Слађана Мелезовић, ауторка похваљене збирке прича ”Успавани град”

Разговарамо поводом Дринских књижевних сусрета са једном од похвалљених ауторки на конкурсу за најбољу необјављену збирку прича, Слађаном Мелезовић из Шековића.

 

АСинфо: Од када се бавите писањем и шта сте по професији тј по занимању, реците нам нешто о себи…

-Зовем се Слађана. Имам 47 година, троје дјеце и четврто кћеркин муж. Предајем српски језик у основној школи 24 године.

Писањем се бавим од основне школе. Углавном сам писала приче, а пјесме, само кад бих морала. Нисам неки велики љубитељ поезије. Обожавам читање. Имам своју библиотеку са око 600 наслова. Маштам да отворим приватну библиотеку. Књиге су моја највећа страст.

АСинфо: Ваша збирка прича ”Успавани град” је похваљена од стране жирија на овогодишњем конкурсу, у конкуренцији од око 15 пристиглих збирки, можете ли нам рећи нешто више о тој збирки, како је она настала и зашто баш тај назив?

-Захваљујем се жирију на похвали моје збирке прича “Успавани град”, коју сам почела писати једне прелијепе сњежне зиме. Збирка је посвећене, мени посебно драгим особама. Неким причама сам жељела да сачувам од заборава особе које су напустиле овај свијет. Нисам успјела писати о свима њима, јер сам требала ступити у контакт са њиховим породицама, а то би за њих била веома болна тема. Остале приче имају другу тематику.

Надам се да ћу објавити ову збирку, у којој једна прича носи наслов “Успавани град”, а то је уствари прича о гробљу које и јесте један мали град. Свако гробље је град за себе. Сви ти гробови су уствари вјечне куе, а све нас оне чекају, јер се од свега спасити можемо, осим од смрти. Смрт је свачија од нас.

 

АСинфо: Да ли сматарте да је читање битан предуслов за добро писање, тј да ли оправдавате оне ау торе који кажу не читам да не би разни стилови утицали на мој стил писања или сте пак заговорник ове друге тезе да је читање битно јер обогаћује наш ријечник итд…реците нам ваше виђење тога….

-Читање књига је најбољи предуслов за писање. Тако најлакше богатимо свој рјечник. Нисам мишљења да би ме друге врсте стилова омеле у оном што ја замислим да пишем. Свако има свој стил писања. И да. Не волим употребу страних ријечи ни у говору, ни у писању, ако већ постоје наше српке ријечи. Нисмо “паметнији” употребом туђица, само сиромашнији. Заборављамо “Завештање Стефана Немање о језику”.

АСинфо: Ваше мишљење о васпитној улози школе на општу културу појединца а на крају можда и утицај књиге на његово ширење видика и еманципацију?

-Одувијек је школа била васпитно-образовна установа, што значи да би се дјеца прво требала васпитавати, а успут и образовати. Међутим, свједоци смо, да школство из године у годину пада на све ниже гране, нажалост.

Уколико покушамо да васпитавамо дјецу, умијешају се родитељи, правилници, закони, разни чланови, установе… Што се тиче образовања, све је више незаинтересоване дјеце за учење, а  читање књига, да и не спомињем. Још има ученика који прочитају редовну лектиру, али ништа више од тога.  Волим дјеци да причам о књигама и читању, да им их мало приближим.  За њих је кажу, читање књига чисто губљење времена.

АСинфо: Нешто за крај, порука читаоцима..

-Некада давно, када сам ја ишла у средњу школу, професор српско-хрватског језика често би знао да нам каже: “Проговори да видим ко си.”  Надам се да је ово довољно као порука о значају читања књига, али наравно, не било каквих књига.

 

Дејан Спасојевић, АСинфо.инфо