Почетна / Дјела / Збирка пјесама “Глава на рамену“- Аћим Тодоровић

Збирка пјесама “Глава на рамену“- Аћим Тодоровић

Лепота и тежина живота, вечна супротност и јединство у поетском и стварном свету

          Рецензија за збирку песма „Глава на рамену“ Аћима Тодоровића

    Наслов поетске збирке Аћима Тодоровића диктира тематику збирке и не да нам да одемо од ње. Тема се отвара на свим нивоима, од индивидуалног, отвореног већ у првој песми написаној у првом лицу једнине, до друштвено-историјског према општечовечанском нивоу песама које спаја минуло време, углавном потресано бунама и ратом, са временом савременим које у себи носи, уз бреме прошлог, и проблеме и муку садашњости.

    Варирајући мотиве борбе, слободе, умирања, јунаштва и поноса, неправде и боли, песник прича причу о животу краја из којег је поникао. И као што се свака песма завршава надом, кроз целу збирку просијава дух вере коју човеку нико не може одузети. Бавећи се веома озбиљном темом у родољубивим песмама, песник о свом пореклу пева кренувши од породичних песама, јаких у емотивном и значењском смислу, песама посвећених оцу и мајци, те споменувши и дједа Нестора и његове синове, чије судбине читамо у роману „Јаук гробне тишине“, посебно вредном пажње делу истог аутора.

    Збирка је грађена тако што љубав према родитељима и сопственом народу бива уоквирена сликама љубави према родном крају и природи из које песник израста, сликама у описним песмама, не показујући тако само разноврсност тема којима песник приступа, већ сведочећи  о лепоти песничког миљеа који допуњује слику човека изниклог у кршевитом планинском крају. Описне песме се издвајају највишом лепотом.

    Иако су мотиви вере и спасења присутни  кроз целу збирку, има песама које бисмо одредили као духовне песме као што је песма „ Чтец у Богородици Љевишкој“, које би се уклопиле у збирку духовне поезије“ Душа мироточи“, збирку Аћима Тодоровића која претходи овој, и која већ самим насловом говори о дубоко људској и племенитој мисији стваралаштва овог песника, песника чије песме носе благу дозу сете и слику тежине живота у планинским крајевима, а натопљене су дубоком и искреном вером. И љубави за човека.

Читајући поезију Аћима Тодоровића осећамо ту ненаметљиву и спонтану љубав и зато увек имамо утисак да нам песме пријају и приањају као мелем на рану.

    Песник заокружује збирку одвојеним циклусом љубавних песама, којој зачетак даје у збирци љубавне поезије „На усни кап меда“, те наставља да пева жени истом јачином надахнућа.

Посебно место, можда примерено за крај овог размишљања о тематском одређењу збирке, насловила бих баш насловом песме „Мртви се дижу на литургију“, јер песма као да сажима родољубиве песничке громаде, које, свака из свог угла, кроз ликове умрлих јунака, пријатеља, проговарају гласовима који никада неће утихнути.

    Песме су посвећене Ратницима са Јавор планине, Гаврилу Принципу, Андрић-граду, пријатељима песницима.

    Поетика Аћима Тодоровића је естетско начело изнедрила у први план.

    Није ли то и заиста прва одредница лирике као најсуптилнијег књижевног рода?

     И као што је лепота једино мерило уметнички вредног, тежња ка савршенству и мајсторство израза класичних песника је нешто што савремени песник може донети на себи својствен начин. Особеност стила Аћима Тодоровића је да не тежи елиптичности израза или слободном стиху који су одлике неких струја модерног песништва, већ да, разумевајући и изузетно ценећи форму сонета и класичних строфа, катрена и терцета, додајући, што је веома интересантно, и дистихе, ствара песничке творевине које плене  лепотом форме. Ако провиримо у историју светске књижевности, у далеку прошлост, још од Петрарке или Шекспира, није било песника који се није окушао у форми сонета. То је чак било и мерило или услов да неко буде признат као песник. Након ове дигресије, јасније је да мислим колико је умеће песника који на темељима класичних вредности успева да изгради лични израз.

    Расположења и дубину значења, некада и тежину емоције, има да понесе и дужина стиха, те најчешћи једанаестерац бива пресецан песмама у осмерцу, да би се бар на краће време прекинула озбиљна и тужна нота родољубивих песама и могло дати простора читаоцу да се доживљај у потпуности сталожи, и настави са читањем збирке као мисаоном и емоционалном целином.

Дужином стиха издваја се песма „Кроз ноћ страха“ не дуга песма, песма од три строфе, што је такође за мене било неочекивано, а са стиховима од по двадесет слогова. Песма се версификацијски , али и значењски уздигла међу најлепше у збирци.

    Посебно важна песма је „Песма мојој мајци Радмили“, написана у акростиху, исповедна песма у којој песник из односа са мајком проговара много. О себи, о срећи, о улози писања у свом животу. („Имам своје снове, житије у слову“).

    Велика тема мајке је и у песми „Одлазак оца“ у којој мајка постаје стожер породице, она бива „као црква“ и успева да „диже к небу чет’ри храста“.

Огромном љубављу и топлином препуне су ове две песме.

Израста у песми очев лик који

„Благословом из ведрине

 заспе мајку и храстове“.

    Ништа није пренаглашено у стилу писања Аћима Тодоровића.

     До те лепоте и мере може доћи једино истински поета. Размишљајући о стилу песама, о стилским фигурама које се појављују у њима, може се закључити  да песник даје предност поређењу, и да је и оно ненаметљиво дато, али фигуративно и речито. Метафора се јави тек понекад и то готово симболички, као у мотиву вука који је стари крвник, кроз више песама у збирци, или са мотивом сунца у љубавним песмама.

     Песник не нагомилава епитете, али се језик његових песама одликује  богатством речника, чак и кованицама, као и вештим одабиром речи у сликама природе, као што је случај у песми “Свануће“ ( „Набремила зора у расцјепу дана“), у стиховима у прелепој описној песми „Ријека“ и у песми „Мојим завичајем“ из које је тешко издвојити који стих је лепши од осталих , те у љубавним песама, као што је у песми “Вјечност“ стих

 ( „ Бестидно је зора млијеч таласала“).

    Истакла бих естетски и изразито хуманистички принцип у писању књижевника Аћима Тодоровића, изграђеног песника и прозног писца, који наставља да дограђује своје књижевно и уметничко дело постављајући себи нове и нове изазове на нивоу израза и форме, смело и креативно идући даље, а при том остајући доследан себи и својој мисији стварања.

    Свој сусрет са песмама завршила бих стихом из песме “Туга“, којa оставља снажан дојам и наговештава путеве настанка осталих песама у збирци у речима песника који и данас сигурно прати свој пут:

 „Кроз повијесмо туге, што грли планине“.

                                                                              Валентина Вулић

                                                              професор југословенске књижевности и

                                                                          српскохрватског језика 

 Кула, 24.7. 2020.

О Dejan Spasojević

Проверите и

Снови нису јагоде на длану – Биљана Савић

Песник, снови и јава Сањар је онај ко може пронаћи свој пут по месечини, а …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *