријској библиотеци. Том приликом, Атињани су, практично, били принуђени да задрже позамашну кауцију, луксузне преписе и, поврх свега, повријеђену част. Птоломеј је вјероватно сматрао да највећа библиотека оновременог свијета полаже неопозиво право на посједовање и чување непроцјењивих књижевних драгоцјености. Ова претпоставка дјелује провокативно, али сасвим сигурно отвара многа питања која се тичу, и данас итекако актуелног, феномена званог „свјетска културна баштина”.

Захваљујући вишегодишњем библиотекарском искуству, Маријана Петронић је проникнула у саму срж библиокосмоса. У лику библиотекара Фотија и Витуса, оваплоћен је профил посвећеног библиофила и ерудите без премца. При том, они су изузетно моралне и часне особе, и као такви, засијаће више пута у овом дјелу. Видјећемо, наиме, да библиотекари нису пуки „људски ресурс“, како их неријетко препознаје савремена теорија менаџмента, већ стварни људи, од крви и меса, изразито интелектуални и осјећајни. Фотије је пасионирани проучавалац грчке историје и књижевности. Посебно цијени Есхила, па ће управо Орестијом започети пројекат преписивања преузетих атинских дјела.

Пажљивим ишчитавањем романа Пиши, добри мој Нектарије, уочавамо да смо дубоко уроњени у космос књиге познијег античког доба, који обједињује најутицајније рукописе египатске, грчке и јеврејске цивилизације. Мимо грчких класика, помиње се и Књига мртвих, као репрезентативно дјело староегипатског духовног насљеђа. Посебно се издваја египатски папирус Књига срца, чија се судбина чудесно преплиће са Септуагинтом (превод Старог завјета са јеврејског на грчки језик). Мотив отмице (тијесно повезане са тајном размјеном споменутих књига између Луксора и Александријске библиотеке), жанровски преображава дати роман, који потом прераста у праву правцату мистерију.

Маријана Петронић јесте истинска умјетница. Стваралачко надахнуће органски истиче из њеног бића, обликујући уникатне литерарне плодове. У роману Пиши, добри мој Нектарије, Петронићка елегантно разастире своје завидно познавање опште историје свијета. Нарочито се задубљује у личност човјека претхришћанске ере, али не запоставља ни савремене изазове хомо сапијенса. Она зналачки барата језиком симбола. Метафора, алегорија и алузија представљају суптилан алат, којим бруси властиту визију свеукупне друштвене стварности. Веома сликовито оживљава природни амбијент гдје су настањени њени књижевни јунаци и крајње прецизно реконструише животну праксу означеног раздобља. Међутим, ипак су најекспресивнија ауторкина понирања у мисаони и емоционални свијет презентованих јунака. Тамо је склупчан читав театар бола и радости, проткан жудњом и надањима. Изузетно је рашчитан интимни свијет главног јунака Нектарија и његове вољене Саре, Јеврејке која је личила на египатску богињу Бастет, „увијек тиха попут мачке али на неки начин доминантна својом појавом”. У поглављу Тајантвени сусрет у пустињи забиљежено је њихово духовно и тјелесно сједињавање. Оно је, попут тзв. ефекта лептира, одјекнуло васионом, успут ишчашивши свјетове богова и људи. Ноћ склизнућа Сарине хаљине, приказује се шармантно и духовито. Почујмо:

 

Нектарије откачи Сарину хаљину. За тили час попадаше у воду отац и мајка, браћа и сестре, преци, подавише се фараони, римски сенат, пјесници, научници, филозофи, библиотекари, понеки астроном,  неуки свијет, једногрбе камиле у трку побјегоше, Афродити се откотрља златна јабука, стаде рика јелена, Атласу земља задрхта на плећима, Посејдону из руке испаде трозубац, Хад и Персефона се сакрише у најтамнији кутак подземља, Мјесец се уплаши, Хелије сједе у огњене кочије и ошину крилате коње, запалише се небеса, Амону паде круна с главе, Тоту се помијешаше слова и бројеви, Атреј намигну Тијесту и сунце крену са Запада према Истоку, а рогати Пан замишљено упита:

