Интервју са Марком Д. Марковићем аутором награђеног романа “У СЕБИ ЗАТОЧЕНИ“

– Мислим да је моја најава за интервју са ,,писцем“ недовољно адекватна за све оно што ти радиш. Будући да смо се упознали и здружили током рада на поменутом роману, разговараћемо као и обично што разговарамо, са ТИ, ако се слажеш?

МДМ: Наравно. У потпуности сам сагласан. Оно „Ви“ јесте израз поштовања, али у нашем случају природно је да разговор наставимо на „ти“. Важно је за човека и поштовање и природност, и ево питам се, нисмо ли и једно и друго негде затурили дубоко у џеп, нисмо ли то изгубили? Надаље ћемо на ти, јер би оно „Ви“ правило дистанцу, а човеку је потребна блискост, никако дистанца.

– Роман ,,У себи заточени“ је епохално дело, стваралачки и мисаоно зрело, кошница уметничких поступака, а целом својом ,,тежином“ наслоњено на руску књижевност, превасходно на Достојевског. Како је настала идеја за роман и зашто ,,У себи заточени“?

МДМ: Најпре, хвала ти што мислиш да сам створио епохално дело, стваралачки и мисаоно зрело. Ако и јесте тако, напросто имам потребу да нагласим да свако ко ствара треба да научи да је само мајушна рука у Руци врховног Ствараоца, Бога, дакле, стога никада нећу моћи да разумем сујету и гордост које, нажалост, и те како има и у књижевном свету. Увек кажем – само се глуп човек горди и надам се да нисам баш толико глуп, иако нисам ни нарочите памети.
Да, роман јесте ослоњен на руску књижевност, или, још прецизније, на душу, која јесте фокус мога интересовања, баш као што је то и у случају генијалног Ф.М.Д. Није довољно само се надвирити над човековом нутрином, то је површно, а површност није добра. Уколико се водите тиме да иза себе оставите квалитетно књижевно дело, нужно је походити људску душу, разгрнути је, слој по слој и доћи до њене сржи – о, до чега се ту све може доћи. Каква величанственост! Али и пакао! Да, пакао! Јер, све је у нама. Рај и пакао. Људи те две категорије углавном доживљавају као нешто изван њих самих, а заправо није тако. Све је у нама и ми смо у свему.
Сама идеја, то слободно могу рећи, и јесте се зачела у том мом науму да људску душу откријем и разоткријем, без кокетирања, дакле, у потпуности јасно и искрено. Ставио сам испред себе за циљ – двобој супротности, светла и таме, честитости и нитковлука, чедности и разврата и пустио ликове које сам стварао да међусобно опште при чему сам увек нагињао ка светлој страни и настојао да ту мрачну човекову страну барем мало ублажим, да човек схвати и разуме да је преумљење свима могуће. Када кажем „ублажим“ не мислим на то да мрак у човеку представљам ублажено, то никако, већ да стање таквих ликова доведем у, хајде тако да кажем, подношљиво стање.
Наслов „У себи заточени“ стога, јер смо сви ми некада у себи затвореници који или „робијамо“ због самих себе – удаљени смо од људи, чак долази и до презира, или смо затвореници у своју нутрину зарад једне више, светле идеје – ради стваралаштва и духовног успињања. Па, нека свако од нас да одговор на питање – где је то заточен, у неким деловима свога живота? Ето нам преиспитивања, свима. Преиспитивања које је нужно за развој човека као личности.

– Како би укратко описао тематику и поруку романа, а да не откријеш превише, већ позовеш читаоце да је сами пронађу?

МДМ: Ово ме асоцира на ово јеванђељско: „Куцајте и наћи ћете“. Ово је, по по мом мишљењу, најбољи начин да читаоце позовем да прочитају дело које сам стварао читавих шест година. Кроз дело се протеже потка православне духовности, али ненаметљиво, готово незапажено, а ту је, у читавом делу.
Тематика романа јесте, надам се, афирмишућа за данашњег човека који се загубио у властитој несавршености, а гордост му не да подигне главу ка небу и тамо нађе одговоре на сва питања. Сукоб светлости и таме, пријатељство и издаја, залуђеност идејама које немају ослонца у оном непролазном те стога бивају осујећене, радост давања, љубав, она потпуна, али и једна врло искривљена представа о љубави која моје јунаке доводи до душевне болести, несавршеност човекових закона, ето, у најкраћем – све су то теме које се преплићу кроз читаво дело.

– Писао си роман неколико година, будући да се човек из године у годину емоционално мења, јесу ли и ликови имали те промене и где видиш те разлике у погледу на свет с почетка и са краја писања?

МДМ: Мислим да сам емотивно зрела личност. Шалим се мало. Али, озбиљан сам када кажем да је шала, духовитост, нужна за психичко здравље човека. Сви ликови су без гушења одживели кроз роман, нису саплитани нити сам их ограничавао, слободни су, а то је мени негде најважније. Ликови су профилисани унапред, али сам им дозволио и извесна одступања у току стварања. Промена је било, али само незнатних и то у смислу продубљивања самих ликова. Поглед на свет је остао идентичан, ипак.

– Да ли је то онај стваралачки процес о којем уметници тако здушно говоре?

МДМ: Стваралачки процес јесте врло сложен, а његов саставни део може бити и у тим променама које си поменула, али не и нужно. Важно је, барем мени, да се не робује унапред осмишљеној форми, али ипак и да се задржи основна идеја водиља, основна замисао. Стваралачког процеса нема без стваралачког заноса. Да, заносим се. Опет шала, али озбиљна овај пут. Озбиљна шала, да, постоји и то.

– Велико признање за роман је стигло од жирија конкурса издавачке куће ,,АСоглас“ са сјајним образложењем. Да ли си веровао у свој роман и колико ти значи то признање?

МДМ: Имао сам и још увек имам веома изражену интуицију (наравно и веру) у вези са својим романом који је награђен на 6. ДКС. Рукопис сам послао у последњем тренутку, јер иначе не пратим књижевне конкурсе и готово да и не промовишем своја ранија дела. Ако ћу бирати између промовисања претходних дела и стварања нових, изабраћу ово друго. У стварању је сва лепота, по мом мишљењу. Готово сва. У стварању се може десити чак и то да човек постане сам себи пророк кроз неки од својих ликова што се мени десило са мојим трећим књижевним чедом, са романом „Злочин у клевети“. Но, то је друга и дуга тема, па да не разуђујемо превише причу. Углавном, веровао сам у себе и у своје дело, али изнад свега веровао сам да Бог поставља све у нашем животу баш на месту и у време које треба. У томе је велика мудрост, кључ за много тога у животу. Стрпљиво чекати и веровати Створитељу – ето, једноставно је. Али, људи хоће све и одмах. Прижељкују славу унапред и пре него су записали и један једини редак свог дела. То уништава потенцијал писца (ако га и има). Него, смирити се и писати душом без сујетних жеља. Уверен сам да ће једино дела писаца који нису сујетни надживети саме писце. И, признаћу – сасвим ми је прихватљиво и чак ми је то негде и молитва – да дођем до већег броја читалаца тек након своје физичке смрти. Тек то би био показ да сам заиста добро употребио дат ми талeнaт. Све остало, углавном је сујета. У реду је да нам пријају признања од људи, то је природна ствар, али не треба се разметати својим достигнућима и успесима. Смирење, најпре и испред свега. Признање ми и те како значи и то управо као карика у оној мојој већ поменутој молитви – да иза себе оставим вредна књижевна дела која ће ме надживети. Да ли ће то заиста тако и бити, то нико са сигурношћу не може знати, али унутрашњи глас ми говори да наставим. Свакако, без писања мој живот готово да је и незамислив из ове перспективе. И, да – признање ми значи и из разлога што је конкурс био регионалног типа, што је било доста сјајних књижевника и што је све било поштено. Све то скупа заиста јесте повољан ветар у једра за даље стваралаштво. Образложење жирија јесте сјајно, изузетно, али ја сам га доживео и као својеврсни задатак – очекујемо од тебе и даље овако синтетизована и снажна романескна остварења као што је то председник жирија, уједно и један од рецензената, др Ђуричковић изволео поменути у самој рецензији. Захваљујем се др Ђуричковићу на овоме и готово да могу обећати да ћу испунити ова очекивања, јер сматрам да ће следеће дело бити боље, а то је циљ сваког ствараоца.

