АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Славимо Реч
Шта је друго читање него
разговор у тишини.
‒ Волтер Севиџ Ландор
У овој 2020. години, када су околности такве, као да је читав свет у рату, веома је тешко да човек буде само окренут лепоти, услед болести и смрти која нас је као отровна магла прекрила. Ипак, уз напоре истинских љубитеља уметности, стваралачки глас налази пут до људских срца и бива попут снопа светлости, толико потребног човеку у свеопштој тами, да га подсети на драгоцености живота. Овогодишњи књижевни конкурс ,,Дринских књижевних сусрета” пружио је прилику ауторима готово свих жанровских опредељења да уђу у избор за награду бесплатне штампе књига за све категорије и многих попуста, зависно од тога колико су добили гласова од жирија. Издавачка кућа ,,АСоглас” на тај начин даје подршку ствараоцима и у финансијском смислу, а и на уметничком плану кроз пласирање наслова јавности, афирмацијом књижевника кроз зборник радова, интервјуе и упознавање шире публике са њиховим радом и ликом путем сајта и портала ,,АСоглас” издаваштва. Бројност награђених у свим категоријама прозе и поезије ове године показује нам колико у тешким временима значи подршка ствараоцима. Са друге стране, као одговор на све поменуто су и сами аутори, који су квалитетом својих дела задали тежак задатак жирију и на тај начин учинили читав подухват много вреднијим, подигавши га на ниво, не само регионалног конкурса, већ и ван балканских граница, с обзиром на то да смо имали ауторе и из Данске, Аустралије, Америке, Израела… Такав један књижевни догађај манифестовао се и у самом зборнику, па стога имамо један уметнички плурализам, једну антологију квалитета и разноликости.
Сам зборник подељен је на два дела, у једном делу су поетски радови, а у другом прозни. У првом делу је око осамдесет песама, различитих врста по тематици: духовних, родољубивих, љубавних, мисаоних, као и поезије за децу. Заједничка својства која имају све песме у зборнику је високи уметнички домет. Епифанијски моменти у духовној поезији, почев од песникиње Здравке Бабић, чијом песмом почиње зборник, исказани кроз метафизичко ходочашће снова ка манастиру Богородице Љевишке на Космету, приказују нам српски непребол над тугом ,,у бодљикавој жици” опасане светиње. Лични и колективни бол се смењују у песмама, као код ауторке Бојане Мицић, где се представља снага човекова уз Божју руку. Молитве, некад Архангелима (Стојанка Косорић), молитве самих отаца, монаха у величанственој песми песника Стефана Милошевића, никад довољно опевана ,,Душа Косова” Тирнарић Бранке, јављање нашег српског оца Светог Саве у облацима, које је спевала песникиња Зорица Р. Луков, проказују у нама оно, чега се од рођења не одричемо ‒ вере и традиције. О незаустављивој деморализацији и деструкцији друштва, бритким пером опомиње нас и подсећа Рада Јањушић, да ,,Ми нисмо мајмунска дјеца”, већ Божија. Захвалност, поред молитве је непрестано слављење Господа, па је песникиња Александра Ристић ,,Захвална”. У сваком времену кукољ се од жита одваја, па тако и у скорашњим догађајима у Црној Гори, где о оном не тако лепом људском лицу пише Милан Тривунчић, са дозом горчине, а песникиња Снежана Школотовић поручује: ,,Не дирајте ми светиње…/ завету сам предака одана” У духу Христове вере, молитви, вапаја, праштања и надања су песме песника: Ратомира Мијановића, Милојке Јеловац, Бојане Чолић Грујић, Богдана Богдановића (који се узвишеним патосом обраћа Творцу: ,,Почуј Свевишњи”), Борке Миличић (која благосиља сузу Светитеља), Гордане Бујила (која тражи само мир у души) и оно што је потребно да се у наша срца врати ,,Народно надање”, о коме је писао аутор Дејан Спасојевић, ослањајући се на Његошев ,,Горски вијенац”, упозоравајући власт да ослушкује жеље народа, да их не би стигла клетва због варања баш тог ,,народног надања”.
Родољубива поезија, такође заузима значајан опус у овом зборнику, као синтеза човекове потребе да кроз стихове потврди свој национални идентитет и искаже неизмерну љубав према својој домовини. И када је величамо и славимо оном Ламартиновом истином, знајући да: ,,Пепео мртвих створио је отаџбину”, тако и када јој замерамо, никад не заборављамо оно што је рекао Милован Витезовић: ,,И блато је део родне груде”. За отаџбину се живи и мре, пркос је записан у генетском коду песникиње Невене Татић Карајовић, која се величанственом песмом, ,,Нећу”, његошевским стихом заветује на верност својим прецима, који нису продавали веру за вечеру, они су и после рата певали и остали ,,последњи на бранику, части, поштењу и праведнику у домену највећих родољубивих песника у нашој књижевности. Ауторка Цвија Митровић жели да избрише границе, а Селма Кунбар Мариана из Светог Јерусалима пева о домовини, испод Радана до Пусте Реке и Миџора. Они који су били у Травнику или читали Андрићеву ,,Травничку хронику” разумеће понос ,,ђул девојке” Едине Хелдић Смаилагић. Од Босне до Црне Горе, преко Србије, Републике Српске, Хрватске, а онда и у прекоокенаским земљама: своја се домовина воли и за њом се пати. Неда Ђукић Боројевић поздравља Зворник и Дрину, Биљана Савић пушта своје ,,мисли-птице” над панораму Зворника, Снежана Николић тражи опрост од брата ако не буде довољно храбра да остане у својој отаџбини, Ратко Поповић пише о поносу српског рода ‒ Новаку Ђоковићу, аутор Жарко Бојић пева о извору, Неранџа Костић о својој Мосни, крај Доњег Милановца, а у ,,Завичајном гнезду” ушушкана је Невена Кокановић, опчињена лепотама, као Борислав Димитров природом своје Софије, Мира Цветановић поставља реторичко питање ‒ Зашто? Остављајући простора за многе одговоре и још више питања.
Љубав, као најчистије, најузвишеније осећање у човеку, и она, посебна када се воли човек или жена, писање о њој, најшира је тема од памтивека, па тако и у овом зборнику заузима најшири опус песама. Више од половине песника који су уврштени у зборник писали су љубави, некад оној ,,судбинској” (Милада Т. Капетановић), о недостајању (Марија Н. Попов), о љубави ,,у очима једне жене” (Симо Илић Симек), кад ,,кршимо правила” (Љиљана Вемић), опраштању и настављању ,,даље” (Жељка Игњатић), сећању (Зорка Тошић), о ситницама које живот значе (Рада Јовић), о измаштаном сусрету ‒ ,,Рандеву” (Никола Благојевић), о онима који се највише воле кад се немају (Анастасија Шћепановић), о одласку пре времена (Милена Дрпа), о рађању љубави (Слава Станојевић), љубавној полави (Младомир Кнежевић), о жени, када припада (Мира Пејчић Нинковић), о магији љубавног праха (Биљана К. Добриловић), украденом срцу (Светлана Гајић), о самоћи (Маја Богосављев). У скровишту снова Милица Њ. Лазић каже да причају се најлепше приче, а ,,Песма љубавна” ауторке Тамаре Петрушић скрива босоногу љубав, Наградић Боро зна, да ако оде његова драга, његово срце неће поднети, док Бранка Ковачевић за своју јунакињу Јелену зна да ,,у срцу тугу закључава”. Као Милан Ракић, који је чекао ,,у сенци старог дуда”, тако песник Жељко Несторовић чека ,,тамо гдје мисао спава, гдје се рађа душе сан”. Песник Јован Бундало исписује стихове ,,тражећ нове речи за лепоту жене”, која је Огњену Кандићу ,,Све у свему и Ништа у празном”. О љубави најчистијој, оваплоћеној у нежности жене, писао је и песник Милош Белић, шантићевски узвисујући обрисе њеног тела и душе, а песникиња Мелиха Миљевић ,,чека као сфинга у колоплету стиха” речи, које јој Симон отима ћутањем, јер, боли ли, доиста нешто више од ћутње и неизвесности. Изузетном лепотом стиха истиче се и песник Никола Трифић, који у својој песми ,,Малена” потврђује мит о божанском пореклу песника, као и песникиња Здравка Пап, чија ,,Пустиња срца” бива заправо оаза поетске речи. О болу у срцу пише ауторка Татјана Митровић, а о магији и љубавном праху Биљана Кајганић Добриловић.
Деца у нама буде најлепше емоције, враћају нас својој божанској праслици, сећају нас на истинољубивост, искрену радост и непрекидно праштање, које поседују деца, а ми смо их успут негде загубили. Отуда, посебан је опус песама за децу и три ауторке су несумњиво обогатиле овај зборник својим песмама посвећеним најмлађима: Анита Пешић, Драгана Илиеска и Драгана Павловић Рибаћ. Весела песма ,,Рода без пардона” говори нам о дечијим осећањима када добију бату или секу, а ауторка Драгана П. Рибаћ је на један духовит начин успела да нам пренесе ту емоцију и увесели дечија и наша срца. На исто тако духовит начин и блиско дечијем поимању света, песникиња Драгана Илиеска писала је о ,,несташном палцу”, који се често нађе у устима једне девојчице, која тврди да он сам залута ноћу. А међу овим веселим песмама за децу, једна је и тужна, песма Аните Пешић: то је ,,новогодишња жеља” једног дечака из Дома за незбринуту децу, који и даље верује у Деда Мраза иако му се смеју и сваке године зажели исту жељу ‒ да има са ким да дочека Нову Годину, да опет са мајком празник подели. Несумњиво је да су ове песме улепшале зборник и отвориле могућност да зборник дође и у дечије руке.
Својим уметничким квалитетом издвојиле су се и песме аутора, који су писали о животу и свему ономе што га чини филозофски продубљеним: Момчила Мома Тубића (који пева о песми, о поезији живота), Александре Матић (чија је песма посвећена убијеној Ради Гвозденовић у загонима 1992. године, Радмиле Шиник (која пише о свом оцу и његовом значају за њих, децу), Николине Зобенице (која зна да дете осећа живот и о животу зна више од човека, првенствено о праштању и искреној љубави), Мира Матијаша (који пише о помакнутој свести, помраченом уму), Иване Бабић (о празном ,,микросвету”, који је одвојен од макросвета због безумности људске у коју смо пали), Ненада Адамова (о борбама у животу и храбрости), Душка Р. Недовића (коме се јесен уселила у срце), Дарка Стевића (о последњим временима за покајање), Љиљане Фијат (о једном сну ,,у небо јутарње”), Кристине Анастасије Верас Брзин (о сузи за мајком и успоменом на њу, која је не напушта), Кристине Слуњски (о доживљајима малих људи, да није увек све онако како изгледа, готово никада не судимо по спољашњости, док душу човека не спознамо), Емира Бајровића (који у песми више није исти човек, који је некад био), Ранка Гребовића (и његова парабола распона недољубљеног и недосањаног) Милована Мића Петровића (о достојанству за које у савременом свету нема места), Богдан Сандре (о киши која буди многе немире), Сандре Орозовић (која је посветила своју песму свом сину првенцу, препуну емоција и топлине), Миљане Петојевић (која поручује да је драги потражи ,,међу усамљенима”) У домену великих поетских имена пише песник Велимир Савић ,,Оцу”, стиховима који имају антологијску вредност. А аутор Данило Тешановић у својој песми ,,Енциклопедија живих” поставља се као парадокс свом имењаку, великом писцу Данилу Кишу, спрам његове ,,Енциклопедије мртвих”.