„Јесу ли то богови и њихове слуге поново заратили?!ˮ

У том тренутку мали Амор залепрша крилцима, закикота се, натеже лук и одапе стрелицу… а Нектарије угризе Сару. Капљица крви се појави на средини њене доње усне. Он је дохвати језиком, а онда исиса с таквом жестином да му она мораде узвратити истом мјером свим оним слатким стварима о којима се не прича…

 

Поткрај романа Сара и Нектарије проживљавају екстремну трауму, послије чега се неминовно (пре)испитују као личности, разматрајући уједно и сврху човјековог битисања. Сару силује кожар Хекамон, који је потпуно оличење бестијалности: „Хекамон је био смрдљив као и његова радионица, и покварен као три псета одједном”. Његов надимак и особени знамен јесте Дијаболос. Дијаболична „месаркаˮ Хексада, маркирана као Пустињска лисица, јавља се у улози врачаре и Хекамонове саучеснице у злочину. Она је злонамјерна и надасве амбициозна, што наратор отворено наглашава: „Једном је Сара само чула како Хексада некоме говори: ,Ризиковаћу да уђем у историјуʼ. А историјом се вукло и мрцинало којекаквих протува, зликоваца, полусвијета – да ти памет стане”.

Коментаром „да ти памет стане” понајбоље се може сажети звјерски призор споменутог силовања. Дата сцена је до крајњих граница експресивна и врло узнемирујућа. Она кулминира у тренутку када Нектарије зубима чупа Хекамонов гркљан. И овдје се, на наше запрепаштење, нагло затамњује угодно романескно крстарење древним Египтом, те цијела прича прераста у озбиљну психолошку и филозофску студију. „Јебем ти цивилизацију која није у стању ни једном ногом да изађе из крваве историје, ојађено изусти Нектарије”. А ојађени смо и ми сами, јер посредством истакнутог романа залазимо у најмрачније кутке људског бића. Наречена гранична ситуација, пропраћена је на сљедећи начин: „Ни за три хиљаде година се ништа неће промијенити. Зло је у људској природи без обзира на све. Нико неће прекинути силовања, ратове, лажи, звјерства. Дефинитивно, у човјеку постоји неко зло које је изван свих закона и које ништа не може зауставити”. Упркос оваквој (посве очекиваној) рефлексији (којој најчешће прибјегавамо у афекту, или у стању велике повријеђености и узнемирености), напомињемо да се из романа Пиши, добри мој Нектарије излази у свјетлости вјере, љубави и наде.           Претпосљедње поглавље (Сарин самртни хропац) прожето је мотивима Књиге Постања, чиме се сугерише и најављује зора нове историје свијета. О томе је Сара подробно обавјештавана у синагоги, гдје је, како сама каже, слушала и чувену „Пјесму над пјесмама”. Поједини фрагменти овог поетског дјела „бијаху јој чврст ослонац у тешким тренуцима”.

Претенциозно је чак и замишљати да су Сара и Нектарије у могућности да ментално превазиђу проживљену трауму. У најбољем случају, они штедро отварају своје срце новонајављеној религији (или барем у њој траже логику и истински смисао, попут сумњичавог Фотија), а утјеху проналазе у раду и у надолазећем брачном заједништву. Праћен сузама и/или радошћу, живот се, свеједно, наставља. „И би добро, рече Сарин Бог”.

Роман се завршава тако што Фотије усхићено изговара: „Пиши, добри мој Нектарије”. И док Нектарије, који је у међувремену напредовао у звање писара, приљежно биљежи почетне стихове Агамемнона (први дио Есхилове тетралогије Орестија), са друге стране пак, весели Атињани ни не слуте силину трагикомедије коју им потајно припрема Птоломеј III. The rest is history!

Љубитељима књижевности, историје књиге и културе древних цивилизација, топло препоручујемо овај одлични роман, а самој ауторки желимо још много успјешних литерарних остварења.

 

 

проф. др  Радославка Сударушић

 

У Палама, јуна 2024. године нове ере