– 29. октобра на Сајму књига представио си свој роман на штанду Републике Српске. Какви су твоји утисци са промоције, али и утисци публике? И где читаоци могу пронаћи и купити твој роман ,,У себи заточениˮ?

МДМ: Представљање аутора АСогласа на недавно одржаном 65. БМСК, по мом мишљењу, било је врло достојанствено, запажено и успешно. Радује ме да смо сви једна велика породица чија је глава г. Дејан Спасојевић, директор АСогласа који заједно са супругом Сањом има изузетну енергију и окупља људе око исте идеје, идеје која је свима нама на понос и међусобно поштовање. Наставимо заједно са истим циљем, вратимо културу тамо где јој је место.
Роман „У себи заточени“, с обзиром да је тек изашао из штампе, за сада можете купити у просторијама АСогласа у Зворнику или поручити путем mailа: asoglas.zbornik@gmail.com
Директор АСогласа ће вас, врло вероватно, обавестити када роман буде у књижарама.
Такође, искористићу прилику и да најавим представљање свог романа „У себи заточени“ у Зворнику, 10. 12. од 18 часова у Дому омладине. Радујем се поновном сусрету са Зворничанима и верујем да ће то бити дивно књижевно вече. Заправо, обећавам то, уколико дођете. Јер, без заједнице немамо ништа. Свакако, директор АСОгласа, г. Дејан Спасојевић ће јавност и детаљније информисати о овоме, и о евентуалним променама. За сад је овако, па, видимо се, Боже здравља.

– Русија и Достојевски су твоја инспирација и дивљење. Када си схватио да је руска књижевност оно што наличи твом стваралачком духу?

МДМ: Схватио сам то још давно, непосредно након првог прочитаног дела Ф. М. Д. Можда ће некоме ово звучати донекле сулудо, али осећам живо присуство Достојевског у свом животу. Богу хвала на тој милости. Центар збивања нам је човек, раскринкавамо унутрашњи мрак и не бежимо од њега, напротив, верујемо у васкрсење човека – то је стваралачки дух који је покретао Достојевског, а покреће и мене деценијама након његове физичке смрти. Но, физичка смрт је суштински неважна ствар. Битно је једино васкрсење и вера у њега. Вера детета.

– Поред романа ,,У себи заточени“, аутор си још три књиге: духовно штиво ,,Назиреј“ 2009. Уз благослов епископа Лаврентија, ,,Жртвеник љубави“ 2013. и ,,Злочин у клевети“ 2016. године. Какве су то књиге и којим путем је ишло твоје стварање?

МДМ: Назиреј је духовно штиво сачињено од седам (не случајно седам) засебних делова. У сваком од њих је представљен пут човека ка Творцу, нека врста духовног опита. Тадашњем Епископу шабачком г. Лаврентију послао сам рукопис ради добијања благослова. Драго ми је што помињемо eпископа Лаврентија сада. И то је својеврстан показ да смо живи, и након упокојења, па, ко може то да разуме, да схвати и прихвати – добро је. Углавном, eпископ Лаврентије је не само благословио наштампавање „Назиреја“ већ је и побуђен оним што је прочитао написао и дирљив предговор ког ја заиста нисам достојан. И то није фраза. Нисам човек фразе. Наиме, дело „Назиреј“ је упоредио са „Лествицом“ Св. Јована Лествичника, написао да сам попут Достојевског на трагу људске душе, поменуо је у сличном контексту и нашег дивног Лазу Лазаревића, рекао ми у једном од наших разговора да након Св. Владике Николаја нико нешто такво није написао. То су заиста велике речи, речи на оштрици. На вама је како ћете их прихватити. Можете се погордити, а можете се још више смирити. Моје је мишљење да сам се погордио хвалоспевом поменутог владике – не бих након „Назиреја“ написао више нити једно дело. Бог гордима узима талeнaт, јер нам га не даје да бисмо се разметали њиме. Суштина је у служењу другоме кроз талeнте, не у гордости. Све у свему, тираж од 500 примеракa је распродат у свега два месеца. Ето, шта значи благослов епископа. Благослов, а не квалитет дела, јер о квалитету својих дела ја не могу да говорим. Претенциозно би било и гордо. Жртвеник љубави је логичан наставак на „Назиреја“, са истом тематиком. А онда, након „Жртвеника љубави“ потпуно искорачујем у, по мом мишљењу, најкомплекснију форму у књижевном стваралаштву, закорачујем у свет романа. „Злочин у клевети“ је роман у сваком смислу те речи, писан у маниру руских класика. Рецензент овог мог дела, проф. књижевности Светлана Катић такође налази спону са Л. Лазаревићем и напомиње коришћење архаизама у делу. Наравно, и њено признање ми је значило у даљем стваралаштву. Занимљивост код овог мог трећег дела, „У себи заточени“ јесте то да сам овим романом пророковао себи свој живот наредних неколико година, што сам већ и поменуо. Доживео сам худу судбу свог главног јунака, истина, мање тежине. Но, надживео сам учињену ми клевету и изградио се као личност. Слава Богу за све. Ово на руском звучи још лепше. Да, волим Русију. Веома.
– Шта ти пружа писање?
МДМ: Писање ми доноси мир и радост. Додир са светињама. Са Богом. Са небом. И са човеком, обећаном и могућом светињом. Нисам од оних што се „празне“ преко папира. Ми треба да испунимо, не да празнимо, никога, па чак ни себе.

– Осим што пишеш, ти си иконописац, бавиш се дуборезом, уметничком фотографијом, а највише од свега поимањем лепоте живљења. Рећи ћу да си ти уметник са великим У и да све оно што ти дајеш за уметност она теби не може никада да узврати или пак може?

МДМ: Опет, хвала ти на овим речима и што ме доживљаваш тако. За себе не кажем ни да сам писац, нити иконописац, нити фотограф, нити дуборезац. О мени нека други просуђују, као што си ти то у овом случају учинила. Моје речи, када бих за себе рекао да сам уметник, не би имале баш никакву тежину, и зато то од мене нико неће чути. Неће, јер је величање себе неразумно. Истина је да сам посвећен писању, иконописању, фотографији и дуборезу. Све су то моје љубави за које дајем читавог себе. Некада је тешко поставити приоритете, али углавном радим по осећају. Све у своје време и по тренутном надахнућу. Форма обезвређује таленат, а такође и када унапред одредиш када ћеш и шта стварати од онога што си поменула. Важно је пратити унутрашњи осећај и то је добро. То је у реду.
Уметност ми узвраћа. Да, и те како. Узвраћа ми кроз дивне људе и нова познанства. Ништа лепше од тога када душа приђе души, а то је кроз уметност најизраженије. Захвалан сам на овоме.
– Кад смо разговарали о овом интервјуу, ти си говорио о једном догађају када си имао пет година, који нам може открити нешто више о тој вери у вечност и поимању лепоте живљења?

МДМ: Да. То је посебан догађај који се дубоко урезао у душу петогодишњака. У реду, хајде, открићу тај део свог детињства, јер сматрам да може бити некоме од користи ко буде ово читао. Иначе, у природи сам интроверт, али за ову прилику и из поменутог разлога „искочићу“ накратко из себе. Прича иде овако… Тог дана нисам могао ићи у вртић па ме је причувала комшиница, дивна жена, Милка. Пред спавање (оно поподне) одједном и без икакве претходне најаве сам је упитао: „Да ли ћу ја умрети“? Збуњена жена после неког времена је одговорила да сви једног дана умиремо. Након тих речи бризнуо сам у плач. Једноставно, моја душа се није мирила са таквом могућношћу. Сада поуздано могу да кажем, свима и увек: Нема смрти! Смрт је фабрикована! Измишљена. Постоји вечни живот. Нажалост, сведоци смо да су људи ово све измешали па мисле да је смрт стварност, а васкрсење измишљотина. Тешко ми је када чујем људе да тако размишљају. Питам се, како ли је тешко живети без вере? Својеврстан пакао, јамачно. Лепота живота, ту је, само је треба препознати и неговати у души.
– Када си спознао да волиш уметност и определио се за њу?
МДМ: Још у раном детињству. Узор сам имао најпре у мајци, јер она је жена изузетно истанчаног осећаја за лепо. Гњурио сам кроз облаке у детињству, сећам се тога добро.
– А када је уметност постала твој начин живота?
МДМ: Уметност као мој начин живота постаје објављивањем мог првог књижевног дела, 2009. године.
– Ти си с друге стране, оне сучељене само наизглед, завршио Војну академију, поморство као прворангирани у класи, радио си до 2006. У Црној Гори у Ратној морнарици, а од тада до данас радиш на Војногеографском институту. Војска и уметност, као и ,,Хришћанство и рат“ твоја тема на Дипломском, је ли то искључује једно друго или је неминовно?
МДМ: Не искључује у потпуности, али заиста је потребно доста довитљивости да се све то измири, да се не потире међусобно. Официр сам и свој посао радим часно. Са друге стране, након завршетка радног дана, притиснем невидљиви преклопник и одлазим у стваралаштво. Да, могуће је то. Тешко, али могуће. Уметност живим и не правим компромисе. Не кокетирам са животом, нисам калкулант, и не дам оно што ме носи кроз живот, чувам га, а то је уметност. А поморство… Волим бродове и воду. Ту је слобода. Нажалост (или на срећу) још од 2006. нисам на броду. Што се тиче мог дипломског рада, те 2004. године, рећи ћу само да је био теснац код одобравања. Наиме, 9 је било за, 8 против. Али, не може се против Божјег плана. Нико. Сада је, то слободно могу рећи, значајно свежија клима по питању духовности у Војсци и добро је што је тако. Крст треба да иде испред свега, па и испред војника.
– Када је поморац као ти могао доживети бродолом ван мора и схватити да је то прекретница у његовом животу? – Да ли ће лепота заиста спасити свет?
МДМ: Бродолома је било и биће. Страдања су неизбежна када чврсто станете на уску стазу добра. Важно је да закрпите брод на местима где продире вода. Може се то. Важно је само да човек не дозволи да вода дуго надире у брод, јер у супротном – потопиће га. Имао си бродолом? Па, шта сад? Хоћеш ли ридати и роптати због тога читав живот? Мислим да то није добар избор. Човек је већи од сваког свог удеса, само би требало то да схвати. Било је заиста доста бродолома и прекретница у мом животу. Не бих посебно издвајао нити један. Важно је да и даље радосно кормиларим својим животом онако како ме Бог упућује, а не људи. Сунчано је, и ветар је повољан. Хвала Богу на свему, чак и када узима. Он и када наизглед узима, Он даје. Али, не схвата то наш скучени ум увек…
Да ли ће лепота заиста спасити свет? Ако је то Ф. М. Д. рекао, а јесте, онда је то тако. Достојевски што је рекао није подложно испитивању, јер је свако његово слово истинито. Да. Лепота ће спасити свет. Али не само лепота. Спасиће га и блага реч. И осмех. Загрљај. Истина, најпре. Истина ће нас ослободити у времену које долази, а није далеко. Веруј ми. Долази ново време, свет је ударио у плафон и разбијена му је глава. Остаје да видамо ране и да се смиримо. Да не мислимо високо о себи и да дарујемо, да нам је радост у даривању, а не у узимању. Не, није ово утопија. Биће то наша реалност. Нека буде тако.

– Оставила сам најлепше за крај. Отац си двоје деце, два сина са дивним именима Максим Лав и Андреј. Да ли је родитељство био можда твој најтежи испит и јеси ли га положио или још учиш?

МДМ: О себи и о ономе што највише волиш најтеже је говорити. Реч је силна, али некада и немоћна. Љубав према дечацима који су ми од Бога даровани, неописива је. И они то осећају. Деца имају посебан унутрашњи радар. И све знају. Требало би од њих да учимо и да се научимо.
Родитељство је испит који траје и трајаће док сам родитељ. Много је ту колоквијума, а ја се трудим да сваки положим. Могуће је. Деци дајте љубав и деца ће вам бити љубав. Грлите их. Увек. Подржите их и немојте у томе посустати. Не будити строги. Објасните им. Имајте стрпљења. Деца заслужују сваки ваш удисај. Деца и јесу сваки ваш удисај. Нема ништа узвишенијег на овом свету од душе детета. Чувајте је.

разговор водила:
Невена Милосављевић

О Dejan Spasojević

Проверите и

Интервју са Миланком Станкић , побједником за најбољу необјављену збирку за дјецу

АСинфо: И ове године сте освојили прво мјесто на Дринским књижевним сусретима и ми вам …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *