У припреми збирке прича “УКУС КАМЕНА“ и “ У ходу – 101 страница / 101 прича “ Вукосава Делибашића

 

Уз  похваљени роман, на 7. књижевним сусретима „РОБИЊЕ ~ који је већ најваљен и тренуто је у штампи, најављујемо штампање још двије књиге прича, Вукосава Делибашића књижевника из Никшића: „УКУС КАМЕНА“ и „У ХОДУ ~ 101 страница/101 прича“

 

 

УКУС КАМЕНА

Приче

РЕЦЕНЗИЈА КЊИЖЕВНОГ КРИТИЧАРА МР МИЛОРАДА ДУРУТОВИЋА

 

 

Праслике у причама Вукосава Делибашића

 

Сусрет с књижевним дјелом Вукосава Делибашића доноси жал: зашто се овај писац није огласио раније него се писања латио тек у седмој деценији живота − јер судећи по његовом досадашњем књижевном учинку, несумњиво је ријеч о ријетко аутентичном писцу. Но можда се такав стваралачки ниво једино и могао достићи захваљујући зрелошћу живота и темљеног промишљања о његовом смислу.

Није мање необично или неочекивано што се аутор оглашава старинским наративним маниром, какав је био својствен писцима епохе реализма. Али и таква помисао губи релевантност када се има у виду савремена експериментисање с наративним формама у којима се писци чешће изгубе него што пронађу оригиналан стваралачки пут. Вукосав Делибашић такав естетски луксуз себи не допушта. Он хита да испише повијест сопственог животног, породичног и завичајног искуства, али са јасном свијешћу да умјетнички квалитет почива на универзалним принципима. Отуда се читалац лако идентификује с његовим јунацима, као што се лако може препознати у егзистенцијалним ситуацијама које аутор профилише кроз три тематска циклуса („Путник у колијевциˮ, „Истина је у временуˮ, „Сатиреˮ), обухватајући вријеме од педесетих година прошлог вијека па све до овог најмодернијег доба.

Збирка прича „Укус камена” није само наратив о човјеку који исповиједа сопствени и животни пут својих савременика, као слика једног нараштаја, већ функционише и као својеврсни архетип човјека који тежи да прекорачи границе сопственог искуства, да (свој) живот промишља очима (а богме и душом) својих родитеља или својих потомака. У таквом науму Вукосаву Делибашићу на располагању стоји сјећање, те власитата способност естетског интерпретирања „Сјећања су дио моје личности и ма колико се трудио не могу их се ослободити. Она навиру као заробљени просјаји из успомена и буде се у мислимаˮ ‒ каже се у причи „Дамар временаˮ. Наведено запажање, премда има статус елементарног закључка, посједује висок потенцијал за теоријска разматрања. Ако бисмо у таквом кључу тражили разраду Делибашићевог концепта сјећања, могли бисмо је наћи у ријечима Миодрага Павловића: „Сећањем човек остварује целину сагледања свог живота, осмишљава своја дела, дубље разуме општа збивања чији је он део, рукавац, проток. Сећање за појединце, групе и народе је чување и обнављање сопствене форме, путоказ и подстицај у даљем делању, у предузимљивости, проналажењу нових поступака, обликаˮ. Доиста би запажање знаменитог пјесника и есејистичара могло стајати као мото књиге „Укус камена”, сажимајући, дакле, њену основну идеју. Међутим, има још један занимљив приступ. Ријечима Алаиде Асман „оно што називамо заборавом по правилу је латентно памћење за које смо изгубили шифруˮ. Јунаци књиге „Укус камена”, или управо писац сâм, таман трагају за шифрама памћења. Побјеђујући тако страх од пролазности живота налазе истовремено да осим човјека, и стабло („На изворишту животаˮ) или фотографија („Стара фотографијаˮ) могу служити као меморијско складиште. Дабоме, дијелом је то функција и смисао фотографије, док се стабло, „прастари дријенˮ, у наративној имагинацији Вукосава Делибашића профилише као космичко дрво, arbor vitae, у којем су похрањене прадавне, архетипске слике. Лако би брзоплет читалац могао да превиди овакав симболички ниво приче о дријену те је прими као завичајну или породичну репортажу. Али прича „На изворишту животаˮ има свој живот иза огледала. С једне стране, дријен, као „живи споменикˮ, није само јунак -свједок ове приче, већ и јунак (свједок) причања пишчевих предака, а, с друге стране, иако у једном имплицитном смислу, дријен јесте и сâм приповједач, јер прича о њему јесте и прича о себи самом, о упитаности над сопственим животом.

