ВЈЕТРОВИ СУДБИНЕ – Миладин Тришић

ПРШТАВОСТ ТРАЈАЊА

Тришићева збирка кратких прича и новела, Вјетрови судбине, већ самим насловом евоцира и оживљава цијели свијет. Писац успијева да продре у дубину људске душе, оживљавајући оно чему, истина, људском немарношћу, најмање пажње придајемо, а то су праве и истинске животне вриједности. Тематски оквир ове збирке води нас кроз неприкосновене слике младости, промашених живота и тешких судбина, премјештених у сурову садашњост.

Аутор снагом интуиције успијева да оживи слике минулог свијета и заборављеног младалачког живота, једне Хелене, Јасмине, Јане, Матеја, Азре и Дорис. Трагајући за поретком ствари и харомонијом живљења, као и самом промишљању о истим, писац нас води кроз њихову непредвидиву будућност, наводећи сваког од нас да се замисли над сликама онога што је некада било, онога што можда више никад неће бити, нити постојати, упозоравајући нас да као Александар и Маријана не смијемо закаснити на све возове.

Све љепоте овог свијета преламају се кроз једно срце мора које је Сњежана уткала дубоко у своју душу, као свједок једне велике љубави, у самом јеку рата, преносећи ту причу на кћерку Славицу. Такође, писац нас овом збирком наводи да се запитамо шта је то заправо истинска срећа, покушавајући да нам открије да је сви ми можда чувамо негдје као малену искру, која ће да разбукти жар и распламса ватру, а да тога нисмо ни свјесни.

Различитост жанровских матрица, као и призма пишчевог духа, који нас једном од својих прича враћа кућном прагу, обичајима и завичају, истиче да свако од нас одлази једном негдје, далеко, молећи да оставимо бар своје срце тамо гдје нам се душа родила. Нераскидиви круг рађања и смрти наводи нас да прелазимо многе мостове живота, преко дјетињства, сазријевања и одрастања. Јасно је уочљива пишчева интенција величања духовних животних вриједности, не дозвољавајући да се истинске успомене пролазности живота потисну у заборав.

Са много сјете и незамјењивим лирским набојем, Тришић успијева да кроз сваку своју ријеч, одбрани валидности на којима почива наш живот, како никада не бисмо осјетили емоционалну глад, јер се једино она, у овим тешким временима, не може надокнадити. Писац нас упозорава да славимо тренутке, а не годишњице, да нађемо свој пут у животу, како нас вјетрови судбине не би одвели тамо гдје се најмање надамо.

Метафорама, персонификацијама и многобројним симболима, писац постиже  конотативност и полисемичност, чиме одијек његове ријечи допире до вјечности: Пој жал за младост и викуј гу нек се врне. Пажљиво посматрајући судбине јунака ове збирке, схватамо да сви ми кроз ружу вјетрова пролазимо и бивамо као зрнце пијеска у пјешчаном сату, који откуцава и одбројава живот.

проф. маст. Јована Лазовић