Из штампе је изашла збирка пјесама “ НАПЈЕВ О ЧОВЈЕКУ“ Драгице Грбић

НА ПУТУ ПРЕДАКА

 

Поетеса Драгица Драга Грбић изнедрила је нову, осму збирку поезије(а девету књигу укупно по реду), “Напјев о човјеку“, чији нам наслов већ сугерише родољубиве и духовне теме којима се бави. Кроз три циклуса: Еј, колоне, цесте, путокази, Грије нас ријеч, Андрићграде, огледалце наше песникиња родољубље носи као високо подигнуту заставу,описује дане великих погрома и искушења, прилажући бар мали спомен невиним жртвама,успевајући да се племенитим стиховима уздигне, да не оптужује, али ни не заборавља.Префињеним поетским језиком прича све немогуће, неиспричиве приче страдања српскога рода. Сведок грађанског рата, описујући симбол борбе о роду и слободи, песникиња испуњава високе поетске захтеве, подсећа, опомиње, а ипак без мржње, и са вером у могућу доброту света, након (некажњених!) злочина, о којима свијет ћути…

Ти ниси гора већ фреска наших страдања (триптих Разговор с Козаром)

Драгиша Витошевић у “Смислу сличности у књижевности“ поставља  три основа књижевног стварања:

1. све је персонификација (све има душу)
2. све је у контрасту (добро и зло су у супротности).
3. све је у потрази за идеалним (за Богом).

Читајући “Напјев о човјеку“ песникиње Драге Грбић уочавамо да она у свакој песми задовољава ту високо постављену поетску лествицу. Њена поезије “дише“, комуницира са читаоцем, има високе лирске и естетске домете, топла је, емотивна, али и подстиче на дубоко размишљање, мами сузе, и отвара капије (сао)сећања… Поетеса се подједнако огледа и у везаном и у слободном стиху, али и у сонетној форми, владајући њима зналачки.Препознајемо песме са којима је побеђивала на многобројним такмичењима, у земљи и иностранству, и које су ушле у многе антологије и зборнике, и нашле пут до срца читалаца… Као очевидац болних догађаја из наше непосредне, страдалничке прошлости, она разуме и саучествује у свеколиком искуству свога рода, додајући и капи суза и крви и свога личног. Бележи помно, и ставља у назнаке “према истинитом догађају“ (Залеђена суза), или у фусноте… Ово је поезија над којом се грло стеже, сузе навиру, а вапај из песме преноси се и на наше усне…

Јагорчевино срца

Ћутиш у коњском нокту

У свезаном пупку

У храстишту моје душе

У маховини бола (Истина наша)

Немо питање песникиња увек оставља да “виси у ваздуху“, неизговорено, али отелотворено, да нам се чини да га можемо додирнути руком. Она опевава све знане и незнане, оплакане и неоплакане жртве, вечну тугу страдалника и згаришта која се упорно и упорно вековима понављају на истим местима…

Влажна крв рањеног дана

Неосољен хљеб

Осољена рана

Кућа без прага (Писмо са Вучијака)

Као сведок ратних дејстава из непосредног окружења, она често пева у првом лицу,  јауком, мајчинским вриском, поистовећено са јунацима својих певања, али увек достојанствено, као Стојанка мајка Кнежпољка, уздижући се, у хришћанском трпљењу невоље и несреће, и не хушкајући на освету.

Брусили смо је у живој студи

Да сачувамо светињу и будемо људи (Вјера наша православна)

Наше тло не оскудева у ратовима и херојима и херојствима, од памтивека, и Драга Грбић пева и о временима наших предака. О Косову, о Симониди, о војводи Синђелићу, крагујевачким ђацима, ратницима из Првог светског рата, Јасеновцу, многобројним стратиштима и колонама (избеглица)… Из трагике њених стихова, увек се, као феникс, диже вера у нова, боља времена, у времена у којима се неће поновити страдања (!) и иста места поново натопити крвљу нових мученика…

Охљебљено поље на кости мирише

Стезали га и ништили стално

Ал оно класа и хљебно дише (Сонет о житу)

Посебно бисмо издвојили песме-посвећенице: Бранку Миљковићу (глоса!), Рајку Петрову Ногу, Добрици Ерићу, Ненаду Радошу, Душану Секулићу, Јовану Михајилу, Стевки Козић Прерадовић. Увек је узбудљиво читати такве стихове, песника – песнику, јер нам се чини да у њима аутори често дају најбоље од себе, натпевавајући се са својим поетским садрузима.

Верујемо да ће ову збирку, испевану из душе, лековито, премда о тешким темама, читаоци посебно пригрлити, као своје властите песме утехе и зацељења. Бавећи се често болним историјским моментима, и крикнувши у име многих, и блажећи те болове мелемом својих молитви и молитвених стихова, песникиња Драга Грбић још једном је потврдила своје место у савременом српском песништву. Своју поетску лучу давно је запалила, и часно је носи:

Ја сам ти сав од сјемена

Из далеког времена

Лучу што носи. (Ја сам ти сав од сјемена)

 

 

Сремска Каменица,23.4.2024.

Јасна Миленовић,песникиња

на Светски дан књиге