Овдје се издвојила само једна прича, али скоро свака, поготово из уводног циклуса збирке, располаже сличним нивоима симболичких и архетипских конотација.

Врлине овог писца могу се тражити и у равни онога што Виктор Шкловски назива поступком онеобичавања („остранениеˮ), што изразито потврђује прича „Вучји пирˮ. Но не само зато што се приповиједа из перспективе дјетета, већ што приповједач заиста умије да се „уздигне на ниво дететаˮ, да се послужимо ријечима Александра Вуча, те свијет сагледа не инфантилним већ зачудним погледима.

Могло би се размишљати и у смјеру извјесних приговора; рецимо, да Делибашић каткад клизи низ саму оштрицу патетике или мелодраматике, али тада бисмо упутили приговор, најприје, на рачун најбоље приче у књизи која носи назив „Путник у колијевциˮ. Но био би то недопустив гријех, јер писати о мајци а лишити се сентименталности, вјероватно би могло водити само у смјеру десекрализовања родитељице, а на то скоро нико нема право. Уникатност споменуте приче почива и на другим наративним механизмима. Већ сам наслов јесте један бисер, што најављује једно тако необично путовање: у колијевци. А када се схвати да је главни јунак изван колијевке, онда се пред читаоцем открије права огрлица од бисера. „Кренула је с колијевком на плећима и торбом у рукама на далеки пут. Зна да ће пјешачити од звијезда до звијезда. Тешко је то бреме и за краћи а не за тако дуг пут. Зора се само назирала, а она је грабила, путељцима и крчаницима кроз кланце.ˮ У случају ове приче универзалност се не постиже лакоћом идентификовања с јунаком, већ аутентичношћу јунака и егзистенцијалне ситуације. Можда је у времену на које писац реферише мајчински подвиг, што се описује у „Путнику у колијевциˮ, био уобичајен, али из перспективе савременог човјека прије дјелује као епизода из неког давног, митског времена. Није се промијенио само начин живота, већ и однос према животу. Стога је и Делибашић писац -хроничар једне животне философије каква ће се можда све више откривати као жал или чежња за неким бољим, али изгубљеним временом.

Повјерење и дивљење према предачком искуству тема је, али из нешто другачије перспективе и у циклусу „Истина је у временуˮ. Главни јунак је ђед Мато, обликован скоро као легендарни јунак, што припада реду народних мудраца какав је био знаменити Сула Радов. Додуше, судећи по причи „Философија ђеда Матаˮ у њему по нечему можемо проналазити и одјек Едипа. Као што овај антички јунак себе кажњава због сопствених преступа и наивности, тако и ђед Мато ускраћује себи право на нека животна задовољства због убиства које је починио, па иако „у несвакидашњој, непланираној околностиˮ. Премда убједљиво тврди Јан Кот да нема трагичких карактера, већ само трагичких ситуација, ђед Мато је развио своју „философијуˮ којом је одговарао на усуд ситуације у којој се нашао, макар то био и трагизам[[1]] који је сам себи додијелио: „Био ми је живот угрожен. Иако се не предајем, нијесам имао намјеру, па толико пута помислим, боље би било да је он мене убио. Жао ми је што су му ђеца остала сирочад. Убио сам ја себе више него његаˮ. Но и у овој причи Вукосава Делибашића налазимо један етос какав је на самој граници нестајања. Посебно тога постајемо свјесни када из сфере сјећања наратор ступи у простор савременог живота, који изгледа једино може бити антипод времену и људима које Делибашић спашава од заборава. Заоштравање односа између прошлог и садашњег каткад скрене у моралисање и педагошко расуђивање, што се прије може третирати као један племенити немир који, ипак, подрива наративни квалитет књиге. Но у каталог врлина Вукосава Делибашића може се убројати и осјећај за добру мјеру.

Завршни дио збирке, „Сатиреˮ, открива још један стваралачки импулс овог аутора. Малочас споменута тензија између прошлог и садашњег времена у овом циклусу дјелује веома продуктивно, пошто се у сусрету репрезената та два пола, не само два времена већ и два система вриједности, производи комички конфликт par excellence. Хумор је чешће горак и циничан, али тиме се не ремети његово љековито својство. Можда се то најуспјелије види у причи под називом „Другарицеˮ. У први мах се може помислити да је то сусрет традиционалног и модерног, што у свом контрастирању активира механику комичног конфликта, док пажљивије читање потврђује да аутор и у комичком модусу успјешно достиже ниво универзалних принципа. Наиме, могла би ова прича веома лако послужити као прологомена за неку комедију нарави, неку савремену покондирену тикву.

Збирка прича „Укус камена” садржи три циклу-са, што се тематски и формално -жанровски прилично разликују. Међутим, како се дјелимично показало, ваља их третирати као јединствену смисаону цјелину. У сва три циклуса јунаци припадају истом просторновременском амбијенту; промовишу исти систем вриједности; апелују да се традиционалним вриједностима, какве су, рецимо, породица, љубав према завичају, пожртвовање, заједништво, самокритичност, морал, чојство и јунаштво, увијек може враћати не само као личним успоменама, већ као универзалним могућностима избављења из егзистенцијалних и духовних суноварата.

мр Милорад Дурутовић

књижевни критичар

 

 

ПРИКАЗ КЊИГЕ КРАТКИХ ПРИЧА

„У ХОДУ ~ 101 страница/101 прича“

 

Р И Ј Е Ч    А У Т О Р А

~ умјесто рецензије ~

 

Поштовани читаоче, памти се из живота лијепо које остави неизбрисив траг у сјећању, али траг остави и оно што и није баш тако лијепо, па се човјек сјети да у тренуцима одмора између битних радова запише нешто и онако наузгред. Зато овој књизи остављам наслов „У ХОДУ“, како је и настајала. Намјерно не тражим рецезента, него је теби дајем, на располагање, да је сам, док читаш, анализираш и у њој проналазиш оно што те занима. По једна прича је писана на једној страници, формата А5, па ћу и овај увод ограничити, на – само, једној страници. Већина прича је писана у презенту и првом лицу једнине, иако се у неким радња не дешава „данас“, нити сам у свакој „ја“ –  баш ја.

Циклуси, у збирци, нијесу стриктно подијељени, али се, ипак, могу подијелити у три дијела. Први дио је повезан са мојим искуствима и доживљајима, други са друштвеним збивањима и трећи са људима. У првом дијелу водим вас кроз свој свијет природе, прожет битисањем мојих предака и мојим, углавном на простору завичаја. У другом дијелу, разоткривам своје ставове о стању у друштву и политичким превирањима, с намјером да подстакнем на размишљање, које би се рефлектовало на буђење појединца и цијелог народа. У трећем дијелу ће те се срести са животним изазовима, страховима патњама и радостима људи које су се, углавном, дешавале другим особама, а што може послужити као путоказ нашем  свакодневном животу.

Збирка кратких прича/пјесама у јапанској хаибун форми, пружа вам увид у различите аспекте живота, од односа са природом до политичких турбуленција и интимних емоција. Топле, искрене, сажете, али и садржајне приче покрећу и надахњују, пружајући нам могућност да се погледамо у огледалу сопствених искустава и размислимо о свијету у којем живимо.

аутор: Вукосав Делибашић

 

 

 

О АУТОРУ

 

Вукосав Делибашић је рођен18. септембра 1947. године у Трепчима, код Никшића, гдје је завршио oсмогодишњу, а потом, медицинску школу на Цетињу. Радни вијек je провео на Одjељењу психијатрије у никшићкој општој болници. Стручни радови су му објављивани у медицинским часописима. Писао је и колумне за неке портале, а писањем се почео интезивно бавити, тек након пензионисања. Проза му је објављивана у књижевној периодици, штампаним и електронским медијима, поезија у разним зборницима широм региона. За поезију и за хаику је награђиван и похваљиван. До сада је објавио књигу „У моменту ~ хаику и друге форме јапанске поезије“, књигу поезије „Траг“, аутобиографски роман „У вртлогу времена“. Рукопис другог романа  „Повратак из пакла“ је 2022, г. овјенчан наградом града Ниша, за коју се додјељује штампање књиге и плакета која носи име, рано преминулог, култног писца из тога града: „Славиша Николин Живковић“. Трећи роман „Робиње“ је похвањен 2023. године од стручног жирија на седмим књижевним сусретима у Зворнику и већ је у штампи, код издавача АСогласи – Издаваштвао. Код истог издавача су у припреми за штампу још двије књиге прича „Укус камена“ и „У ходу ~ 101 страница/101 прича“, то је уједно и његова седма књига.

Живи и ствара у Никшићу.

 

[1] Матов трагизам има, такође, своје античко усмјерење, јер за разлику од данашњег поимања, а античком свијету трагично је оно што је узвишено. Стога и Аристотел каже да је трагедија подражавање узвишене радње, угледање на људе који су бољи од нас самих.

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

U PRIPREMI ZBIRKA PJESAMA “ MOJ MALI SVIJET“ Violete Malikanović

SIGURAN LET NA KRILIMA POEZIJE   U svom poetskom prvencu “Moj mali svijet”, pesnikinja Violeta …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *