Почетна / Дјела / Ускоро збирка прозно поетских радова “Срце пише о љубави прошлој“- Јелена Јеремић

Ускоро збирка прозно поетских радова “Срце пише о љубави прошлој“- Јелена Јеремић

Лира о прошлој љубави

Љубав је једина страст која не

признаје ни прошлост ни будућност.

Оноре де Балзак

Љубав је столећима неисцрпна инспирација уметницима, врело са ког се ум напаја, никад истом посудом не захвата се са њега и истим усхићењем, јер свака љубав је једнинствена руковођ, кандило живљења, луча, која човеку осветљава животни пут. Љубав је у књижевности одавно већ постала култ, догма, кретивна оствареност кроз ритмику речи, па на тај начин добија уметничко-смисаону вредност, која се изражава кроз персонално и интимистичко, а онда и преноси на општи план. Мотив, који је покретачки, радо читан и никад га превише због пријемчивости сврси људског постојања, јер је управо та емоционална повезаност између мушкарца и жене темељ на ком се често изгради и храм (породица). Љубав са болним крајем сегмент је општег мотива – љубав, где постоји потреба да се бол изрази речима и онда је управо то оно што привлачи љубитеље писане речи и са њиме се често поистовећују. Управо тај мотив један је од основних на коме је написана књига Срце пише о љубави давној ауторке Јелене Јеремић.

Оно што ову књигу чини посебно занимљивом и уметнички вредном је њено жанровско богаство. Књига је састављена од поезије и лирске прозе, које су две књиге у једној (Ти, моја мисао о прошлој љубави и Сноп наљепших давних тренутака). Лирски записи су у форми допуне поезији, потреба ауторке да стилски обогати једну љубавну причу, допуни деловима слагалицу и надомести све оно што, донекле, поезија због своје форме није могла. Оба дела књиге чине једну целину, где је лирски субјект имао намеру да изгради нит, која ће их повезати, стваралачки допунити, дати им осебујнији карактер и актуелност, па ће се многи читаоци пронаћи у питањима које ауторка поставља сама себи, дијалозима и монолозима у свој тој грозници коју љубав остави за собом, проводећи сваког човека који доживи крај једне љубави кроз готово идентичне фазе (интересовања, заљубљености, екстазе и на крају неминовног краха). Јелена нам готово хронолошки, али не по устаљеном реду, приказује историју своје љубави, па сасвим слободно можемо тај књижевни поступак назвати аутопоетиком. Ауторка је у медијалној позицији, већ од прве песме евоцира прошлост, оживљава је сваким стихом и на тај начин је поново проживљава, на неки други, узвишенији начин, који једино уметност може пружити. Прва и пролошка песма у првом делу књиге Искра женског срца почиње стиховима:

Све искрене љубави су тужне…

И ауторка нам на тај начин пружа увертиру у своју љубавну повест, која је почела искром у њеном срцу, а онда је запалила пламен, који се разбуктао, све док јој није сагорео читаво срце:

Буктиња срца њеног

најјаче љубави крије…

Ова песма је на неки начин опис жена које воле, силине и верности, где и своју младост протраће заслепљене том силином емоција. Из песме у песму од достојног вољења (Вољети те – љубави достојно), сусрета двоје истих (Љубав двоје залуталих), до преиспитивања емоција мушкарца, безброја реторичких питања и закључака:

Можда

и заволиш случајно,

бар неку жену искрено!?

Њих двоје су познати странци:

Да, ми се познајемо,

нисмо више једно другом

непознати…

(Познати странци)

предају се прошлости и граде тврђаву љубави:

Остани у загрљају до јутра,

снен, нежан, раздраган,

све док сам тебе жељна

и љубави ове гладна,

док још мислиш о нама.

(Тврђава љубави)

Лирски субјект гаји мисао, жељу и премешта је у стварност, бивајући непрестано у раскораку између прошлости и садашњости, запевши се о ту временску машину, која неретко наноси бол. Јер кад срећа постане успомена и она почиње бити бол, само сећање на срећу буди тугу и жал за прошлим тренутком:

У сјећањима

да вјечно остане…

Ако љубав потраје дуже

него живот једног лептира.

(Бајковити сусрети)

  И није ли та љубав била лептиров лет, величанствен, божански, а кратак. Сви су стихови хоризонти самосвесности, мисаона проницања у доживљено и незаборављено, желевши да се на тај начин урами једна љубав, за вечност. Ма какав да је исход био заслужује пажњу, заслужује сећање, а тако и бол.

Три песме у првом делу књиге Ти, моја мисао о прошлој љубави мотивски и тематски се разликују од осталих. Једну је ауторка посветила свом оцу (Оче, недостајеш ми…) у којој описује свој бол и осећање празнине после очеве смрти, написаној у форми молитве за све упокојене, као и захвалност што су били део њеног живота, као епитаф, свећа из самртне поворке и на крају спознање да постоји живот после смрти, вера да они сада брину о њој, где год да су. И обгрљена том вером она храбро корача кроз живот:

Осокољена ријечима тихим

храбро полетим!

 Друга песма је Молитва Господу, где се лирски субјект моли за опстанак вољених душа, тражећи спас и опстанак, слогу, жели да заувек остане са вољеним мушкарцем и тражи благослов у олујама које надиру у тврђаву, која иако тако добро уврђена тешко одолева њеним налетима. И песма Небеска красница, посвећена Пресветој Богородици, молитва и захвалност Њој, пред чијим ликом се говоре све невоље, радости, хтења и кајања и слави се Њена чудесност и милост:

Ти, непресушни си извор милости

свима тужним и усопшим душама…

Други део књиге Сноп наљепших давних тренутака представља лирске записе у прозном облику, који ауторка почиње записом по ком је и читава књига добила наслов Срце пише о љубави давној. Она је почиње речима: Изнова те прошлост, као бумеранг мени враћа… и на тај начин читалац бива упућен у наставак лирских мемоара, који су као и песме историја једне љубави, али знатно обогаћенији дилемама, закључцима о мушко женским односима, саветима за жене, разоткривеним заблудама и преиспитивањем успомена, које се неминовно после неког времена сагледавају друкчијим очима. Запис Безусловна љубав једне жене опсервација је питања без одговора, који нам откривају све о њеној љубави, али не гледано само лично, већ и опште, где жене које је издао мушкарац на крају бивају увек морални победници. Формалне, морфолошке и неупитне вредности су ови лирски записи, жижна тачка рефлексија семантички флуидних. Најобимнији и уједно најлирскији запис је под насловом Сноп најљепших давних тренутака, који описује један тренутак где лирски субјект седевши у ресторану у којем је некада седела са својим партнером евоцира прошлост, гледавши у један заљубљени пар, који је баш седео на том месту где њу њих двоје некад седели. Осећања су у тим моментима у распону од љутње до мале зависти, где она води унутрашњу борбу и као на платну оживљава све успомене и на крају када пар изађе из ресторана љутња сплашњава и прелази у опроштај, у молитву за бившу љубав, који иако ју је повредио све му опрашта.

Оно што на крају можемо закључити о књизи је њена, пре свега емотивна вредност, а онда и уметничка, савршен склоп списа о личној историји аутора, мноштво успомена између корица и срце дато на длану читаоцима, без страха од осуде, а са неизмерном жељом за разумевањем, и напослетку жеља да се овековечи једна љубав, вредна сећања, бола и дељења са људима, који ће разумети или се чак и пронаћи у неким њеним деловима.

Невена Милосављевић,

проф. српске књижевности и језика

О Dejan Spasojević

Проверите и

Изашла из штампе збирка пјесама “Аманет моснањских киша“ – Неранџа Нена Костић

Ових дана из књижевне радионице АСоглас-а изашла је нова књига ауторке Неранџе Kостић. ,,Аманет мосњанских …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *