О КЊИЗИ ЖАРКА БОЈИЋА „БУДИМО ЉУДИ“
Протојереј – ставрофор Гојко Перовић
Збирка поезије Жарка Бојића представља изузетан умјетнички приказ једне смутне епохе. Толико смутне и турбулентне – да је било неопходно узвикнути ову императивну паролу ”Будимо људи”! Бојићеве пјесме говоре о времену у коме је тешко било бити човјек, и када је ”људскост” и ”човјечност” морала да постане заповјест за заборавне, немарне и неваспитане.
Ако се подсјетимо древне јелинске мудрости да човјека, између осталог, чини и дефинише – памћење; па ако томе додамо и библијску истину да је човјек биће завјета и духовне традиције, онда боље схватамо димензију пошасти која је људе у Црној Гори захватила током 20. вијека! Нагли престанак вјековне глади и обиље земаљског хљеба имали су своју велику цијену. А она се садржала у губитку памћења и у одрицању од онога што су нам претходници ( преци ) оставили у завјештање.
Отуда, простором мала и становништвом малоборојна Црна Гора, обилује мотивима античких трагедија, моралних дилема и егзистенцијалних
( колективних и појединачних ) потреса – и то све, у једном вијеку. А поета Жарко Бојић је успио да препозна те тачке црногорске трагике и да их предањском пјесничком формом опјева. Бојић пише маниром Радована Бећировића Требјешког, до те мјере успјешно, да га видимо као његовог настављача – како у погледу стила, тако и по питању тема, крвавог и братоубилачког двадесетог вијека. Бојић не опонаша, не копира, него оргинално и стваралачки наставља Бећировићево дјело.
Збирка Бојићевог стваралаштва која је пред нама даје нам историјски пресјек збивања од витешких момената везаних за Први свјетски рат ( Мојковац и Принцип), преко трагедије окупационих и каиновских година Другог рата, па све до послијератних ужаса Голог отока, рушења капеле на Ловћену и других споменика које потомци посвећују својим прецима. Ипак, круну и насловно дјело ове збирке представља пјесма посвећена блаженопочившем патријарху Павлу Српском. Овај осмерачки вијенац генијално је исплетен од догађаја из патријарховог житија, који су, истовремено, и главни догађаји наше народне историје. Све кроз шта је прошао овај ”наш савременик светога живота”, од Хрватске до Косова и Београда – прошао је и наш напаћени народ.
А основни мото, свих побројаних и описаних патњи, био је и остао тај пастирски позив да ”будемо и останемо људи”, и као Срби, и као православни хришћани, ма шта да нас, Божијом вољом, снађе. Можда такав позив дјелује превише уопштен и подразумјевајући. Може нам се учинити да у њему нема ништа што већ не знамо. Можемо се запитати – зар није просто и једноставно, то – бити човјек? Али управо ће нам поменута пјесма и уопште цијела ова збирка Жарка Бојића дати комплексан и истинист одговор, да је постизање људскости и његово очување у људским душама, једно подвижничко прегнуће, са којим се није лако ности.
Читајући Бојићеве стихове имамо утисак да су сви они изашли из оне Његошеве крилатице и питалице ”Шта је човјек, а мора бит човјек”. Зато су ти стихови снажни и смјели. Зато, ономе ко их чита, дају да види или бар наслути оне исконске одговоре, на то, такође исконско питање.
Рецензент:
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић
Издавач и штампарија:
АСоглас Д.О.О.
За издавача:
Дејан Спасојевић, дипл. правник