АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
РЕЦЕНЗИЈА романa „101-ФОРA“
Роман 101-ФОРА са својим поднасловом ДОМОВИНА У РАНЦУ, КУЋНА ЗМИЈА У НЕДРИМА је прича о томе како је Војвода Путник, слично као Темистокле Атину до Саламанке, пред Персијанцима, да би је слободну вратио на Акропољ, „извео“, пак, Србију из Србије, на начин Велике албанске Голготе, да би је опет уз војничку срећу, која ниједног војника не поштеђује, вратио слободну тамо где је и била. Значи, роман говори о Српској војсци у Повлачењу пре више од 100 година преко Албаније, а тиме се најизраженије доноси читаоцу мисао о дивовској драматици страдања, али са Вером у Победу која ће напокон и доћи.
Цела трагедија саопштена је кроз потресне танталовске слике судбина појединаца, а не кроз тачне описе битака и бројно стање учесника. Таквих лица-појединаца има додирнутих и у епизодној количини, тј. интезитету, као и оних, која су заслужила већу пажњу, па се аутор дуже време задржавао на њима, или се такве личности појављују и у више наврата кроз цео текст романа, (као кад се прати судбина главних ликова). Тек, заиста је голгота „донета“ кроз трагику појединца и „малог догађаја“
Аутор је кроз укупно СТРАДАЊЕ у роману хтео да исприча и причу о својим прецима Дамјану и Симону Станисављевићу који осташе негде на Солунском фронту, да би од њих у родно село Шаркамен доспела само њихова имена, неприметно исписана на црквеној плочи, на зиду са спољне стране. (Они су главу изгубили помало и због картања. Од ране младости, њих двојица, браће, водили су и један међусобни рат: бројали су победе у омиљеној игри са картама – табланету која се у овом селу још назива и таблић. Пошли су у рат са „победником“ Дамјаном, а изгледа да је тако остало и до њихове смрти у Јужној Србији. Пошто се крај партије, и победа у таблићу оглашава речима : 101-ФОРА, и роман је тако „крштен“.
Аутор је прибегао бољем доношењу трагике и општег Пострадања кроз пострадање појединаца, пошто му је било, вероватно, ко и нама, познато да у давању акцента и величању самих битака, тактике и бројности бораца не добија се адекватна слика величине трагедије. Таквом procede-у, који има много математике, би претила опасност лоше представљивости уметничке слике и дела. Но, боље је кроз слике личних трагедија и описе „малих догађаја“ описати све јер се тако долази до парадигме велике несреће. Појединци могу боље да приближе читаоцу и велику несрећу друштва, и своју личну, односно, могу да учине већи укупни ефекат дочаравања страхота овог библијског ходочашћа и да оставе много упечатљивији утисак. У томе нас је најпре подсетио наш нобеловацАндрић у На Дрини Ћуприја. (Шта би било да је време, у које је смештен роман, било описано општим подацима, догађајима и увреженим ставовима, а да није било појединаца, као ликова, макар и са епизодним временом учествовања у трајању радње? – па ту не би ни било романа.)
Ако би од некакве математике, у овом роману и било потребно да има, тад је довољан само један (њен) знак: једнакости (=) између свих учесника јер „сви су били једнаки у пострадању и умирању“.
На крају остаје питање: Да ли је осећање за прави срећан ратнички исход, ако се пође на југ, преко Албаније и Грчке, износећи Србију, као Темистокле Атину, дакле, да ли је то осећање дошло као извлачење на лутрији или пак „ратна алтернатива“ генералског генија који је у маси свега што је знао о војсци и ратовању предосетио снагом веровања у успех, победнички повратак ратника у своју слободну Србију? – што мислимо да је било на делу, иначе се тај поход не би изучавао у свим војним школама, колико и битке генерала Степановића и Мишића, пре ове Голготе. Дакле, Србија са Путником у рату са Макензеном, поновила је преписану историју Темистоклеа са Атином у рату са Персијанцима.
Уосталом, и пешачка Србија трчећи пред француском коњицом, Првог новембра, изношење Србије из ње саме, да се не би удовољило Макензену да има и народ и државу, и Владу и Династију, и дипломатију и добровољце – једном речи, све осим територије, што је Немца веома много љутило, а како би се једном, уз војничку срећу која никога не оставља без мало радости ( што је овде баш питање, да ли је све то само војничка срећа или и генералски геније у српском опанку), па се та војска вратила у село, слободна, „на своје место у своју слободну Србију, (кажемо то још једном јер је стварно било незамисливо да се на тај корак одлучи цела једна војска и држава, а да се не поколеба због степена неверовања колико је то заправо војнички несигурно и историјски неоствариво. Али, ево, било је оствариво, и праведно би било да поверујемо у обе половине јабуке пресечених жеља Србије: и да је то био гигантски добар план, али и била од Бога блажена војничка срећа која је погледала војника-сељака који је оставио неокопану њиву и пошао да сачува земљу, а олујна киша и грàд су се негде спремали да га сатру.
На Часне вериге, 29 јануара, 2021, Париз/Београд Проф. Верица Добрић
