Из штампе је изашла збирка афоризама “СМИЦАЛИЦЕ“ аутора Милана Пантића

О НЕВРЕМЕНУ ОВОМ

(над збирком афоризама „Смицалице“ Милана Пантића)

Времена се мијењају. Неки ће рећи на боље а неки опет на горе. Промјене свега и свачега око нас и у нама имале су своју јасну рефлексију и у књижевности. Наиме, некад је мајсторство било у опису, у данас је мајсторство у краткоћи. Јер модеран конзумент, ако таквих још уопште има, сматра да нема времена за читање, не само романа него и пјесама, па и не чита или веома мало времена одваја за читање. Тако да том и таквом хомо сапијенсу треба сервирати нешто кратко и експлозивно, али и да, из угла естетике, буде и магично. Ту магију ријечи, најчешће њих неколико, треба вјешто знати упаковати у форму која ће бити смислена и имати поруку, а опет да буде и кратка и јасна. Ово јасна упућено је онима који су још увијек способни да схвате игру ријечи, а таквих је све мање.

Постоји једна књижевна форма којој је, што је друштву горе, боље. Јер само лоше може бити инспирација за ту озбиљно-неозбиљну форму. Зато се сматра да смо ми Срби, ако не свјетски прваци, онда смо сигурно у врху тог типа стваралаштва. Форма која никад не пише о бољем, јер се о бољитку нема шта писати. Кад осјетимо да је боље, а такав осјећај је код нас раритет, сви ћутимо па тако и афористичари.

Кажу да највећи животни стандард имају Скандинавци, зато код њих нема афористичара или су бар ријетки, као што су ријетки и политичари којима је превасходан интерес нације. Тек, да би се нешто крстило афоризмом мора да постоји какав такав парадокс мада је афоризам сам по себи парадокс. Наиме, афоризам је форма која се најлакше и најтеже схвата јер је квака у томе да најчешће није све тако како пише. Већ напротив. А код нас има и букви и буквалиста и не само да их има већ смо, по мишљењу и туђем и нашем за те централа. Док је таквих, и док су већина, афоризам неће имати ону снагу коју је некад имао мач, иако гађа, у свом најбољем издању, директно у главу. То значи, да кад је прави афористичар у питању, као што је случај рецимо Милана Пантића, онда ту нема поштеђених глава јер све су главе исте ако су на кривом путу. Наиме, врхунски афористичар у свом једном смисленом окупљању, као што је примјера ради, овај назван „Смицалице“ не запоставља никог. То даље значи да је нашем афористичару једнако драга и политика, и мушко женски и мушко мушки односи, и оба пола и трећи пол, и малограђанштина и сељаклук, и религија и посустало школство и филозофија и физичко-хемијски процес. Ово посљедње поготово јер је врхунски сатиричар вјечно у некаквом процесу. Био Кафкин или не.

Пантићеве „Смицалице“ су замишљене тако да се већ од првих афоризама може закључити да се ради о мајстору свог заната који зна једнаким даром да пише и у редовима, али и између редова. Покаткад, његове афористичарске примједбе могу буквалистима изгледати и савјетодавно, што је опет ствар призме кроз коју се гледа („Прљаве паре је најбоље уградити у асфалт, да се не диже прашина.“) У његовим афоризмима има и хумора, али и горчине, тврдњи али и закључка („И у блискоисточном рату побиједиће далеки запад“). Због овог и сличних афоризама афористичари се покаткад могу посматрати као модерни нострадамуси чија се мрачна предвиђања нажалост обестињују. Наравно у Пантићевим афоризмима, као и афоризмнима наших других водећих мајстора парадокса, има понајвише интилигенције. Интилегенција је основни предуслов да би неко био врхунски афористичар. Ово из разлога што треба примјетити неку девијацију прије осталих, и треба је у коријену сасјећи. Ако ничим другим онда бар ријечима. То значи да афористичар треба да буде испред свог времена. Бити испред свог времена значи суочити се са опасностима јер онај који је испред свог времена обично је трн у оку онима који су иза свога времена, што може имати, како примјећује наш аутор и посљедице („Ако сте испред свог времена, прерано ће вас пензионисати). С друге стране, бити испред свог времена и то јасно показивати ријечима представља и свпојеврсну борбу са вјетрењачама. Афористичари ту борбу воде ријечима јер другог оружја немају. Да би ријечи биле борба мора у тим Дон Кихотима ријечи да постоји онај интелектулани предзнак који је стечен. Не ради се ту о оној вјештачкој интилегенцији за коју наш аутор каже да нема школских другова. Већ је то она наша инатска и врцава интилегенција чији уплив у ријечи далеко надмашује буквално прочитано.

Милан Пантић је у својим „смицалицама“ ријешен да „напада“ похлепу и људску глупост и чини то на широком простору. Јер као што људска глупост нема граница тако и афористичар није омеђен простором. Када се појави недостатак негативности код нас, што је појава у рангу појаве Халејеве комете, онда је добра и каква негативност у околини. Ту негативност далековидно Пантићево око, које најчешће погледише прво с једне па онда с друге стране криве Дрине, лако уочи и у комшилуку који је некад било и наш дом, па кад је замијети онда каткад ласерски, а каткад снајперски, погоди у сриду. Тако он, примјера ради, проблем скуппог плаћања плажног излежавања у најпознатијој лежачкој држави подводи под логику („Логично је да су у Црној Гори скупе лежаљке, кад вам уступају оно што им је најдраже“). До оваквих и сличних смицалица Пантић није дошао преко ноћи. Да би се изградио препознатљив афористичарски стил треба да прохује године који се стичу знањем а и мудрошћу која обично далази у каснијим фазама живота. Зато ће наш аутор рећи: „Припадам генерацији старијих, које убрајају у млађе афористичаре.“ То значи да су наши најквалитетнији афористичари ушли у године када се чешће посјећује докторска ординација него кафана. Зато Пантић пише да се: „Докторима треба одужити унапријед“, ако добро желите себи.

Издвојићемо на крају овог кратког приказа још неколицину веома успјешних афоризама из више углова занимљивих „Смисалица“ („На здравствене књижице би требало ставити фотографије да се види како је пацијент изгледао прије лијечења“; „Оћелавио сам слушајући Битсе“, „Ни сузу нисам пустио за њим, само мало пљувачке“; „Имате потпуну слободу кретања, што се може видјети на снимцима наших надзорних камера“ Побјегао сам од комшије из села, а он дошао за мном у град“ „Тражимо од дјеце да бирају друштво, а онда се чудимо што су усамљена“). Наравно будући читоци ће у овој збирци пронаћи неке друге своје фаворите, јер је збирка компактна и у њој нема оног веома честог пада квалитета, када су што идете према крају афоризми све мање успјешни.

Посебан спецификум ове збирке су и поглавља којих има шест и која су названа по афоризмима: (1) Стао бих у колону за продужење врсте; (2) Лоша сатира не дотиче врх; (3) Папир брише све; (4) Живот је оно док чекамо да прође; (5) Од духоклонућа се штитимо смјехотресом и (6) Критикујемо дјецу, а она ништа нису радила.

Закључимо на крају, топло препоручујући ову збирку афоризама за штампу, да „Смицалице“ Милана Пантића завређује пажњу и с оне и са ове стране Дрине, пажњу коју овај аутор без обзира на свој изузетно квалитетан афористичарски опус није до сада имао, или је бар није имао сходно свом таленту. Наравно коначан суд ће дати читаоци из свих дијелова бивше нам државе, па и много шире, јер жигосање глупости, која нема граница, ни ентитетских ни државних, код већине грађана, а то су они који су све своје стекли истински поштеним радом, увијек има прођу.

Као што ће ова збирка афоризама код читалаца имати прођу.

Сатиричар Миладин Берић,