Други део зборника садржан је од разноликих прича, које својом лепотом и богатим стилским одликама допуњују зборник и чине да на тај начин једна заједничка књига буде комплетна и целовита. Почев од прве приче ,,Само једном у животу” ауторке Драгане Миљковић, која нам говори да само онај ко прати путеве душе стиже до среће, а љубав је највреднија одлика живота. Љубав спаја различитости, као у причи ,,Високи дечко и минијатурна девојчица” Милице Милинковић, а о безвременој љубави, која руши све баријере, и оне границе живота и смрти, љубави која се зове чекање, о којем је писала ауторка Сања Вилус у причи ,,Чекај ме”. У најтежим временима рата и борбе за опстанак, временима када изађе на видело оно најгоре у човеку, са друге стране и оно најбоље, када се у пуном светлу прикажу најузвишеније људске врлине: подршка, поштовање, жртва за другога, као у причама аутора ,,Мириси пекаре” Огњена Михајловића и ,,Ко преживи причаће” Момчила Спасојевића. Људску лепоту душе, примере емпатије и хришћанске скромности, захвалности малим налазимо у причи ,,Богати сиромах” ауторке Славице Булајић. Да је живот непрестани ризик и да је онај ко је стрпљен ‒ спашен говори нам прича Марије Лазаревић ,,Плави комби”. Уметност уметницима не пружа лагодан живот, напротив, често су уметници на ивици егзистенције, приморани да се боре са разним препрекама за свој животни позив, велики је успех не одустати од свог дара, као госпођа Нада, јунакиња истоимене приче, ауторке Снежане Марко. Разнолике су теме у причама, од биографске приче о великом Србину Михајлу Пупину, који није заборавио своје порекло ауторке Јасмине Исајлов, о Космету, који је колевка српства, душа Србије, како нам каже аутор Цвијетин Баја Лобожински. Смех је лековит, сатира је висок уметнички домет, што можемо видети у причи ,,Несуђени милионер” Зорана Ракановића, а са друге стране стоји као опонент тешка и истинита животна прича старице која трећи пут покушава самоубиство, мислећи да после живота има љубави, јер га у њему одвише нема, ту причу нам прича аутор Оливер Јанковић. О сећањима и путу ка новом сутра, о животу који је воз, а успомене су перони. О новом сутра и срећи тренутка пише нам ауторка Александра Поповић у причи ,,Неки нови воз”.
Футуристички обликована прича ,,Мајдан или Прича о пастиру” Миленка Ивановића, као какав научно-фантастични филм, инспирисан ,,Откровењем”
Светог Јована Богослова, која симболизује рат и бомбардовање. ,,Благо баби” је емотивна прича ауторке Снежана Алексић Топаловић, која нас подсећа на то, да недовољно бринемо о својим најмилијима у старости и да схватимо своје грешке тек кад их више не буде. А љубав, љубав је оно што нам једино преостаје, кад волимо некога ,,од главе до пете”, као јунак приче Сењориту, ауторке Анастасије Петровић и када волимо живот онаквим какав јесте, радујемо се и верујемо да ће доћи пролеће, као што верује ауторка Гордана Филипец Остојић. Не мислите да нам ова зима, која траје вечно, чини нам се, неће донети пролеће? Опет ће пролеће… опет ће живот, опет ће сунце, опет ће срећа. Опет ћемо славити реч и она нас, јер реч је оно што нас чврсто држи на земљи када нам смрт дише за вратом. И после нас опет РЕЧ, и опет пролеће.
Невена Милосављевић,
песник и проф. српске књижевности и језика
Звечан, Косово и Метохија, лета Господњег 2020.
Дрински књижевни сусрети 2020
‒ Ријечи лете, записано остаје
Ова стара мудрост један је од разлога вишегодишњег напора „АСоглас-а“ из Зворника да „Дрински књижевни фестивал” уљепша Зворничку јесен и умногоме допринесе развоју књижевне и умјетничке свијести и очувању духовног добра, као и удобном и плодном састајалишту свих пјесника и писаца који у Зворник понесу и донесу импулсе своје душе, записе свевремене љепоте и дубоких путоказних значења.
Захваљујући несебичном прегалаштву Дејана Спасојевића, овај град сваке јесени постаје духовно и књижевно средиште и мјесто окупљања писаца и других умјетника.
Пјесничка светковина која носи назив Дрински књижевни сусрети оживљава записе у вјечности, објављује умјетничке радове учесника у неколико традиционалних књижевних едиција. Зборник радова је већ низ година постао препознатљив по строгом критеријуму и основни услов је да умјетнички радови задовољавају основне књижевне норме, истанчан укус и организатора и жирија, чији је кредибилитет потврђен у књижевним круговима.
Без обзира на то да ли је ријеч о пјесничком, прозном или есејистичком стваралаштву Асоглас је већ одавно показао изражен степен оригиналности и квалитета.
Духовна структура Зборника је без обзира на разноврснуу тематику на завидном умјетничком нивоу. Проглашењем побједника, како у пјесничком, тако и у прозном стваралаштву уз помоћ жирија, ова манифестација скоро антологијски систематизује пјесничко и прозно стваралаштво тако што најбољима омогућује бесплатну штампу књиге, што је огроман допринос очувању Православног духа српске и међународне књижевности и афирмисању пјесника који то заслужују.
Пјеснички мозаик овогодишњег зборника почиње са посветом Цркви Љевишкој.
„Зебица ока мог, гнездо је лепоте твоје”, записује на арапском преко фресака у Богородици Љевишкој неки непознати посетилац. Овај човек се потрудио да слова буду правилно урезана са јасним облицима, да буду изнад просечне људске висине како би била лакше читљива и ближа плавој боји, налик небу. Одабрао је стихове персијског песника Хафиза и, вероватно, платио неког мајстора филигранџију или призренског дуборесца да оствари његов наум.
Наум Дејана Спасојевића, који је и сам пјесник… да од пјесничких надахнућа направи гнијездо љепоте, а то је кључ постојања овогодишње књижевне манифестације.
Судбинска љубав, Mесечев камен, Сновиђење под Маслинском гором, Жеља,
Тишина, У скровишту снова, Молитва монаха, Опрости ми брате, Душа Косова, Помакнута свијест, Домовино, Ми нисмо мајмунска дјеца – Само су неки од наслова ове пјесничке руковети.
„Истинска је срећа у вјечности,
У вјечноме небескоме руху,
Чекати је и добро дјелати
Мир и радост у светоме Духу.“
Дејан Спасојевић, Зворник
Активира Дејан Божанску енергију добра, истине, наде и молитве.
Сновидим, а срце поскакује
као Васански бикови,
над вечерњом звездом сија ореол.
Брат, до брата, стадо јагањаца у Христу,
ноћас, под Острогом парусију смело чека,
и душама својим као фењерима светле,
стојећи на бранику вековних светиња.
Невена Милосављевић, Звечан – Косово и Метохија
У немирном часу својих снова и црних слутњи братске издаје поетеса из Звечана сновиди, Острог ту једину сламку спаса, у побједу вјере и братољубља.
Ако умрем, а не стигнем…
Оствари ми жељу, сине,
Прекриј Дрину мостовима,
А поруши све царине!
Не дај, не дај да нас дијеле,
С двије стране ријеке Дрине!
Поручује Цвија Митровић, Зворник- Аустралија,заувијек жедна родне груде.
Чекај,
Гдје си ме некада чекао.
Носим ти све што имам,
Написану песму,
Дрхтај срца
И успомену.
Чекај ме!
Љиља Вемић, Чачак, њежно поручује свом вољеном.
Селма Кумбар Маријана, пјесничким вапајем дозива домовину:
О, свемогући свеци Јерусалима
Пошаљите ми јаблан из мог дворишта са свим птицама
Да га под прозор у туђини засадим
Пошаљите ми топле ветрове у ноћи из мог родног краја
А ја гологлава да изађем усамљенија од Месеца
И плачем заборављеним гласом из детињства
Да оживе и датуми и људи којих више нема
Испразним груди од свих туга
Домовино, мени се ноћас о теби пева
А речи застале у грлу, гласа нема!
Пјевају пјесници о љубави , о мајци и жени, о сестри и брату, о домовини, о слави и стрепњи, огњишту… завичају.
Нећемо се бавити сваком пјесмом засебно, важно је истакнути да пјеснички витраж овог зборника краси једна свеобухватна потрага за смислом живота, потрага за љубављу, жеља да оставимо свој пјеснички траг потомцима у насљеђе.
Пјесма нас је одржала, рече пјесник, њојзи хвала.
Јер, поезија је ходочашће душе.
Прозни дио овогодишњег зборника је такође разноврстан и свака прича је пробрана и изабрана. Свака појединачно открива духовну снагу једног народа. Доказали су и прозаисти да још гори кандило душе. Његујући причу, језик, писмо, сви скупа чувамо национални идентитет и остављамо у аманет оно што је највредније и најсвјетлије.
Здравка Бабић, књижевник Билећа,2020
