Борис Ђорем

Моје име је Борис Ђорем. Рођен сам 4. 7. 1997. у Источном Сарајеву, гдје и сада живим. Студент сам друге године Филозофског факултета на Палама, студијски програм за српски језик и књижевност. И није лоше, напротив…

Пјесме сам почео писати негдје 2009. године. Ти први радови су били раздрагани и разиграни стихови о томе како једва чекам да одем код баке на село, и слично. За те пјесмице, крајем 2009, на Данима поезије за дјецу и младе Источно Сарајево, добио сам похвалу од велике пјесникиње Даре Секулић, на моје велико изненађење, из много разлога. Наравно, нисам вјеровао у себе и свој рад… Само учествовање на овом фестивалу ми је дало велики подстицај да наставим са писањем. (И у самом свом граду, током година ћу добити још три награде…)

Тако је и почео мој поетски пут… За све ово вријеме, добитник сам двадесетак диплома, похвала, повеља и др. Уврштен сам у велики број зборника. Сарађивао сам, и још сарађујем, са многим књижевним часописима и фанзинима. Посебно бих истакао: горепоменуте Дане поезије у свом граду, фестивале које организује Сцена свих креативних из Новог Сада, које је прије водио Стојан Симић Крпица, а сада Наташа Бундало Микић и Немања Арсовић, затим фестивале Клуба умјетничких душа у Мркоњић Граду, под вођством сјајног Радмила В. Радовановића, те Миљковићеве вечери поезије у Нишу, под управом Радослава Стојановића – Шекспира, мада су ми, наравно, и сви остали фестивали драги.

Подршку су ми дали многи људи, како из свијета културе и умјетности, тако и познаници и пријатељи са којима се свакодневно виђам и дружим, а то ми је чак и важније од признања.

Не знам колико сам пјесама написао до сада, не бројим, јер поезија, ипак, није укалупљена формула или нека константа или скуп празних бројки, то је један посебан свијет који се не да ограничити, један самосвјесни организам, просто, живот за себе. „Поезија јесте“, мислим да је то рекао Хуго Фридрих, немојте ми вјеровати на ријеч.

Могу рећи да од наших писаца волим: Кочића, Мешу Селимовића, Ћопића, Ивана В. Лалића, Миљковића, Рајка П. Нога, Дару Секулић, а, рецимо, од страних: Достојевског, Буковског, и сл. Да ли би их неко могао схватити као моје узоре, не вјерујем, јер „узор“ је „тежа“ ријеч са много значења, тако да бих само рекао: то ми је, отприлике, „лектира“, бар један њен дио. (Уосталом, неки од њих су искључиво прозни писци…) Не бих се ни покушао поредити са овим величинама, ипак је то посебан, узвишен ниво. Не волим нешто ни да говорим о свом „писанију“, бар што се тиче неког вредновања и суда о квалитету, јер је то неумјесно, све то препуштам другима.