АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
ОБНОВА СОЦИЈАЛНЕ ПОЕЗИЈЕ
Краћа поема Новице Телебака „Канада је то“ нов је и модеран израз на изазове доба и живота. Ријеч је о пјесничком остварењу са социјалном тематиком, о старој теми у модерним временима – одласку наших младих људи преко океана, у Канаду, у потрази за зарадом, бољим животом и личном срећом. Напуштају се родна кућа, ратом унесрећена отаџбина, завичај, мајка и очев гроб. Тему социјалних миграција својевремено је снажно опјевао Мостарац Алекса Шантић, а ево јој се, на модеран начин, враћа други Мостарац – Новица Телебак, коме је Шантић један од најдражих, а можда и најдражи, и најприснији, пјесник традиције, што се слути и из ове поеме. Није ли на помолу обнова социјалне литературе и социјалне лирике као одговор на социјалне невоље и изазове новога стољећа и миленијума?!
Социјална пјесма може бити израз неког социјалног програма; може се наћи у функцији актуелне политике. Она, по дефиницији, јесте ангажована, а њен ангажман може постати тенденциозан. Често је једнозначна и у служби социјалне функције; израз те функције и неке социјалне идеје. То са овом пјесмом, срећом, није случај; све поменуте замке је избјегла.
Телебакова поема “Канада је то“ има – као што је то често сучај са добром социјалном пјесмом – родољубиву и интимну димензију: изражава љубав према завичају и отаџбини, према родној кући и укућанима, у овом случају- према мајци, очевом гробу, дјеци. Слободна је од сваког политичког пројекта и идеологије, усмјерена управо на посљедице слободне одлуке лирског јунака по његов интимни свијет: родну кућу, мајку, дјецу.
Телебак се одлучио за слободан стих и за (раз)го-ворни тон, за стварање илузије усмености и казивања, односно на рације, што је поеми иманентно. Он не оптужује никога нити исправља социјалну неправду, јер зна да то није у пјесниковој природи ни у пјесниковој моћи. „Овдје кривца нема“, каже у првом стиху завршног дјела поеме. Све је дио усуда и опште несреће.
Поема је раздијељена у четири дјела. У првом се пјева о припреми неименованог лирског јунака за одлазак и о одласку у Канаду. Млади човјек пакује ствари за авион, желећи да остави све сувишно, а мајка му, „прозрачна као наше небо“, гура у руке јастучић са домаћим, љековитим травама, да на њему спава и да од трава прави љековите чајеве; даје му и неку играчку воденице, која за мајку има статус светиње, па је „ко свету нафору“ предаје сину у руке, очито и сама везана за водени млин, који јој је, слутимо, помогао да преживи. Мајка „грленом кнедлом подвезује врећу“ са синовим стварима борећи се са сновима и сновиђењима пред коначни растанак. На растанку је свима „тешко само оцу није…, / на вријеме умрије“, казује лирски јунак и горком иронијом боји своје казивање. Он већ лети и сања своје ново рођење у срећној земљи у којој „ свега има“:
Летим и сањам да се рађам и пјевам,
а други плачу.
Тамо свега има.
Канада је то.
Тај „узлет“ и лет у туђину, с илузијом избављења од домаће невоље, враћа нас наслову и истиче рефрен који ће се провлачити кроз све дијелове поеме: „Тамо свега има. / Канада је то“. Први дио рефрена се варира: „тамо“ ће постати, доласком у обећану земљу „овдје“, а епилогом ће овај усрећитељски рефрен бити осјенчен иронијом, па ће се та иронија, с краја поеме, вратити као талас на цијели рефрен, па чак и на наслов, што указује на модерни сензибилитет и пјесника, и његовог лирског јунака.
У другом дијелу тамо је постало овдје; туђе је за невољу „своје“. „Своја заборавност се награђује“, брзо је схватио и научио млади емигрант који је „од чеоне кости предака / сачинио (…) морско једро, / разломио родну погачу“. Варка свјетлости туђине забљеснула је младога емигранта. Ако је – а јесте – чеона кост главна кост главе и човјековог памћења и ако је млади емигрант од ње сачинио „морско једро“, онда је памћење у опасности, поготово ако се „своја заборавност (…) награђује“. Идентитет је у темељу угрожен, поготово у долазећој генерацији која обнавља живот – у дјеци. Она ће се брзо „ интегрисати“, што значи – изгубиће се из старога јата.
У губљењу правога рода свак може бити род, ма одакле долазио, ма како изгледао и ма како се звао. То је више доказ о доживљају одрођавања од људи него што је потврда ширине и човјекољубивости, мада се то двоје не искључује.
У трећем дијелу поеме емигрант је већ истрошен и малаксао. Није више „за товара“ ни за тешке послове – јер му „леђа шкрипе, југовину траже“, па би сада радо селио „тамо у ту љепоту – на свој југ“. Многи млади људи су се упокојили. Занос се преточио у новац, а новац брзо отиче. Емигрант више није млад, али је располућен. Јавља се мисао на гроб: „дал’ у гроб домовине / ил’ гаревина, па ту у море“? „овдје је“ – што ће рећи у Канади – јефтиније него у гробу домовине. Емигрант у ваздуху осјећа цинички глас своје дјеце: „Овдје, јефтиније је / ко ће га водити тамо? / У море, у море /Наш је тата волио море“. Море је перспективни, широки гроб за емигрантов пепео, за „гаревину“. Илузије су разбијене; буђење је дошло касно.
Најзад, у четвртом дијелу, гласом емигранта, изречена је похвала Канади и Господу. И Канада има своје несумњиве љепоте; „Господ је једнако велики кад ствара“. Канада даје новац, економску сигурност, илузију богатства „све“, али узима дјецу и животе. И то јој емигрант препушта мирно без снаге и начина да се супротстави или опире: „Све си ми дала, а дјецу узела…“, поентира у завршном стиху јунак емигрант.
Болна и саморазорна актуелна и безнадна, ова поема упозорава на посљедице ужаса модерне емиграције – на безнадежно губљење идентитета.
Београд, 2021.
Јован Делић, академик
Телебак Новица – Тени је рођен августа 1957. године у Зеленици – Бијело Поље код Мостара, у долини Неретве, гдје је одгајан у духу Шантићевог родољубља и растао у необичном колориту боја, звукова и сунца, карактеристичном за овај дио Херцеговине.
До почетка рата је живио у Бијелом Пољу, а у Мостару завршава средњу школу, студије књижевности прекида, запошљава се и објављује четири књиге поезије.
Учесник је више књижевних манифестација: Шантићеви сусрети, Сарајевски дани, Међународни сусрети писаца Београд, Бранково коло, Мокрањчеви дани, Струшке вечери, Дарувар, Задар, Истра, Цетиње…
Од свих младалачких страсти најизражајнији су били: плес, планина, кошарка и дуборез.
Као искусан водитељ књижевних и других културних програма обављао је вођење програма деведесетих, а изабран је за подпредсједника обновљене мостарске просвјете.
На невесињско – мостарком ратишту је тешко рањен и провео је непуне четири године по болницама у Београду и Аранђеловцу.
Аутор је књига „Туга се боји ријечи“ (1979, Београд, 1984, друго издање, Мостар), „И јасике…“,(1985., Мостар) „Вилин кланац“ (1987, Сарајево), „Исповијест ситне чељади“ (1988, Задар), „Каменица“ (1998, Источно Сарајево), „Пожар ума“ (2000, Београд, четири издања, на руском и румунском три издања), „Свијећа за Патријарха Павла“ (2014. Београд – Требиње, четири издања), „Сапето небо“(2015, Београд – Требиње), „Е, моја Херцеговино“ (2018, Београд), „Живуљке и Канада је то“ (2021, Требиње – Зворник). Аутор је и приређивач књиге о Алекси Шантићу „О боре стари“ (2006. Требиње). А књига, око 600 страна, припремљена је за штампу под називом „Страдање мостарских Срба у двадесетом вијеку“ (Београд – Бања Лука).
Заступљен је у бројним антологијама: „Из века у век“ Русија, „Кад срце засветлуца“ Србија, „Херцеговачки вијенац“, „Балкански пјесници“ Париз, те у бројним заједничким књигама и зборницима. Књиге су му превођене на руски и румунски, поезија на француски, њемачки, енглески, грчки, шпански, македонски, италијански и ромски.
За поезију је добијао награде: „Мокрањчева награда“, „Песнички крчаг“, „Дучићева лира“, „Пелагићев рунолист“, „Друштво писаца Русије“, „Видовданска повеља за животно дјело“… Члан је Удружења књижевника Републике Српске, Србије и друштва писаца Русије и Удружења књижевника Црне Горе.
Уредник је издавачке дјелатности у Књижевној заједници „Јован Дучић“ и предсједник је СПКД „Просвјета“ у Требињу. Док јер био запослен у Народној библиотеци организовао је око 350 књижевних вечери, 70 изложби слика, а као уредник издавачке дјелатности Јован Дучић објавио је 131 књигу.
Поред писане ријечи остала му је љубав и рад на изради скулптура и дубореза, а његови радови од дрвета и камена излагани су у Републици Српској, Србији и Црној Гори, док су његове иконе између осталог стизале и до Свете Горе и Хиландара.
Његова највећа радост и благост су кћер Јована, синови Никола и Марко који живи у Шпанији.
Живи у Требињу.
