У припреми збирка прича “ОТИСАК У ВРЕМЕНУ“ аутора мр Славољуба Томашевића

 

Аутор : Мр Славољуб Томашевић, Издвач: АСоглас д.о.о , за издавча: Дејан Спасојевић, дипл.правник

Рецензенти : Невена Милосављевић, професор и Дејан Спасојевић, главни уредник

 

 

Хиљаде чудесних судбина, а један живот

 

,,Сваки тренутак је нови почетакˮ

Т. С. Елиот

 

 

Од почетка цивилизације људи су имали потребу да за собом остављају трагове о свом постојању и бивствовању на земљи, не само као сведочанство једног времена, већ и да на тај начин преносе знање будућим генерацијама, јер ако не знамо ко су нам преци, како ћемо знати ко смо ми. Најпре су то били цртежи, знакови, потом писана реч, на глиненим плочама, папирусу, пергаменту, а онда и на хартији. Књига је најлепши и најважнији производ те потребе, ризница знања и спознања света и себе. Још је Борхес рекао да ,,књига је јединствена преносива магијаˮ и њена вредност као сведочанства времена у којем је писана и јесте највише у томе што се заправо преноси кроз време, брише све просторне и временске оквире и чини да и прошлост и будућност буду садашњост. Од свих испричаних прича у књигама највише се памте оне истините, оне које остављају отисак у вечности, а таква књига је управо збирка прича Славољуба Томашевића Траг у времену, којој је у поднаслову назначено да су то ,,истините причеˮ. А ко ће боље причати истините приче него онај који је и актер истих, па ретроспективно се враћајући у прошлост слаже их мозаички, где свака има своју поруку, а то је осветлити неке догађаје који су били неосветљени, како због себе, а онда још више због других. И оних који више нису са нама, као и њихових потомака.

У том науму, како и сам аутор наглашава на почетку књиге о циљу свог писанија, он већ са првом причом открива трусне догађаје који су одавали будућа ратна збивања на простору БиХ. Писац се враћа у предратне године и открива догађаје у просторијама бране црвеног муља у Зворнику, где је писац био један од руководилаца, тачније директор. Прича под називом Напад на радника обезбеђења на брани црвеног муља говори колико један сукоб може да има велике последице, ако се не реагује мирне главе, а управо ова прича је загребала по површини оне теме о предратној нетрпељивости муслимана и Срба, наравно, не свих, али уз подгревање узаврелих емоција неких појединаца та грозница се преносила на читаве народе и сукоби деведесетих су оставили разарајуће последице на живот и односе међу народима на простору бивше Југославије и дан-данас. Догађаји из фабрике ,,Бирачˮ и у вези са браном преносе се и у наредну причу где минирањем бране 1992. године директно се угрозила безбедност свих радника, као и људи који су живели и стотинама километара даље. Усред већ захуктаних сукоба неколико припадника муслиманске паравојне формације минирало је брану црвеног муља уз захтеве да се обуставе борбена дејства српских снага у заузимању Кула-града. Писац нам детаљно описује све преговоре, ток свих догађаја, уз документа и слике, фактографски нам образлажући озбиљност ситуације која је могла да кошта живота и здравља на стотине хиљада људи. Уз исечке из новина, подробне извештаје, читаоци могу да буду потпуно информисани и да из прве руке разумеју атмосферу која је владала међу људима. Међутим, писац даје својим причама и уметничку вредност, јер их обогаћује емотивним сликама живота и судбина, пријатељства и жртве оних који су изгубили животе, да би неко после њих живео у миру. За идеале и за слободу. Прича о дечаку Слободану Стојановићу је потресла читав регион када се сазнало шта му је Елфета, озлоглашени злочинац учинила. Прича Леси је остао код куће наизглед је пандан књизи Ерика Најта Леси се враћа кући. Судбина нашег Лесија је била трагична, као и самог његовог газде, маленог Стојана, који се вратио по свог пса, јер је остао везан, није желео да допадне шака непријатељу, а на крају је дечак свирепо убијен и то од жене, која је сву своју мржњу и зверињи нагон искалила на њему. Ова прича је инспирисала и писца Славољуба Томашевића да напише причу која ће уз фотографије подсетити на овај догађај, наглашавајући да је новомученик Слободан канонизован након тридесет година. Ова прича је сведочанство љубави човека према свом пријатељу, псу, али и мржње међу људима које у њима пробуде демонско лице. Тако је и злочин у Каменици из пера писца ,,још једно велико српско губилиште настало због вјерског и националног безумља, распомамљене мржњеˮ. У овим причама описана је борба добра и зла кроз сва времена и победа доброг на небу и на земљи, у духовности и вери. Господ чини невероватне ствари, чуда која су нама немогућа, као у случају Косте Тијанића који је преживео стрељање, како и сам наслов приче говори, а онда и прича Живот јачи од смрти која сведочи једном невероватном догађају, када је један давни познаник и колега писца Славољуба Томашевића пре него што је погинуо у ратним борбама оставио своје потомство преко двеју жена, а њихова деца су данас једни другима највећа подршка. Љубав је јача од смрти, а клица коју човек посади преко деце гране су његовог живота и кроз децу и потомство човек је жив, јер има ко да се сећа њега и ко да хода његовим траговима. Стога, ми људи морамо пазити какве трагове остављамо за собом, јер нашим стопама газиће наследници. Патријарх Павле је говорио: ,,Будимо људиˮ, онај најлепши део наше природе је сушта људскост, љубав, која кад се дели тад се умножава. Што више волимо и поштујемо, што више дајемо, то више добијамо. Аутор наводи и сусрет са патријархом Павлом, као и разговор и благослов који је добио од тог светог човека, верујући да га је крстић који је добио од њега чувао кроз све године рата и да га чува и данас:

 

,,Патријархов поклон чувам и данас, а његове речи: „Будимо људиˮ не само да памтим, него сам их прихватио као мото, којим се у свом животу и раду руководим, а који ћу, надам се, успети да пренесем и на моје потомкеˮ.

 

И управо сва филозофија живљења је садржана у последњем делу цитата, где жеља да добро које смо научили и прихватили желимо да пренесемо на своје потомке, говори о томе да смрт није наш крај и да смо живи све док се неко сећа нашег добра и наше добро живи преко њих. Када бисмо сви мислили о томе, на свету не би било ратова, ни боли, зла ни страдања. Аутор нам говори о многим својим чудима, у књизи налазимо и текст чланка у којем је описан један његов поход, под називом Умало да страда уз фотографију посете борцима из уз Божију помоћ избегнуте сигурне смрти. Рат има и своје друго лице, то није само мржња, то је и тест пријатељства, понајвише између зараћених страна. Прича Помогао другу сведочи једном таквом догађау, где су и чојство и јунаштво и верност, као у нашим епским песмама истакнуте као највеће врлине. Ту је и прича о ,,малом Зијиˮ која Елфетином злочину над дечаком Слободаном супротставља доброту и негу медицинског особља према Зији све до предаје дечака СФОР-у. Из прича ми сазнајемо о аутору да је био директор ,,Бирачаˮ, као и једно време директор Дома здравља, али и учитељ. Богато животно искуство му је и донело позицију да се у њему таложе овакве приче које ће једном бити скупљене у једну књигу и представљене читаоцима, не само као лични доживљаји, већ универзални, они у којима ћемо се сви ми пронаћи. Из његових прича ми можемо сагледати и лик Слободана Милошевића, Ивана Стамболића, патријарха Павла. Он је сам имао прилике да разговара с њима, уз све то нам писац још предочава невероватно културно, готово музејско богатство: фотографије, документа, потписе. Догађаји око фабрике ,,Бирачˮ јесу најважнији самом аутору и Зворничанима, али су једнако важни за сваког читаоца, јер показују како клевете, односи међу колегама, упливи страних фирми и приватизације изгледају, па на тај начин могу схватити шта се дешавало и дешава око њих и због чега су нека велика предузећа потпала под приватну својину, као и зашто су пропала.

Борбе за отаџбину су обележиле српску историју, многи знани и незнани јунаци су страдали за слободу и мир, а писац Славољуб Томашевић изабрао је неколико прича које је вешто испричао као сећање на све те јунаке, као и свог деду Љубомира, али и Здравка Томашевића, а потом и свог таста Бокун Мирка, који је сваки на свој начин доносио истине. О историји своје породице и њених чланова писао је с посебном пажњом, фотографије, исечци и документа које је приложио уз приче дају такву драгоценост овој књизи, да ће тек будуће генерације моћи да јој спознају величину. Писац завршава ову личну, али и тако универзалну збирку прича речима:

 

,,Био сам пријатно изненађен сазнањем да истина као вода увек нађе начина да избије на површину. Некада се то деси на неочекиваном месту и у неочекивано време, као што се то сада десилоˮ.

 

На крају књиге, као и на почетку истиче истину као императив, јер истина је једина непролазна вредност. Како је Франц Кафка свом пријатељу Густаву у једном од њихових разговора рекао: ,,Истина, која је једна од ретких, стварно великих и драгоцених ствари у животу, не може се купити. Човек је добија као поклон, као љубав или лепотуˮ. И одиста је тако, управо књига Траг у времену и сведочи томе, да није историја учитељица живота, већ истина и да успомене на велике људе из нашег живота тек постану вредне када постану прича, прича коју ћемо причати у знак сећања на њих. Сви смо ми повезаних судбина, наши животи су огледала у којима се они које срећемо огледају, а ми својим делима настојмо да када виде свој одраз у њима она буду чиста, као наша савест. Ми не живимо само своје животе, већ смо део многих других живота и утичемо на њих, јер како је писац Марк Твен рекао: ,,Два најважнија дана у вашем животу су дан рођења и дан када сазнате заштоˮ. Наш писац, Славољуб Томашевић, схватио је своју улогу и остављајући трагове у времену исписује и свој живот за вечност.

 

мср Невена Милосављевић

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

У припреми збирка афоризама “Маске су пале, фантомке нису“ Милана Р. Симића

СИМИЋЕВИ АФОРИЗМИ КОЈЕ ЧИТАЈУ И ОНИ КОЈИ НЕ МОРАЈУ     Милан Р. Симић, који …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *