Издавачи: Књижевна заједница „Јован Дучић“ Требиње
АСоглас Зворник
Уредници: др Радослав Милошевић
Дејан Спасојевић
Рецензенти: Иља Михајловић Числов
уредник и преводилац дјела Владике
Николаја на руски језик и предсједник
Руско-српског пријатељаства
Проф. Коча Говедарица
О пјесми „Канада је то“
академик Јован Делић
О пјесми „Мостарска Саборна црква“
парох мостарски Радивоје Круљ
ОБНОВА СОЦИЈАЛНЕ ПОЕМЕ – Проф. др Јован Делић
Краћа поема Новице Телебака „Канада је то“ нов је и модеран израз на изазове доба и живота. Ријеч је о пјесничком остварењу са социјалном тематиком, о старој теми у модерним временима – одласку наших младих људи преко океана, у Канаду, у потрази за зарадом, бољим животом и личном срећом. Напуштају се родна кућа, ратом унесрећена отаџбина, завичај, мајка и очев гроб. Тему социјалних миграција својевремено је снажно опјевао Мостарац Алекса Шантић, а ево јој се, на модеран начин, враћа други Мостарац – Новица Телебак, коме је Шантић један од најдражих, а можда и најдражи, и најприснији, пјесник традиције, што се слути и из ове поме. Није ли на помолу обнова социјалне литературе и социјалне лирике као одговор на социјалне невоље и изазове новога стољећа и миленијума?!
Социјална пјесма може бити израз неког социјалног програма; може се наћи у функцији актуелне политике. Она, по дефиницији, јесте ангажована, а њен ангажман може постати тенденциозан. Често је једнозначна и у служби социјалне функције; израз те функције и неке социјалне идеје. То са овом пјесмом, срећом, није случај; све поменуте замке је избјегла.
Телебакова поема “Канада је то“ има - као што је то често сучај са добром социјалном пјесмом - родољубиву и интимну димензију: изражава љубав према завичају и отаџбини, према родној кући и укућанима, у овом случају- према мајци, очевом гробу, дјеци. Слободна је од сваког политичког пројекта и идеологије, усмјерена управо на посљедице слободне одлуке лирског јунака по његов интимни свијет: родну кућу, мајку, дјецу.
Телебак се одлучио за слободан стих и за (раз)говорни тон, за стварање илузије усмености и казивања, односно на рације, што је поеми иманентно. Он не оптужује никога нити исправља социјалну неправду, јер зна да то није у пјесниковој природи ни у пјесниковој моћи. „Овдје кривца нема“, каже у првом стиху завршног дјела поеме. Све је дио усуда и опште несреће.
Поема је раздијељена у четири дјела. У првом се пјева о припреми неименованог лирског јунака за одлазак и о одласку у Канаду. Млади човјек пакује ствари за авион, желећи да остави све сувишно, а мајка му, „прозрачна као наше небо“, гура у руке јастучић са домаћим, љековитим травама, да на њему спава и да од трава прави љековите чајеве; даје му и неку играчку воденице која за мајку има статус светиње, па је „ко свету нафору“ предаје сину у руке, очито и сама везана за водени млин, који јој је, слутимо, помогао да преживи. Мајка „грленом кнедлом подвезује врећу“ са синовим стварима борећи се са сновима и сновиђењима пред коначни растанак. На растанку је свима „тешко само оцу није…, / на вријеме умрије“, казује лирски јунак и горком иронијом боји своје казивање. Он већ лети и сања своје ново рођење у срећној земљи у којој „ свега има“:
Летим и сањам да се рађам и пјевам,
а други плачу.
Тамо свега има.
Канада је то.
Тај „узлет“ и лет у туђину, с илузијом избављења од домаће невоље, враћа нас наслову и истиче рефрен који ће се провлачити кроз све дјелове поеме: „Тамо свега има. / Канада је то“. Први дио рефрена се варира: „тамо“ ће постати, доласком у обећану земљу- „овдје“, а епилогом ће овај усрећитељски рефрен бити осјенчен иронијом, па ће се та иронија, с краја поеме, вратити као талас на цио рефрен, па чак и на наслов, што указује на модерни сензибилитет и пјесника, и његовог лирског јунака.
У другом дијелу тамо је постало овдје; туђе је за невољу „своје“. „Своја заборавност се награђује“, брзо је схватио и научио млади емигрант који је „од чеоне кости предака / сачинио (…) морско једро, / разломио родну погачу“. Варка свјетлости туђине забљеснула је младога емигранта. Ако је – а јесте – чеона кост главна кост главе и човјековог памћења и ако је млади емигрант од ње сачинио морско једро“, онда је памћење у опасности, поготову ако се „своја заборавност (…) награђује“. Идентитет је у темељу угрожен, поготово у долазећој генерацији која обнавља живот – у дјеци. Она ће се брзо „ интегрисати“, што значи – изгубиће се из старога јата.
У губљењу правога рода свак може бити род, ма одакле долазио, ма како изгледао и ма како се звао. То је више доказ о доживљају одрођавања од људи него што је потврда ширине и човјекољубивости, мада се то двоје не искључује.
У трећем дијелу поеме емигрант је већ истрошен и малаксао. Није више „за товара“ ни за тешке послове – јер му „леђа шкрипе, југовину траже“, па би сада радо селио „тамо у ту љепоту – на свој југ“. Многи млади људи су се упокојили. Занос се преточио у новац, а новац брзо отиче. Емигрант више није млад, али је располућен. Јавља се мисао на гроб: „дал' у гроб домовине / ил’ гаревина, па ту у море“? „овдје је“ – што ће рећи у Кнади – јефтиније него у гробу домовине. Емигрант у ваздуху осјећа цинички глас своје дјеце: „Овдје, јефтиније је / ко ће га водити тамо? / У море, у море /Наш је тата волио море“. Море је перспективни, широки гроб за емигрантов пепео, за „гаревину“. Илузије су разбијене; буђење је дошло касно.
Најзад, у четвртом дијелу, гласом емигранта, изречена је похвала Канади и Господу. И Канада има своје несумњиве љепоте; „Господ је једнако велики кад ствара“. Канада даје новац, економску сигурност, илузију богатства - „све“, али узима дјецу и животе. И то јој емигрант препушта мирно без снаге и начина да се супротстави или опире: „Све си ми дала, а дјецу узела…“, поентира у завршном стиху јунак емигрант.
Болна и саморазорна актуелна и безнадна, ова поема упозорава на посљедице ужаса модерне емиграције – на безнадежно губљење идентитета.
Проф. др Јован Делић
